​Jedan dan u životu socijalne radnice u centru grada

Ne možeš da kažeš da si imao usran dan na poslu dok ti neko ne pripreti da će da te ubije i da to misli ozbiljno. Ili dok ne budeš morao da gledaš sićušnu bebu sa brojnim opekotinama od cigareta. Ili dok se toliko ne uplašiš, da želiš da zoveš policiju, ali ne smeš to da uradiš da tvoji poslodavci ne bi saznali za to.

Dobro došli u život dečjeg socijalnog radnika u Londonu.

Zaštita dece podrazumeva rad sa decom koja žive sa rizikom ili su već žrtve „značajnih ozleda", to jest nečega što će imati značajan uticaj na njihovo zdravlje i/ili razvoj; fizičko zlostavljanje, seksualno zlostavljanje, zanemarivanje, emotivno zlostavljanje. Može da bude i posredno, kada vide ili čuju kako je neko drugi zlostavljan. Ili kada su svedoci nasilja u porodici.

Ranije sam radila u zaštiti dece, ali sada radim sa decom kojoj je potrebno staranje. To je kada lokalne vlasti preuzmu staranje nad detetom. Deca azilanti bez pratnje roditelja obično potpadaju u tu kategoriju. Dete može da bude smešteno kod prijatelja ili porodice, ali obično su kod dodeljenih staratelja. Nekada su smeštena u posebnim prihvatilištima, u obezbeđenim ili psihijatrijskim ustanovama, ili u ustanovama koje su po svim parametrima zatvori za mlade.

Ja uglavnom obilazim decu koja žive sa svojim porodicama. Obavljam procene i upoznajem se sa stanjem stvari. Ako postoje rizici za neko dete, ja ustanovim koliki su i šta može da se urade da se oni umanje. Na primer, da li roditelji koriste droge ili alkohol, da li su nasilni, mentalno oboleli ili imaju poremećaj učenja koje utiče na njihovu sposobnost roditeljstva. Ponekad nas kod njih uputi policija, nakon hapšenja pedofila ili pripadnika bande, ili nas kod njih uputi škola, jer roditelji ne mogu da se nose sa problemima. U okviru procesa mi razgovaramo sa nastavnicima, doktorima i ostalim relevantnim faktorima. Ako se zaista zabrinemo, a roditelj se ne složi sa nama, možda moramo da idemo na sud da sudija odluči šta treba činiti.

Roditelji su često nervozni kada dođemo. To je razumljivo. Neki od njih čine ogromne napore da se očiste. To je na nekom nivou ohrabrujuće, ali često problem nije u tome. Ja pijem mnogo čaja. Kada piješ čaj sa nekim, to je kao da kažeš, „hajde da napravimo nešto zajedno". Naravno, ako uđem u kuću sa psećim govnima na podu i buđi u lavabou, možda ću reći, „Upravo sam popila čaj u kancelariji, hvala", ali to je obično znak da se ta porodica makar trudi da bude gostoljubiva.

Mada, posete umeju da budu i grozne. Često me omalovažavaju. Jedan roditelj mi je rekao, „Besmisleno je što misliš da možeš da nosiš taj krst. Kako osoba kao što si ti može uopšte da pomisli da je bliska bogu?". Pre dolaska kod nekih klijenata ume da mi bude fizički loše, jer su veoma agresivni. Zbog njihove mržnje se userem od straha, ali nekako moram da ispadnem profesionalna. Ima ljudi kod kojih policajci nikada ne idu sami, ili bez zaštitnog prsluka, suzavca i radio veze, ali nas šalju ne znajući kuda, naoružane samo mobilnim telefonima. Skinula sam aplikaciju uz čiju pomoć moj dečko može da vidi gde sam, ukoliko to uopšte može da bude od pomoći.

Morate da imate na umu da su u većini slučajeva ovi ljudi i sami žrtve. Kada je dete izloženo teškom nasilju i drogiranju svojih roditelja, ono nema uzor koji bi mogo da sledi. Ima roditelja koji su i sami doživeli tako teško zlostavljanje, da ga projektuju na vas. Mi smo u žiži anksioznosti mnogih ljudi. U prošlosti je bilo velikih promašaja socijalnih radnika, ali zaista, to su obično bili slučajevi radnika unapred osuđenih na propast, jer su imali preveliki broj slučajeva u svojoj nadležnosti. Ni kod jednog od slučajeva o kojima sam čitala uzrok nečije smrti nije bila nestručnost. Nestručnost izazvana prevelikom količinom slučajeva je mnogo uobičajenija.

Ja imam sreće što mi je opština relativno mala, i što imam dobre rukovodioce. Broj slučajeva na kojima radim nije toliko veliki kao u nekim strašnim pričama. U nekim opštinama koje je Kancelarija za standarde obrazovanja (Ofsted) ocenila kao neuspešne, socijalni radnici rade i sa 50 porodica od jednom. Kako da u tim uslovima obaviš i osnovni posao, a kamoli da zapamtiš rođendane sve dece, kao i njihove potrebe? 17 porodica je bilo najviše što sam imala odjednom, i ponekad se to čini toliko ophrvavajuće, da ne znam šta da radim.

U ovom trenutku, zadužena sam za petnaestoro dece. Sa decom koja imaju negu obično se radi sa manjim brojem dece, ali njima je potrebna veća podrška. Jedne nedelje je jedna tinejdžerka urlala na mene zbog toga što se nisam složila s njom. Druga je plakala zato što nije mogla da ode kući za Božić. Dvoje dece je pobeglo. Dvoje mi je pretilo da će da me izbode nožem. A to su samo ona aktivna. Teško je shvatiti u svom tom haosu šta je potrebno onima koji su tihi.

Radno vreme po ugovoru mi je 35 sati nedeljno, što je glupost. Često radim 50 sati, a desi se da radim i 60. Prekovremeni rad nije plaćen. Mesečno imamo dva slobodna dana zbog napornog rada, ali to ni izdaleka nije dovoljno.

Imamo i gomilu papirologije, koju pišemo zbog Ofsted-a. Kod dece sa starateljima postoji 7 formulara koje moramo da ispunimo za svako dete, neke od njih nekoliko puta godišnje. Mada, porodice boli briga za planove koje sastavljamo. Njih je briga za razgovore koje vodimo i stvari koje radimo, ali od toga ne možemo da pobegnemo, iako je to čisto gubljenje vremena. To je užasno frustrirajuće.

U mnogo slučajeva se osetiš bespomoćno, jer su pragovi tako visoki. Dok sam bila u zaštiti dece, imala sam slučaj jednog malog dečaka; kuhinja u njegovoj kući je bila nepodesna za kuvanje, bila je štrokava, sve je bilo zamašćeno, tri četvrtine frižidera su bile zaleđene, a rerna nije imala vrata. Hranili su ga samo grickalicama. Odnos između njega i njegovog roditelja je bio užasno loš. Bilo je očigledno da roditelj ima ozbiljne mentalne probleme, ali bilo je teško oceniti koje, jer nisu pristajali na psihijatrijsku procenu. Uhvatila sam sebe kako plačem i imam noćne more u vezi sa tim dečakom. Ali sud se nije složio sa time da ima osnova da se dete oduzme roditeljima.

Još jedan izazov socijalnog rada je taj što deca obožavaju svoje roditelje, čak i kada su potpuno beznadežni. Ako se roditelj naljuti na mene, šta će dete da uradi? Odano je njemu.

Kada pogledate kako su socijalni radnici prikazani u serijama kao što je EastEnders, pomislili biste da je lako porodici oduzeti dete. Nije. Mi radimo sve što je u našoj moći. Prvo dete za kojeg sam tražila da se oduzme roditeljima je bila beba sa opekotinama od cigareta. To mi je bio prag tolerancije. Očekivala sam da će ovo biti emotivno intenzivan posao, ali nisam imala predstavu koliko optuživanja i kritike se tu nakupi. Delujemo u okolini koju pokreće strah, ljudi koji pokušavaju da se opravdaju i upere prst i optuže druge. To je zastrašujuće, jer može da vam se dogodi da vas tuže ako se dogodi nešto zaista loše, a vi nemate kontrolu nad situacijom.

Vladine nedavne mere štednje ne pomažu. Skresani su budžeti mnogim službama za pomoć i prevenciju. Žene pokušavaju da ostave nasilne muškarce, a smeštaj koji im nudimo je toliko bedan, da shvatam kada pomisle da povratak kući i nije toliko loša ideja. Radim u zgradi u kojoj nema recikliranja zato što je suviše skupo, gde slavine ne rade uvek, gde su sunđeri luksuz. To je zajebavanje. A ne pitajte me o planovima da se dečje službe privatizuju; bukvalno ću otići ako se na dečji socijalni rad primene mere štednje kao kod službi za uslovnu slobodu i poremećaje učenja.

Zašto onda sebi i dalje ovo priređujem?

Daću vam primer. Imali smo slučaj majke koja je bila težak alkoholičar. Tokom jednog pomračenja svesti, napala je svoje dete. Bilo je užasno. „Nema šanse da ovo dete ostane u ovoj porodici", pomislila sam. Ali uz pomoć teškog rada sa roditeljima, podrške bake i deke i ostatka porodice, kao i suda, situacija se postepeno popravljala. Mama je postala odgovornija, a detetov uspeh u školi se popravio. Godinama kasnije, dobila sam božićnu čestitku od bake, koja mi je napisala da mališanima izuzetno dobro ide, da ponovo žive sa mamom, koja sada radi sa grupama za pomoć alkoholičarima.

Naravno, takve stvari se ne događaju svakodnevno. Ali iako ne možemo uvek u trenutku da vidimo rezultate svog rada, to ne znači da naš rad ne pravi razliku. Ako neko mladoj osobi nije dobro, potreban joj je neko ko će biti pored nje, i podržati je kao što bi to učinio roditelj. Sa nadom da će im to poboljšati život, ali i da će preduprediti to da se ceo sjebani ciklus ponovi kada ona bude imala svoju decu. To je velika stvar. Tako da, iako me ovaj posao izluđuje i dovodi do suza, još nikuda ne idem. Jer ako ja to ne radim, ko će?