​Kako sam naučila da rak može biti srceparajuće smešan

Mojoj mami je pre par godina dijagnostikovan rak limfnih žlezda. On je sada u remisiji i to je za moju porodicu bio užasan period koji ne bismo voleli da se ponovi ni za milion godina. Ali, uprkos tome što tako zamišljam ukus stvrdnutog psećeg izmeta u koji su ubačeni komadići mlečne čokolade, za sve to vreme bilo je i trenutaka sreće.

Prva prilika za glasno smejanje nastupila je kada je mama završila u bolnici zbog izuzetno sniženog nivoa trombocita i na licu mesta dobila transfuziju pre nego što joj je uspostavljena dijagnoza. Zbog viška tečnosti u ušima nije mogla dobro da čuje i lekar je tokom obilazaka morao da viče i to vrlo, vrlo glasno. "BOJIM SE DA IMATE RAK", grmeo je poput glumca Brajana Blesida. "ALI RADI SE O DOBROJ VRSTI RAKA! NAJBOLJOJ KOJU MOŽETE DA IMATE." Bilo je to presmešno.

A onda je usledila hemoterapija. Posle niza tretmana, mamina kosa je počela da opada u snopovima sve dok joj nije ostalo jedno jedino parče pozadi dugačko poput lenjira. Izgledala je kao Tong-Po u Kikbokseru. Mama je, međutim, naterala moje sestre i mene da joj preostalu kosu pretvorimo u priručne šiške prevukavši je preko ostatka njene (veoma ćelave) glave i "namestivši" je preko njenog čela bez obrva. Virila joj je u špicevima ispod marame poput radoznale tarantule, ali niko od nas nije imao srca da joj to kaže. Nikad neću zaboraviti njeno lice kad nas je pitala da li joj dobro stoji. Lagali smo. I smejali se. Nije bilo važno – osećala se bolje.

Kasnije je moja mlađa sestre ubedila mamu da dopusti da joj odseče preostale pramenove kose kuhinjskim makazama. Bio je to uznemirujući trenutak koji i dan-danas proganja moju sestru. U to vreme oči moje majke pretvorile su se u oči malog deteta; blistave, nervozne, u stalnoj potrazi za bezbednošću i potvrdom. Moja sestra je postala njen roditelj, tešila je i na prvi mig joj spremala ono što želi da jede, prala joj lice dok je ležala u krevetu i slušala je kako priča o Bogu, smislu života i o tome kako kad imaš rak progledaš hteo to ili ne. Potom bi mama zapitkivala da li joj ruke izgledaju debelo, tražila čajne kolutiće, a glava bi joj klonula usred rečenice, otpuštajući ujednačeni nalet zatočenih, bolesnih vetrova u snu.

Moj tata se uporno nije mirio s tim da mama može da ima rak i živeo je u stalnoj izmaglici poricanja. Prestao je da nosi košulje (praktično svoju uniformu), prebacivši se na udobnije majice kratkih rukava sa sloganima na grudima. Mama je bila suviše umorna da bi mu pomagala u kupovini tako da se jednog petka pojavio na molitvi u džamiji u majici koji je kupio po sopstvenom nahođenju na kojoj je pisalo: "Una cerveza por favor." Nije imao pojma šta to znači, baš kao ni druga koju je kupio sa ilustracijom seoskih predela Holandije na kojoj je pisalo: "fabrika vetrova". Praktično se pretvorio u detence koje je po prvi put dobilo dozvolu da samo bira šta će obući kad krene u predškolsko i odmah navuklo drečavi bikini, par zelenih čizama sa očima žapca i rasta kapu.

Bilo je smešno, zaista smešno. Ali i strašno tužno. Znali smo da je, duboko u sebi, siromah prestao da vodi računa o svom odevanju kada je shvatio da žene koju je četrdeset godina pokušavao da impresionira možda više neće biti.

Kada je došla prva zima, mama je morala da nosi pletenu kapu ispod kaputa sa kapuljačom kako bi zagrejala glavu bez kose. Hodala je ulicama Bredforda poput iscrpljenog kriminalca u šalvarama. Tata bi je kolima vozio na nezahtevne izlaske, parkirao pred azijskom pekarom i kupovao joj vrući naan svež iz tandori peći. Samo je to htela da jede, tako da bi sedeo s njom dok su klopali vruće pita-hlebove pričajući o svemu samo ne o raku. Sve to vreme, moj ćale penzioner nosio bi karirani kačket, naočare i XL majicu sa slikom Al Paćina koji drži pištolj. Nisu imali blagu predstavu o tome koliko su potpuno, neshvatljivo apsurdno izgledali zbog čega je sve to bilo tako divno.

A tu je bila i Edna, žena sa kojom je moja majka delila bolničku sobu, koja je uporno gurala cev za kiseonik u dupe. Bila je očigledno u delirijumu i nikad joj niko nije dolazio u posetu. Sestra bi se vraćala svakih nekoliko sati da joj izvuče cev govoreći: "Oh, Edna! Gde je ta cev? Nije valjda opet u vašoj guzi?" Uvek ću se sećati Edne zato što je zasmejavala moju majku, mada nesvesno, i ljubaznosti sestara kojima nikad nije manjkalo nežnosti, brige i duhovitosti.

Rak je surova bolest koja, kad se jednom razmahne, nema nameru da odustane. Na svakom koraku želi da ti pokaže prst i kaže: "Evo ti ga na! Nisam još završio s tobom, govnaru", ali ono kako se ljudi koji pate i opstaju nose sa tretmanom jeste potvrda nesalomivosti ljudskog duha. Rak će jednog dana prestati da pobeđuje, hoće sigurno. Ali u međuvremenu se morate suprotstaviti njegovoj tvrdoglavosti humorom i sprdnjom kad god možete, sa kim god možete. Čak i ako je nada mala, i čak i ako vas grize savest dok to radite. Jer ako se ne smejete, moraćete da cmizdrite. A verujte mi, to su jedina dva načina da se nosite s tim.

Foto: Beatrice Murch

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu