Pesme Šabana Šaulića koje su svi slušali, iako misle da nisu

Zavodljivo je označiti smrt nekog poznatog kao "kraj jedne ere", naročito kada ona dođe, kao u onoj prastaroj fori iz Maratonaca, "pred sam kraj života". Naravno, neumesno je, a i nemoguće, govoriti o tome koliko bi Šaban Šaulić još poživeo da mu život nije prekratio bahati pijani vozač iz Nemačke koji je vozio 180 na sat bez dozvole, ali bezbedno je reći da je karijera koja traje preko 50 godina bila daleko bliža kraju nego početku.

Ipak, kada je u nedelju stigla šokantna vest da je Šabana odneo autoban, prvi put sam još od smrti Lemija Kilmistera pomislio "e to je to, ovakvih više nema, Bog je polomio kalup". Delom zbog njegovih neosporno jedinstvenih i vanserijskih vokalnih sposobnosti, a delom jer je toliko dugo bio na sceni, uspešno se noseći sa protokom vremena i neumitnim promenama ukusa i dominantnih obrazaca u mejnstrimu, zadržavajući karakteristično prepoznatljiv pravac i stil - negde između derta uzdignutog do epistemologije na šakama krvavim od srče, sa jedne, i starogradske gospodske pomirenosti sa sopstvenom sudbinom, sa druge strane.

Pitanje je ko još može da zauzme sav taj prostor između kafane u Bijeljini i Sava Centra koji je Šaban gotovo sam popunjavao. Sigurno je da je takvih sve manje, a novi panbalkanski dileri muzičke istine zauzimaju svoj prostor na neke druge fore, ritmove i teme. Kao što i treba da bude, uostalom.

Otkrio sam ga tek pre desetak godina - jer u mladosti koju sam proveo u (metaforičkom) centru Beograda bilo šta sa "folk" prizvukom je smatrano za izdaju rokenrola i seljanu dostojnu zabiti kao što je Vidikovac - a počeo sam da ga cenim kada sam počeo da cenim muzičko umeće kao takvo, bez obzira na žanr. Stvari su proste, ako ja, kao neko ko nije bio ni pratilac, a ni poznavalac žanra i dela, znam ove Šabanove pesme, onda su one, jebiga, stvarno hitovi koje bi svi trebalo da znamo, ili makar čujemo.

Zašto baš sedam pesama? Zato što je sedam lep broj, nekima je i srećan, a meni je prosto najmanji broj na koji sam uspeo da svedem listu.

Suština emocije koju je osećala publika iz tadašnje radničke klase, klasična Šumadija-Semberija-Mačva linija doživljaja odlaska sa sela u pretpostavljeni bolji život, aranžirana100% za to prikladnim zvukom, čistim kao retko kada kasnije, kada je južni vetar naneo svakave diskogse preko harmonike, violine i tambure.

Iz najjačih dana kada su se disko motivi i kadence preplitali sa tvrdim narodnim melosom i znojavim orijent ekspresom refrena, koji stoje kao klisurine nasuprot ponorima derta u koje nas baca Šabanov s lanca pušten glas.

Kako zaboraviti B stranu ove dabl trabl eksplozivne singlice. Niste radili u pravom kolektivu u Srbiji ako ovo niste čuli. Svaki. Jebeni. Put. Kad. Padne. Sneg.

Šabanov pesnički lajtmotiv tragične ljubavi je ovde dostigao svoj lirski vrhunac. Reči koje je napisao je, naravno, i više nego adekvatno odrazio u melodiji vokala, i tako postavio jedno od najvećih gnoseoloških pitanja današnjice, naime: da li se može reći da je zaista živeo neko ko nije uživo čuo Šabanovo "ŽIIiiIIIVIiiiiiIIIIiiiiiii" na kraju pesme?

Prva Šabanova koju sam ikada čuo, kao klinac predškolac. I obećao sam da neću plakati. Jebiga sad.

Dugo sam se lomio da li da stavim ovu ili Let 3 verziju, koja je na svoj način savršena. ALi ipak, danas slavimo Šabana, tako da uživajmo u originalu.

Nisu samo Šabana obrađivali od Bitolja do Rijeke. Umeo je i Šaban da obradi, i to tako da obradi zvuči kao da je stvar njegova oduvek, sa sve mestimično nezgrapno sročenim prepevom - koji ipak na kraju oprostiš zbog apsolutnog savršenstva prevoda naslova pesme i glavnog stiha refrena.