Levičarsko srce usred buržujskog centra Beograda: 48 meseci „Oktobra“

Malo fraza zapara toliko ušiju i zakoluta toliko očiju svojom predrkanošću kao „pozni kapitalizam", pa je za opis vremena i sistema u kojima živimo uvek bolji neki živopisni primer. Recimo, beogradski kafići što se za mesto na tržištu ugostiteljskih objekata bore levičarskom i SFRJ tematikom. Jugonostalgija, ikone svetske revolucije i nekapitalističkih odnosa proizvodnje, kao i svako političko određenje potrošača, danas služe da prodaš više piva – evo, u Strahinjića Bana nalazi se jedan baš takav lokal, čujem da je fino.

Međutim, na samo nekoliko ćoškova dalje, u samom srcu Dorćola, ima jedno mesto gde zid oblepljen stranicama iz Marksovog Kapitala nije tek hipsterski dekor. Tu paradoks našeg doba od neobavezne ironije obrće pun krug: jer šta ovde visi po zidovima, bukvalno kuca u srcima onih koji te usluže i onih koji ovde zalaze.

Što su često isti ljudi. Iako delom liči na moderni, opušteni kafić, „Oktobar" je društveni centar. Samoorganizovani i samoupravljački. A zajednica kojoj pruža prostor za okupljanje stvarno je ona koja slavi istoimenu revoluciju, ili bar Oslobođenje Beograda.

Danas, uz ovo drugo, „Oktobar" proslavlja i četvrtu godinu postojanja, što ga, kad čovek malo razmisli,čini jednim od dugovečnijih i istrajnijih levičarskih projektata u ovoj, postpetotoktobarskoj, postmodernoj, postSrbiji. Na potezu između Višnjićeve i Kralja Petra, lako ćete ga propustiti u moru blještavog neona i izbačenih stolica; na ulici se ne oglašava van imena na interfonu zgrade broj 33.

Kad prođete hodnik – i drugi interfon kod diskretne neonske table – izlazite na udobno dvorištance. Kolektiv koji održava mesto diči se nehijerarhijskim organizovanjem, ali već tu, u baštici, dobri su izgledi da naletite na pravog gazdu „Oktobra", namrgođenog vladara iz senke : Moćka.

On tu živi. Na grbači idealističnih studenata i nekih ljudi sa nesigurnim poslovima – što su, opet, često isti ljudi – on živi taj luksuzni automatizovani komunizam u fulu. Prilazite mu na sopstvenu odgovornost, jer Moćko je jedan izrazito osoben, i naglim promenama raspoloženja sklon, mačak.

Odatle ulazite pravo u tu prostoriju čiji je zid oblepljen stranicama Marksove kapitalne kritike političke ekonomije. U 'kapitalu' će vas dočekati ekipa koja sedi za tim stolom svakodnevno, mahom članovi i članice organizacija koje su u „Oktobru" ustalile bazu (Centar za politike emancipacije, portal Mašina, šira politička platforma u vidu Levog samita Srbije…), kao i oni kojima je zadruga „Oktobar" jedina organizacija. To ne mora da znači da je dečko koji trenutno uslužuje za šankom ili pere turu sudova iz ijedne organizacije. Ali je vrlo izvesno da je i on neka feministkinja komunjarska.

U druge dve sobe za neformalno druženje, pored levičarske ikonografije i par polica sa knjigama i pamfletima, čeka po primerak istrošenog kauča, i stolice i stolovi kao iz starinske kafanice, prekriveni plastičnim mušemama. Nigde, pak, ne visi bicikl sa plafona. Redovno se kreči, ali ona tapeta u uglu što se odlepljuje? Borba večna. Još sa vrata spazićete da nasred sobe zjapi odsustvo jedne pločice iz parketa – ovo je, istina, skorašnji fenomen. Nekad je ova vrsta dopadljivog raspada proizvod izliva hipsterizma u mozak, ali ovde je to prosto stvar… oskudice.

U tome i leži „Oktobrov" šarm. Možda izgleda pohabano, ali za poslednje četiri godine među ovim zidovima, i u maloj sali iza, održan je mali milion tribina, rasprava što javnih što internih, okupljanja, projekcija, sastanaka, prikupljanja pomoći, užarenih diskusija. To je bilo mesto susreta profesora i sindikalista, direktne akcije i akademijane, „šezdesetosmaša" i „dizel-levičara", teorije i prakse, dobrostojeće obrazovane dece i radnica iz unutrašnjosti. Za ovim stolovima napisani su mnogi sociološki eseji, polemičke kolumne, kritike zakona, neoliberalizma, patrijarhata, svega postojećeg.

Za ovim šankom, gde nekako uspe da se zgura više desetina ljudi, veselili su se svi, zapljunuo se svako sa domaće, i gotovo svako sa regionalne i međunarodne levice u poseti Beogradu. A kad znate koliko je ta scena sačinjena od gomile ekipica, odnosno raščinjena i razdeljena po raznim ideološkim i ličnim „crvenim linijama" – a ne želite da znate – mesto gde će se susresti i oni koji najtesnije sarađuju i oni koji se međusobno ne mirišu nije mala stvar.

„Oktobar" je dobio priznanje BeFema za „autonomni politički prostor". Kad smo kod predrkanih fraza. Tu je još jedna – e, to je tek sintagma koja para uši – „siguran prostor". U praksi, narodskijim rečnikom, kod onih za koje je „liberal" često uvreda koliko i „fašista", ovako izgleda društveni ugovor koji potpisujete kad zakoračite ovde.

- Bitno je da postoji mesto gde sami odlučujemo o sadržaju, o tome šta predstavljamo i kako se predstavljamo, bez uplitanja sa strane - kaže mi Selma Čustović, koja je bar godinu dana članica ove zadruge.

„Mi" kao „Oktobar" ili kao levica, pitam je.

- Oba. Pored važnosti postojanja samog prostora, tu je i momenat zajednice, gde su meni i 'No Borders' ekipa 'mi", i romski kolektivi, i LGBT ekipe. A onda imaš i to da je tu dosta različitih ljudi, različitih pristupa i prioriteta, koji rade zajedno i bukvalno žive zajedno i uče jedni od drugih. Svađaju se, i vole se mnogo - objašnjava mi.

To možda ne donosi revoluciju sutra, ali „idemo polako", kaže Selma.

- Što bi mi rekli, 'gradimo odozdo'. Nema vođe, niti autoriteta u smislu nekog glavonje u koga blenemo ko u boga. Nije cilj masovnost, nego posvećenost i učenje. Oktobar ne postoji zbog sebe, već ga grade izvesne politike - objašnjava mi.

Selma kaže da "puka činjenica da 'Oktobar' nismo nas dvanaestoro, nego i svi koji koriste taj prostor, koji ulete da odrade smenu, operu sudove, konsultuju se, donesu neku potrepštinu, govori dovoljno."

- I drago mi je što održavam mesto gde se svi ti ljudi osećaju među svojima. Gde nisu nešto drugo, nego su jedni od - dodaje.

„Oktobar" je slobodno mesto i u negativnom određenju i jednako ponosan na to.

- Ako je neko napadan prema devojkama – biće konfrontiran. Ako je neko nasilan – biće konfrontiran. Ako neko diskriminiše na bilo kojoj osnovi – biće konfrontiran - kaže Selma.

Mesto je posvećeno izgradnji odnosa na principima „jednakosti, slobode i solidarnosti". Šovinizam, seksizam, rasizam, prosto nisu dobrodošli. Isto važi za kapitalizam. Ne plaćaš za piće, ali možeš nešto da doniraš. Cilj nije profit, već samoreprodukcija, a u okolini gde cenovnici udaraju po ušima, ovde će te i dalje najmanje ispasti čašica Four Roses (tako su mene kupili).

Za sada najdirektniji udar na autonomiju ovog političkog prostora bio je organizovani napad krajem marta 2016. godine. Neki nacoši izvoleli su napasti inventar i nekoliko ljudi koji su se zatekli tu. Ali, evo ga sledeći oktobar, a „Oktobar" i dalje gura.

Vladimir Simović tu je od početka, ali takođe ističe osećaj zajednice, mogućnost infrastrukture za organizaciju, pa i rekreativne i zabavne sadržaje.

- Sve je to 'Oktobar'. Meni je najbolje što je u njemu došlo do preklapanja različitih ekipa koje do tada nisu imale mesto na kojem bi moglo da dođe do saradnje. "Oktobar" je svojim radom to omogućio, makar je dao neku potku za preplitanje - kaže.

Simović priča da, kada je pokrenut "Oktobar", "ušli smo u priču sa čistim entuzijazmom i nekom početnom svotom novca po principu ko koliko može da da."

- Tada smo mislili, okej, probamo, pa ako izguramo četiri meseca i to je neki uspeh. Međutim, evo nas četiri godine kasnije, i ma koliko da su one izgurane na mišiće Oktobar ekipe, sasvim sigurno to ne bismo uspeli da drugi koji dolaze i koriste ga nisu prepoznali važnost ovog mesta i investirali nešto svoje u njega - priča on.

Otkud uopšte komunjare u jednoj od najskupljih ulica grada otkrila mi je još jedna pionirka ovog kolektiva, Jelena Veljić.

- Posle zatvaranja 'Kabineta' 2013. godine, gde su razne leve grupe držale sastanke, videla se potreba da imaju neki svoj prostor. Skupilo se nas desetak sa raznih strana. Hteli smo da mesto bude pristupačno, pa smo gledali širi centar, tražeći nešto što nam odgovara i uklapa nam se u budžet. Neki drugi prostor bio bi skuplji ili imao raspored prostorija koji nam ne odgovara. Ovaj je bio baš kako treba - objašnjava mi Jelena.

U međuvremenu je, dodaje, Oktobar „prevazišao tu minimalističku perspektivu jer su krenule razne stvari da se dešavaju: okupljanje feminističih i raznih drugih grupa i njihovi programi, naši programi, antifa diskusije, grupe samoorganizovanih obdaništa, bukvalno, ono, štagod, bilo je tu."

Možda ništa bolje ne opisuje praktikovanje principa od jednog detalja koji spazite u klonji. Pored ubrusa, toalet papira, na raspolaganju su i ulošci. U klasičnom ugostiteljskom objektu ovo bi zadelovalo kao neka ekstra usluga, ali pošto ovaj prostor nije neutralan i može da se ponaša shodno politikama za koje se zalaže, to deluje kao najnormalnija stvar na svetu. Misli globalno, deluj lokalno, povezuj se pod zastavom internacionalizma, ali dotad vežbaj i „socijalizam u jednoj kafani".

Neko će se već našaliti da baš kao u najgorem realsocijalizmu, u ponudi ima samo jedno pivo. 'Ladni zaječarac, zidarski, i ne, hvala, ne treba čaša. Tu i tamo nađe se i tamna varijanta, a jedino kraft pivo – kad ga ima – jeste Salto. Ponuđena slamčica u flašici koka-kole tako se doživljava kao poseban znak pažnje. Roze špricer je i drugde bio veliki hit ovog leta, ali je u "Oktobru" hit već godinama. Ima nešto žestine na raspolaganju i, naravno, ona radža koju je neko doneo. Jedan dan nedeljno ustalio se za kuvanje, pa će vas i nahraniti.

- Trudimo se da hrana bude prevashodno vegetarijanska i veganska, isto na donacije, koliko su ljudi u prilici da daju – i spremi se tu obrok za 40-50 ljudi - kaže Veljić. Tokom leta stalno ima takvih sadržaja, dok je „Ilegalni bioskop" jednom ovde prezimio.

Uprkos brojnim sadržajima, ne postoji presija da prostor bude pun. Desi se da neko dežura celo popodne sam sa prostorom, ili da je tu tek još neko, zamišljen nad laptopom, neko ko svrati da ubije čuku vremena između dve stvari u gradu, ima ljudi koji svrate zato što znaju da mogu da iskoriste toalet. Nema flaširane vode, ali česmovaču ćeš uvek dobiti. Ili više grupica svrati tokom dana i svi u nekom trenutku za stolom obrade istu temu, recimo, Kataloniju. A onda se u nekom trenutku u „Oktobar" sjati pravi stampedo, sa nekog događaja, protesta, konferencije, i opuštenu introspekciju zameni pravo narodno veselje.

Mimo večeri kad neko pušta određenu muziku, stanica je podešena na alternativni internet radio, uglavnom gitare. Kada atmosfera dostigne kritičnu masu, tu se onda peva uz YU hitove svih žanrova, od Dugmeta do Brene, i savremenijih džemperlija i narodnjaka. Ako se baš ugurate sa ekipom, nije isključeno dostizanje i stadijuma skandiranja grobarskih pesama. Iako zadruga ima pokojeg istaknutog Zvezdaša, većinu levičara – očekivano – čine grobari. Ali, kad se u 'Oktobru' skupe da gledaju tekmu, dogovoriće se da im je i jednima i drugima isto pod Vučićem.

Čak i neki koji su se zbog ovog ili onog sukoba otuđili od "Oktobra", prožeti su pomešanim, ali dubokim osećanjima kad ponekad svrate. Jedna od njih rekla mi je da je to "kao kad se vidiš sa bivšim; jeste, nešto je izgubljeno, ali ako ti je taj bivši bio bitan u životu, onda ga voliš i dalje, samo nekako drugačije".

Pa je l' ovaj bivši bio bitan? "Apsolutno. Jedan od najbitnijih."

Posle reči hvale, neko će kritikovati da u poslednje vreme "umesto da zajednica gradi 'Oktobar', 'Oktobar' gradi zajednicu, pa i neke barijere na levici". Pa opet, ponekad i oni moraju da svrate, zbog nečega, nekoga, ili neke nove knjige, koje će naći tu.

A šta 'Oktobar' znači nekome ko je stalno tu?

- Ekipu, posvećenost, disciplinu. Taj proces mi znači - kaže Veljić. - I 'Oktobar' kao mesto - to što uopšte postoji. Koliko god to nekom izgledalo lako ili kao da je bezveze, to je ozbiljno riljanje na dnevnoj bazi. Ne samo radi 'Oktobar' kolektiva, već i kao baza za druge kolektive ili istraživače.

Veljić kaže da bi "sve to izgledalo dosta drugačije da nema 'Oktobra'."

- I znači mi posebno ta mogućnost da napravimo odnose kakve mi hoćemo. Nema gazde niti direktora, nego se dogovaramo i svako preuzima neke obaveze. Naravno, nije to bez problema, rasprava, svađa, ali nije ni spolja nametnutno Nego je nešto gde pokušavamo da radimo po principima koje zagovaramo. Sa naglaskom na pokušajima i pogreškama - objašnjava.

U klonji postoji još jedan ilustrativan detalj. Unutrašnja strana vrata su skoro cela prekrivena nalepnicama grupa koje su posetile "Oktobar". Tu je sigurno svaka antifa nalepnica iz regiona, i neke iz najudaljenijih krajeva sveta. Ta mapa internacionalizma je tapiserija naslaganih susreta, povezivanja, i pružanja solidarnosti.

A ako vas ništa od svega toga posebno ne impresionira, prostor je, ako ništa drugo, azil za Moćka. Tu se krije i nekakvo dijalektično naravoučenije te priče. Pre nego što naučiš kako da održiš protest kad se silne mase proleterske budu digle, probaj da se održiš na dnevnoj bazi u zadovoljavanju osnovnih ljudskih – i mačećih – potreba.

A ko zna. Ako se zauzme dovoljno takvih mesta, "izgrađenih na principima jednakosti, slobode i solidarnosti", možda jednom opet oslobodimo grad.

Još na VICE.com

Srećko Horvat o Sirizi, Ciprasu i levici

Klubovi navijača St. Paulija niču širom sveta

Ursula Legvin o budućnosti levice