Da li je film "Purpurna kiša" zapravo sranje?

Sad kad je Prins ponovo na Spotifaju, nebrojeni obožavaoci će u narednim nedeljama zasigurno krenuti ponovo da istražuju njegov muzički katalog. Možete da se opkladite da će neka od tih putovanja Drumom nostalgije dovesti do jednog neizbežnog odredišta: Purple Rain.

Uprkos tome što je tokom svoje apsurdno produktivne karijere objavio 39 studijskih albuma — i to većinu nakon što je svojevoljno izašao iz borbe za titulu Najveće pop zvezde na svetu — Purple rain je i dalje obavezna tema kad se povede priča o Prinsu. Ima savršenog smisla kad pričamo o njegovim radovima snimljenim u studijskim uslovima. Svega je šačica albuma u istoriji koji istinski mogu da se nazovu "besprekornim", a Purple Rain je apsolutno jedan od tih. Film je, međutim, sasvim druga priča.

U vreme premijere, filmska verzija Purpurne kiše delovala je kao monumentalno ostvarenje, i to s razlogom. Svet nije video da neki muzičar snimi film koji može da stoji kao delo samo za sebe, nezavisno od pesama koje su ga inspirisale, još otkako su Bitlsi objavili A Hard Day's Night 1964. godine.

To dostignuće, međutim, ne znači nužno da je Purpurna kiša dobar film. Ako ste spadali među milione onih koji su pohrlili u bioskope kad je ponovo stavljen na repertoar posle Prinsove prerane smrti, otvoreno biste slagali sebe kad biste rekli da on i dan-danas drži vodu.

Za početak, gluma je skoro univerzalno jeziva. Dobro, Prins je šarmantan kao i uvek, ali njegova gluma je otkačena, kruta i čini da film koji bi trebalo da je smešten u stvaran svet izgleda uverljivo otprilike kao većina horor filmova. Jedini koji vade fleke što se glumačke strane tiče su Moris Dej i Džeron Benton iz grupe the Time. Dok treba da budemo fascinirani romansom koja se kuva između Prinsa i Apolonije, već dobro utvrđena bromansa između Morisa i Džeroma uspeva da je zaseni na svakom koraku. Gledanje njih dvojice na delu vrhunsko je uživanje u skoro svakom pogledu.

Skoro svakom. Ključna scena između njih dvojice takođe savršeno odslikava još jednu gigantsku manu filma Purpurna kiša. U svojoj suštini, to je film o tome kako Prins mora da bude bolji prema ženama u svom životu, ali morate da istrpite mnogo scena u kojima se žene tretiraju kao đubre, i figurativno i bukvalno, da bi se prenela ta poruka. U jednoj od najupečatljivijih scena u filmu, Morisa i Džeroma napada žena besna zato što joj Moris ne odgovara na pozive, a oni na to reaguju tako što je ubace u kontejner.

U jednoj drugoj sceni, Prins ošamari Apoloniju, odbacivši je na drugi kraj prostorije, samo zato što ga je uvredila. Sve ispadne kul, međutim, zato što se on za to iskupi džemovanjem na "Purple Rain", i sve je ponovo savršeno u redu.

Purpurna kiša je suštinski mnogo dobar koncertni film upakovan u uglavnom lošu dramu. I dalje ćete pronaći mnogo razloga za uživanje u muzičkim scenama, ali od ostatka će vas neverovatno biti sramota.

Još je gore to koliko suvereno Purpurna kiša zasenjuje sve ostale primere iz Prinsove filmografije. Snimio je tokom karijere četiri. Jedan od njih, Graffiti Bridge, zvanični "nastavak" Purpurne kiše, totalna je budalaština koju možete potpuno da zaobiđete a ništa bitno ne propustite. Druga dva, međutim, zaslužuju mnogo više pažnje nego što im je do ovog trenutka podarila istorija.

Posle neočekivanog uspeha Purpurne kiše, Prinsu su bile odrešene ruke da radi šta god hoće. Ono što nam je priredio bilo je Under the Cherry Moon, komedija apsurda smeštena u neodređeni trenutak u prošlosti. Ona govori o dvojici braće prevaranata, u tumačenju Prinsa i Džeroma, koji planiraju da se ženidbom mlade Francuskinje dokopaju obećanog joj nasledstva od 50 miliona dolara. Tu ulogu igra Kristin Skot Tomas, koja će jednog dana u budućnosti biti nominovana za Oskara, što je činjenica zbog koje, same po sebi, vredi overiti film — čak i ako se publika tvrdoglavo nije složila s tim u vreme premijere.

Prins se posle Under the Cherry Moon, najbliže našao snimanju "pravog" filma kad je objavio svoj prvi i jedini koncertni film na velikom platnu: Sign o' the Times. Ništa ne brinite, u skladu s njegovom opštom estetikom, film je uvrnut ko sam đavo i uključuje igrane momente za koje će vam biti žao što su uvršćeni, ali najveći deo vremena tu je samo Prins na bini na vrhuncu svojih kreativnih moći. Zbog čega samo još više izluđuje to što je pronalaženje legitimno objavljene visokokvalitetne kopije danas gotovo nemoguće.

Najvrednije u vezi s ova dva relativno zaboravljena trenutka u Prinsovoj karijeri jeste da su oba mnogo bolja primera onoga što je film Purpurna kiša pretvorilo u uspeh na blagajnama. U Under the Cherry Moon, Prinsovi šašavi pokušaj komedije je mnogo uspešniji nego u filmu koji mu je prethodio. Moris Dej definitivno nedostaje, ali interakcije izmešu Prinsa i Džeroma Bentona su istinski šarmantne i duhovite. Scena " wrecka stow" ozbiljna parira delu sa "Lake Minnetonka" u Purpurnoj kiši kao najsmešniji trenutak u Prinsovoj filmskoj istoriji.

To je jedna u potpunosti fiktivna komedija kao savršen pokazatelj harizme iz stvarnog života koja je umnogome pomogla da Prins postane ikona koja je postao. (A pomaže to što u njemu nijedna jedina žena nije pretučena niti ubačena u kontejner.) Takođe, da sve bude neobičnije, činjenica da je film smešten u prošlost i snimljen u crno-beloj tehnici čini da deluje značajno manje zastarelo od Purpurne kiše.

A što se filma Sign o' the Times tiče, tu je Prins na svom kreativnom vrhuncu, na koncertnom nastupu, bez sve one neprijatne drame koja čini polovinu Purpurne kiše. Možete da se svađate čitavog dana koja su dva seta pesama iz ova dva filma bolja, ali ne možete poreći da Sign o' the Times vernije prikazuje kako je bilo gledati Prinsa na koncertu. U Purpurnoj kiši, pesme su odsvirane uglavnom onako kako ih čujete na albumu, dok Sign ima pesme koje su prerađene i proširene kako bi prikazale nesvakidašnji muzički talenat koji je bio zaštitni znak Prinsovih bendova i nastupa uživo.

Naravno, ništa od svega ovoga ne znači da Purpurnu kišu treba preskočiti ili zaboraviti. Mesto ovog filma u istoriji jednog od najvećih umetnika svih vremena je neporecivo. Ali ako tražite film koji objašnjava mističnost Prinsa kao ličnosti i Prinsa kao izvođača, u oba slučaja možete da pronađete mnogo bolji.

Pratite Adama Toda Brauna na Tviteru.