Zašto su božićni i novogodišnji filmovi tako loši

Filmski kritičar Njujork Tajmsa Glen Keni nedavno je primetio da imate bezbroj filmova na temu Božića, ali da većina prosto "nije mnogo dobra". Iako su mnogi filmovi koji se večito emituju u decembru ili svake godine u to doba puštaju u bioskopima cenjeni — ili čak voljeni — primetna je smrt visokokvalitetnih, naširoko prihvaćenih remek-dela. Kao što Keni primećuje, "praznični klasik gotovo nikad nije i večiti klasik."

Kritičari obično nemaju razumevanja za praznično veselje božićnog filma; i zaista, mnogi naslovi koji se danas smatraju klasicima dobili su posle premijere oprečne ili negativne kritike. Keni smatra da kad se u opisu prazničnog klasika kaže "često voljen", to je zapravo eufemizam za "naširoko potcenjen". Divan život i Božićna priča onomad su se smatrali umetničkim promašajima i nisu zaradili na blagajnama; skoriji naslovi kao što su Scrooged i Love, Actually bili su popularni među obožavaocima, ali su dobili oprečne, predominantno negativne kritke. Još je suviše rano reći, ali ovogodišnja žetva filmova kao što su Almost Christmas, Office Christmas Party, Bad Santa 2, Collateral Beauty i Why Him? deluje kao da ih čeka slična sudbina da budu osuđeni na đubrište kinematografske istorije.

Uprkos tom sumornom stavu, greška je doživljavati božićne filmove tek kao jedva nešto više od tendencioznog — neko bi čak rekao ciničnog — sentimentalnog smeća. Detaljnija analiza pokazuje da su ti omiljeni sezonski klasici prilično ambivalentni. Pored ljigave sentimentalnosti, gledalac često može da primeti da klasici žanra prikazuju teskobu između utopijske želje — dom, ognjište i zajednica — i mučne borbe protiv životnih izazova.

Ne zaboravite da je praznični film proizvod sredine četrdesetih godina prošlog veka, kada su prvi put prikazani klasici kao što je Holidej In, Divan život, Božić u Konektikatu i Čudo u 34. ulici. Na samom začetku fenomena prazničnog filma, kolektivna nacionalna trauma Drugog svetskog rata bacila je dugu i svesnu senku na optimistične poruke ovih filmova (proistekle iz Dikensove Božićne pesme) o dobronamernosti prema svima. Ono što te rane tekstove čini drugačijim jeste utisak mraka, u direktnoj suprotnosti s idealističkom željom za dobrotom i celovitošću. Divan život je pravi prototip za to — surova, iznenađujuće mračna priča u skladu sa narativom o svetosti porodice i preke potrebe za tesnom zajednicom. Ali granica između optimizma i pesimizma je krhka — ispod svakog Bedford Folsa krije se jedan Potersvil.

Slično tome, Čudo u 34. ulici pokreće pitanje mentalne bolesti, dok kontrastira Deda Mraza, sekularnu mističnu figuru zimskog godišnjeg doba, sa posleratnom američkom potrošačkom groznicom i gubitkom nade. Umesto da bezbrižno ignoriše složenosti života, umetnički uspešan božićni film ih priznaje i savlađuje pre nego što ponudi čudesno rešenje za dileme koje postavlja. U tim rešenjima pronalazimo izvor za nipodaštavanje prazničnih filmova, i izvor njihove sklonosti grozoti: njihov odnos prema sentimentalnosti.

Pitanje nije "zašto ima tako malo dobih božićnih filmova", već šta stvara utisak da su, generalno gledano, toliko grozni? Nije da su božićni filmovi sami po sebi loši. Problem je što su to sentimentalni filmovi o doživljavanju sentimentalnosti. Ono što, čini se, razlikuje savremene božićne filmove od "klasičnih" je neravnoteža između ozbiljnosti i sentimentalnosti s jedne strane, i očekivanja od žanra s druge. Publika očekuje da se dobro oseća na kraju, tako da filmovi koji neumereno muzu magična razrešenja narušavaju tesnu ravnotežu između drame i sentimentalnosti, proizvodeći obilje samosvesti. Drugim rečima, ovi filmovi odaju utisak transparentne neautentičnosti, otrcanosti i manipulativnosti.

Uticajan rad filozofa Roberta Solomona U odbranu sentimentalnosti pruža koristan način da se istraži kritičko i popularno razumevanje božićnih filmova. Solomon (koji ima zapaženu ulogu u filmu Waking Life Ričarda Linklejtera, gde objašnjava vrline egzistencijalizma) primećuje da se sentimentalnost doživljava kao nešto loše, jer kad vas proglase sentimentalistom znači da su vas obeležili kao licemera i prevaranta.

Nadalje, postoji korelacija između sentimentalnosti i neukusa — reagovati emotivno znači iskazati neukus. Sentimentalna književnost, prema Solomonu, jeste "neukusna, jeftina, veštačka i manipulativna", a isto se može reći i za božićne filmove. Kao što je čest slučaj sa negativnim estetskim sudom popularne kulture, publika se doživljava jednako odgovorna kao i kreativni tim. Sentimetalista je neko ko ne samo da uživa kad se dobro isplače, već je potresen onim što su konglomerati zabave sklepali da izazove tu reakciju. Sentimentalista uživa u njihovoj sopstvenoj manipulaciji, bez ironije, cinizma ili kritike. Pošto ta reakcija ukazuje na samoživu besramnost u uživanju u tome da si izmanipulisan, to je neprihvatljivo ne samo na estetskom nivou, već i na moralnom. Ljudi koji žele da gledaju božićni film znaju da će se nemilosrdno iskoristiti njihova nostalgična osećanja prema domu i ognjištu, a oni u filmu uživaju upravo iz tih razloga.

Jedna od mnogih karakteristika koja definiše loš film je preterana manipulacija emocija. Ne možete da se otrgnete utisku da današnjim božićnim filmovima nedostaje autentičnost klasika — umesto da neodređeno prikažu izazove života, skorašnji radovi uvode teški elemenat samo da biste poželeli da nestane pred podavanjem pukoj sentimentalnosti. Oni će uvesti elemente zapleta koji izluđuju ili ugrožavaju glavne likove, ali samo da bi se postigao rezultat potoka suza. Sentimentalnost, kao što primećuje Solomon, podrazumeva predavanje sebe takvoj manipulaciji; kritika potrošača koji su saučesnici u ovom procesu ukazuje na to da emocije koje su izazvane ne potiču od same osobe, nisu prave i autentične, već su proizvod vešte manipulacije Holivuda. Kliše prelazi u neukus kad se izazivanje emocija doživi kao nešto veštačko ili lažno. U filmu Sam u kući, kad se Starac Marli (očigledno citiranje Božićne pesme) pomiri sa porodicom zahvaljujući Kevinu, mi ne ronimo suze samo zbog magičnog srećnog razrešenja, već cenimo činjenicu da nam je film dopustio da uživamo u tome što ćemo se dobro isplakati, što smo svesni svojih emocija i prepuštamo im se. Ta osećanja se doživljavaju kao autentična. Solomon primećuje: "Najčešća optužba protiv sentimentalnosti jeste da podrazumeva lažna osećanja" i izmeštenost — potreseni smo ne zbog filma pred sobom, već zbog sopstvene izgubljene mladosti, izgubljenih veza, izgubljene porodične ljubavi.

Možda onda ne iznenađuje što su, kad se sve sabere i oduzme, priče koje nas najviše potresaju one o nama samima, sa Božićem kao podsticajem da zaronimo u ta nežna osećanja — samu srž sentimentalnosti, kaže Solomon — koja inače suzbijamo tokom čitave godine. Slatkom zagrljaju, toploj utehi holivudskog klasika teško je odoleti. Jer, prema besmrtnim rečima Klarka Grizvolda u "često voljenom" Najluđem Božiću: "Niko ne sme da ode. Niko ne sme da napusti ovaj zabavni, staromodni, porodični Božić. Ne, ne. Svi smo u ovome zajedno. Ovo je porodični praznik nivoa crvene opasnosti. Nećemo odustati i imaćemo naj-naj-najsrećniji Božić još otkako je Bing Krozbi stepovao sa jebenim Denijem Kejom."

Doktor Džulijan Kornel je profesor čija se istraživanja i predavanja bave politikom ukusa u američkoj pop kulturi, sa naglaskom na holivudskim žanrovskim filmovima. On je petnaest godina predavao na Univerzitetu u Njujorku i Kvins Koledžu. Pre univerzitetske karijere, bio je rukovodilac zadužen za programsku šemu na HBO od 1993. do 2001. godine.

Još na VICE.com

Pričao sam sa ljudima koji i dalje uzimaju filmove iz DVD klubova

Genijalni filmovi o ajkulama koji će vam pomoći da izgurate leto

Filmovi, knjige i video igre koji su inspirisali "Westworld"

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu