Moda

Sve što bi trebalo da znate o odeći pre prazničnog šopinga u Srbiji

Da li znate šta nosite? Da li znate kako je nastala vaša garderoba – ko ju je napravio, sa kojim resursima i u kojim uslovima?
tekstilna fabrika
Fotografija: Kampanja Clean Clothes /  Yevgenia Belorusets

Teško je vezati se za nekoliko komada odeće i nositi ih do iznemoglosti, kada nas nova trendi garderoba svakodnevno mami iz izloga, sa bilborda, plakata, magazina i pop-up reklama. Ali pre nego što se uzbuđeno zaputite na praznične rasprodaje, nije loše da saznate kakav impakt ta moda masovne industrijske proizvodnje, i još brža kupovina, imaju na svet i što je za nas još važnije – na zemlju u kojoj stanujemo i radimo.

Reklame

Koja je etička, a koja ekološka cena šopinga u Srbiji?

Održivost u poslovanju kompanija tema je o kojoj se govori odnedavno. U modnoj industriji potencira u poslednjih pet godina, a intenzivno tek od 2017. Šta održivost podrazumeva? Upravljanje otpadom (2018. godine se samo jedan odsto odeće recikliralo u celom svetu), transparentnost u poslovanju, rad na razvijanju novih, biorazgradivih materijala, podizanje svesti o uslovima u kojima odeća nastaje, nadnica radnicima u tekstilnoj industriji, efikasniju upotrebu vode i drugih prirodnih resursa. A evo i zašto je to sve važno:

Na globalnom nivou razgovor i inicijative o primeni navedenih principa pokrenula je tragedija u bangladeškoj kompaniji Rana Plaza, 2013. godine. U tom trenutku brojne aktivističke organizacije svoja polja delovanja usmeravaju na modnu industriju i insistiraju na principima održivosti u okviru poslovanja kompanija. Naizgled usvajajući pomenute predloge i kritike, neke kompanije masovne industrijske proizvodnje odeće počele su da prebacuje fabrike u Evropu, a zapravo zbog lošeg imidža koji odeća s etiketama Made in India ili Made in Bangladesh danas ima među kupcima (upravo radom akrivista). Nova etiketa Made in Europe tu je da skrene pažnju, jer podrazumeva se da Evropska unija, kao tvorevina bazirana na vladavini prava, poštuje radnike i brine o uslovima u kojima oni rade.

Ali situacija na terenu je sasvim drugačija.

Reklame

Aktivisti su istraživali rad istočnoevropskih tekstilnih kompanija koje proizvode ili su u vlasništvu velikih modnih lanaca, i došli do poražavajućih statistika: evropski radnici imaju plate u proseku oko 200 eura, što je manje od dve trećine iznosa koji EU smatra pragom siromaštva. Made in Europe!

Upravo ova informacija navela nas je da preispitamo kakvo je stanje u Srbiji, u kojim uslovima se odvija tekstilna proizvodnja, na kojim principima (održivosti) se bazira i šta se dešava sa tekstilnim otpadom koji u tom procesu nastaje?

Nekada jaka jugoslovenska modna industrija, svela sa na tek nekoliko privatnih, regionalno uspešnih preduzeća (izuzetak je brend IVKO Woman koji posluje u Češkoj i Španiji), a naša ekonomija je još uvek daleko od nivoa na kom je bila 1980ih. Danas imamo industriju uslužne proizvodnje tekstila i obuće za, pre svega, italijanske i nemačke brendove. Uprkos ovoj činjenici, koja je veoma loša za nacionalnu ekonomiju (jer je zavisna od spoljnih faktora), izvoz tekstila i obuće nije zanemarljiv.

Prema istraživanju aktivističke organizacije Clean Clothes Campaign u Srbiji ima 1800 registrovanih fabrika odeće u kojima radi oko 100.000 prijavljenih radnika, a 80 odsto od ukupne proizvodnje odeće/obuće namenjeno je izvozu.

1545643074051-2013-workwear-sweatshop-for-CZ-Transcarpathia_Yevgenia-Belorusets-UkraineLSH_4262

Foto: Kampanja Clean Clothes / Yevgenia Belorusets

Uslovi rada i plate radnika u tekstilnoj industriji posebno su poražavajući – verovatno ste već čuli za slučaj kada se radnicima predlagalo da nose pelene kako ne bi vreme trošili na odlazak u toalet. Taj slučaj dogodio se i u GEOX-ovoj fabrici obuće u Vranju. Bojana Tamindžija i Stefan Aleksić, koji su sproveli ovo istraživanje rekli su nam da osim što nudi jeftinu radnu snagu, država stranim investitorima daje velike gotovinske subvencije, zakup zemljišta po niskoj ceni i poreske olakšice.

Reklame

- Prema navodima Razvojne agencije Srbije, brendovi koji kod nas posluju i te olakšice koriste su GEOX, Benetton, Calzedonia, Pompea, Falke. Pored toga, prekomerno radno vreme se podrazumeva i često prelazi zakonski maksimum, a osnovna zarada iznosi od 170 do 200 evra (ove brojke variraju od kompanije do kompanije, ali ni u jednom slučaju ne prelaze sumu od 30.000 dinara). To znači da deo radnika zarađuje manje od minimalne zakonske zarade, a gotovo četiri puta manje od zarade potrebne za život (dostojanstvena zarada, living wage)“ - kažu oni.

Vlada pokušava da privuče strane investicije i otvori fabrike u kojima će se zaposliti ljudi iz Srbije i, kada se tako predstavi, to ne deluje kao loš potez. Međutim, oni strane investicije privlače reklamirajući Srbiju kao zemlju kvalifikovane, a jeftine radne snage. Naravno, stranim brendovima je puno isplativije da proizvode u Evropi, jer, ispostavlja se, osim što će manje platiti radnike nego u ovom trenutku u Aziji, troškovi izvoza/uvoza/poštarine neizmerno su manji.

Dakle, tema je velika i važna, ali se o njoj malo govori. U Srbiji postoji tek nekoliko nevladinih organizacija koje u svoj opseg delovanja ubrajaju i modni sektor, a iako jesu doprinele malom boljitku, daleko su od rešavanja problema. Slučaj GEOX jedini je o kom se pisalo u komercijalnim medijima. Ishod tog izveštavanja, kao i upornih pritisaka Clean Clothes Campaign aktivista, jeste angažovanje nekoliko radničkih sindikata, a potom i organizacija protestnih akcija „Radnik nije rob“ i „Pelene su zaštitna odeća“.

Reklame

Kao i sa mnogim nepovoljnim situacijama u zemlji, i ova je brzo zaboravljena, a tekstovi o uspehu/neuspehu pomenutih sindikata izostaju. Takođe, u tom momentu nijedan međunarodni medij nije preneo ovu priču uprkos činjenici da su nju uključeni vodeći zapadnoevropski brendovi. Domaće modne novine, od kojih bi se neka vrsta informisanja na ovu temu očekivala i koje se obraćaju upravo potrošačima – sasvim su isključile komponentu istraživačkog novinarstva u svom sektoru.

Imajući u vidu da je ova tema zapostavljena u našem javnom, ali i akademskom diskursu, analiza o tekstilnim fabrikama organizacije Clean Clothes Campaign značajna je jer transparentno ukazuje na ozbiljnost i opseg ovog problema, a koji uključuje ozbiljno kršenje radnih, ali i ljudskih prava i to nemalog broja ljudi.

Pored radnih uslova, ekološka situacija kada je u pitanju upravljanje otpadom – nije za pohvalu. U proizvodnom procesu nastaje ogromna količina tekstilnog otpada, a tu je i otpad koji generišemo svi mi kao potrošači*. Prikupljanje i prerada tekstila su na simboličnom nivou, a regulativa je nedorečena i zapostavljena. U Srbiji se na otpad baci više od milion tona tekstila godišnje, od čega je polovina pogodna za recikliranje, ali se reciklira samo oko 25 odsto. U državi ne postoji objekat za reciklažu, te sve zavisi od socijalnih preduzetnika koji reciklažni materijal prodaju u EU (ovaj otpad najčešće se prerađuje u sirovinu za izradu zvučne ili toplotne izolacije).

Reklame

U vremenu kada je potrošnja dostigla nivo hiperkonzumerizma valjalo bi znati da smo do toga došli, između ostalog, i zbog brzog razvoja marketinga, koji nam na perfidan i agresivan način stvara potrebe i želje za nečim što nam zapravo ne treba. Na našim prostorima, vrlo verovatno, dodatni psihološki faktor jeste period izolacije tokom devedesetih.

Brojni aktivisti ukazuju na činjenicu da je, osim većeg pritiska i uvođenja konkretnih sankcija modnim kompanijama od vlasti, važan faktor koji bi mogao da utiče na smanjenje tekstilnog otpada, kao i da zaustavi resursno neodrživi rast tekstilne industrije – promena u navikama potrošača.

Da bismo menjali navike, važno je da budemo informisani, ali isvesni proizvodnog ciklusa. Ukoliko govorimo o najobičnijim farmerkama (godišnje se proizvede dve milijarde komada) za samo jedan par utroši se oko 7.000 litara vode, što je količina koju čovek popije u periodu od pet-šest godina. Pored ekoloških posledica, u koje spada i emisija ugljenika u procesu proizvodnje i transporta, tu je i toksični otpad usled korišćenja veštačkih boja i veštačkih materijala. Poznato je da je poliester, kao i svi njegovi varijeteti, nerazgradiv materijal. Uz to, upotreba ovih materijala u lancima masovne industrijske proizvodnje odeće postala je dominantna (jer je jeftin), a istina je da bi uz svaki od tih komada trebalo da dobijemo i upozorenje o štetnim posledicama na korisnike – s obzirom na njihov sastav (posledice variraju od iritacija do ozbiljnih kožnih oboljenja). U prilog tome govori i podatak da se većina veštačkog krzna ili kože danas izrađuje od modakrila, koji je zapravo derivat nafte i sintetike, dok ostali varijeteti akrila predstavljaju derivate uglja ili krečnjaka.

Reklame
1545643426163-45879336_2476400042386663_1274415185638424587_n

Slika: Fashion Revolution

Iako se u svetu o ovoj temi sve glasnije i češće govori, na našem prostoru tek treba pokrenuti razgovor i konkretne inicijative. Posledice se tiču kako svakoga od nas lično, tako i društva u celini.

Da li znate šta nosite? Da li znate kako je nastala vaša garderoba – ko ju je napravio, sa kojim resursima i u kojim uslovima?

Krajnje je vreme da saznate – i zato, zapitajte se kako kupujete. Reciklirajte. Posetite second hand i vintage radnje. Razmenjujte garderobu. Kupujte promišljenije - manje, ali kvalitetnije. Ulažite u komade koji vam se zaista dopadaju, a imaju potencijal da dugo traju. Višak garderobe prosledite onima kojima je potrebnija. Raspitajte u kojim uslovima senastaje odeća koju plaćate i ko je proizvodi. Kada budete došli do odgovora, sigurni smo da vam onaj kaput s reklame na autobuskoj stanici, u koji sa žudnjom gledate, neće više biti toliko lep.

*Prema podacima JKP Gradska čistoća, svako domaćinstvo u Beogradu poseduje oko 200 kg tekstila.


Pogledajte i VICE film o beogradskoj Amazoniji, Beljarici: