​Kako je Marko pao sa krova Evrope

Prvo se kroz slušalicu čuo dim, pa onda njegov glas. Znao je zbog čega ga zovem. Pomirljiv ton i vojvođanski akcenat: „Šta vas zanima?". Kako ste propali, kažem. Ako imate vremena.
​
​Pristojan kakav jeste, Marko Čik se glasom starim šezdeset godina samo otužno nasmejao.

- Ja imam, nadam se da ga imate i vi, kaže. Kako ne. Deset dana natezanja sa institucijama za brojke, još toliko pokušavajući da nađem njegov broj. A on je svoj život, sve što je sticao u Malom Tavankutu, nadomak Subotice, upropastio za nekoliko sekundi.

- Ja sam tesar. U stvari, bio sam tesar. Ma, tesar. Još radim. Pišite, tesar. Najbolji u Evropi. Izgubio sam posao u jednoj firmi, probao kao zemljoradnik. Shvatio u njivi da je sve u životu ovih deset prstiju. Popeo se na krov i počeo da tešem. I znate šta, dobar sam majstor. Čujem da kucate. Na internetu ste? 'Ajte ući u Gugl.

Uh, mislila sam da se hvali kao svi majstori. Stvarno je najbolji. Čovek je napravio krov veka. Tako glasi međunarodno priznanje koje mu je 2009. uručila nemačka kompanija  Tondah  na takmičenju u kome je učestvovalo 700 krovova iz 10 zemalja Evrope.

- Vidite. Jel' gledate sad? Mojih deset prstiju. Mašina je mašina, ali ako hoćeš nešto posebno, moraju ruke. Taj osećaj kad su mi javili da treba da dođem u Beč da primim nagradu za najlepši evropski krov u veku. Neopisivo. Bilo je i Rumuna i Mađara. I svi ti čestitaju. Pola Srbije sam izgradio, priča Marko.

A pola te Srbije će možda ostati bez kuća. Oko 278.246 građana koji su svoje mesto stanovanja stavili pod hipoteku. Zajedno sa porodicama, oni žive kao potencijalni beskućnici. Potpisivali su ugovor puni nade, a onda je ekonomska kriza ili neka druga nedaća otpisala njih. Kao i Marka.

- Ako nekom želite kletvu, neka otvori privatnu firmu. Fino je išlo u početku. Unajmio sam ljude. njih četvorica, i ja peti. Bio mi je potreban alat, ali trebalo je i isplatiti njih. Prvo njih, pa sebe. Da sam varao, bio lopov, ne bih sada vozio ladu staru trideset godina. I odlučim da dignem kredit. Delovalo je sitno. Dve hiljade evra, priseća se.

Sećam se glasova dvadeset hiljada ljudi. Koncert  Dubioze Kolektiva. Prepuna „Arena" urla „daj mi para bar posudi, il mi žirant makar budi, steglo brate sa svih strana, trebam pomoć od jarana". Gledam ih pod onim svetlima. Levo „najke", desno „ajfon". Zajmi im se za more. Za novi tablet. Ko grca u dugovima retko ide na koncerte. A fale mu.

- Ma, da sam te pare bar propio, dao na kocku, ma na muziku dao. A ja kupio alat, kaže Marko. Sanjao je tada da proširi posao. Da izađe iz one lade. Da i njemu bude lakše. Dok se on peo na krovove, tržište je, ne hajući za njegovu nagradu, iste godine propalo do podruma. Pao je u minus. A onda banka brzo sabira.

Od trenutka kada dužnik ne uplati banci ratu za kredit, počinje da se obmotava umršeno birokratsko klupko koje se najčešće neplatiši obmota oko vrata.

Prvi telefonski poziv. Banka zove da podseti da niste izmirili obaveze. Usmena opomena.

- Znao sam tada već sve. Radio da vratim. Nisam imao odakle. Onih dve hiljade evra odavno nije bilo toliko. Dok ih plaćaš, ljudi za tobom pevaju, okasniš li jedan dan, za tobom zvižde. Odoše radnici. Od tada je bilo sve gore i gore, kaže Marko.

Jelena Ivanović, direktorka odeljenja za kreditiranje građana „Komercijalne banke", objašnjava za VICE da „banka sagledava finansijsku situaciju svakog klijenta i pre aktiviranja sredstava obezbeđenja kredita, pokušava da nađe model otplate kredita koji će klijentu omogućiti uredno servisiranje obaveza.

Sa bankarskog na srpski, to znači – kad je dotle došlo, vraćaj kako možeš, samo nam vrati kintu. Banke nerado pričaju o tome. Ali njima se potraživanje zadužene imovine ne isplati. Slušalica je bila pojačana. Čula sam Marka kako guta knedle.

- I dalje me boli kad se setim. Završio sam na sudu. Uzeto mi je imanje, dva hektara zemlje. Kažu ti, a ti zuriš. Ne mozeš da veruješ. Imao si - nemaš. Prodali su to u bescenje, zemlja je tad malo vredela. Još mi žena dobila otkaz kao tehnološki višak. Oboje bez posla, a ti imaš tek da vraćaš, jada se Marko.

Šta život zanima što si ti podvukao nulu ispod salda. Dug nije drug. Dug je skot koji ti bane na vrata kad se najmanje nadaš.

- Došli su izvršitelji da mi plene alat. Ja u očaju zovem banku. Kako da vam vraćam ako mi uzmete ono čime radim. Žena iz banke mi je izašla u susret. Pomogla mi. Omogućila da vraćam koliko mogu. Nekad i hiljadarku, dve. I ono što zaradim dajem da izmirim kredit. Nisu oni ljudi krivi. Što bi njih kleo što ja nisam mogao da ispoštujem, sve je tiši tesar.

I nije sam. Dok čitate ovaj tekst, prema podacima koje je VICE dobio od Centralne evidencije hipoteka, zbog krova nad glavom drhte vlasnici 87.230 stana, strepe stanari 106,309 porodičnih stambenih zgrada, založene su i 654 vikendice. Pod hipotekom je i 409 ugostiteljskih objekata, drhti 247 zanatlija koji su u zalog dali radnje. A i oni koji su „malo pozajmili", upali su u velika govna.

Za građane koji su podigli kredit u „švajcarcima", stanje je sve samo ne neutralno. Oko 25,000 porodica grca pokušavajući da vrati sumu koja je sada višestruko veća od one koji su pozajmili.

Ni situacija sa evrom nije mnogo bolja. Kako on „skače", tako i šanse zaduženih da vrate novac opadaju. Vrednost ove valute od početka godine doživela je porast od čak šest dinara. Rate su skočile. Situacija je postala toliko ozbiljna da su na naš poziv u Kreditnom birou odgovorili sa „novinari nam sada stalno šalju pitanja, ne možemo sada ništa sada da vam kažemo. Na osnovu naših podataka vrši se analiza i sve ćemo saopštiti kada bude završena".

Za Marka jedan deo života jeste. Krovovi su mu sve dalje i dalje. Izgubio je zdravlje.

- Sve je to ostavilo ožiljke na meni. Bio sam zimus u bolnici. Otišlo mi srce. Ljudi od pozajmljenih para putuju, oblače se. Ništa vezano za pare nije naivno. Sada ne bih uzeo ni čačkalice na kredit. Koga je ujela zmija i guštera se boji. Drugima koji se upuste u tako nešto želim da uspeju, ja nisam. Gotova stvar. Meni ostaje samo da se borim. Nema šta da kukam. Nije kriva banka, sada mi pomaže. Nisu krivi ni ti radnici, insistira Marko.

Dim uvlači sve brže. Pa se nakašlje. Kao da krene da opsuje, pa stane u pola reči. Pristojan čovek. Majstor. Od firme više nema ničega. A pitanje je šta će biti sa ostalom imovinom. Ipak, svaka druga rečenica „ne žalim se, nema šta da kukam, snaći ću se". Nikome ne želi zlo, i nikoga ne krivi.

Shvatio je prvi put kad je ostao bez posla, dok se znojio na onoj njivi. Sve što uradiš u životu, krov veka ili bedu, napravio si sa svojih deset prstiju.