Roni Size za VICE: EXIT mi je otvorio oči o životu ljudi u Istočnoj Evropi

Na EXIT festival dolazim od njegovog osnivanja i jedan sam od onih koji nisu propustili nijedan dan nijedne godine kada se održavao festival. Video sam sve faze u kojima je bio. Od lokalnog festivala koji je trajao devet dana do četvorodnevnog festivala koji nosi titulu najboljeg evropskog mesta za provod. Od putovanja okolnim putevima zbog srušenih mostova od NATO bombardovanja do hordi stranih turista iz celog sveta koji su tetovirali logo festivala i ucrtali ga na mapu svojih života, jedva čekajući ponovni dolazak. Svedočio sam njegovom rastu kroz imena izvođača, kroz način na koji se uvlačio u kluturu i svakodnevicu života u Srbiji i kako je od protesta protiv režima Slobodana Miloševića i borbe protiv izolacije mladih postao jedan od najprepoznatljivijih brendova naše zemlje. Festival koji je, poput slavnih sportista, postao jedan od sinonima ove zemlje i tema za razgovor sa mladima, kad god se nađem u inostranstvu.

Čovek koji je obeležio ovaj festival od samog početka, kojeg sam sa zadovoljstvom slušao kada je bio prvi put i kada sam sa još nekoliko hiljada ljudi oko sebe posmatrao izlazak sunca na glavnoj bini, dok je on počinjao svoj set puštajući nam muziku koja je bila simbol naše mladosti je, svakako, legendarni Roni Size. I sada, dok se prisećam tih trenutaka, više od decenije kasnije, dobio sam priliku da razgovaram sa njim o tome, o njegovim prvim iskustvima u Srbiji i na EXITu i o tome kako je izgledao život tada i danas.

Dame i gospodo, Roni Size:

VICE: Ćao Roni, kako si?

Roni Size: Hej, evo me. Veoma sam dobro. Kod kuće sam u Bristolu i trenutno kuvam. Predivan je i sunčan dan i čim završim sa klopom popeću se gore u studio i nastaviću da radim na novoj muzici.

Kakvu klopu spremaš?

Pošto ne jedem meso, iako nisam vegetarijanac, spremam ribu. Tačnije ribu sa karijem. I to spremam samo za sebe. Spremam priličnu količinu da ne bih morao da izađem iz kuće i da bih mogao što više vremena da provedem u studiju.

Koliko sati dnevno provodiš u studiju?

Što više mogu. Dosta radim i kao dj, pa mi je posle gigova potrebno i po nekoliko dana da se oporavim. Ali za mene je stvaranje muzike 24/7. Uključen sam u sve sfere stvaranja plesne muzike ceo svoj život i nemam nikakvu nameru da prestanem. Svaki dan, čim ustanem, čekaju me neke obaveze u vezi sa muzikom. Da li su obaveze oko izdavačke kuće, da li je spremanje nekog seta za to veče ili možda pisanje i produciranje neke muzike… Organizovanje dosta ljudi, jer je opet i live band, potom društvene mreže. Razumeš već; u pitanju je posao, ali posao koji volim da radim.

Ono o čemu sam najviše, zapravo, želeo da razgovaramo je EXIT festival…

Oh, obožavam EXIT.

I ove godine se navršava 15 godina EXIT festivala.

Oh, predivno. Mislim da sam bio na prvom EXIT festivalu. Ne mogu baš da se setim, ali mislim da sam bio na prvom. I da se sada ponovo vraćam na taj festival je za mene nešto nadivnije na svetu. I zato se veoma, veoma radujem dolasku tamo.

Ti si jedan od retkih izvođača koji je dolazio na EXIT festival toliko puta od njegovog osnivanja i zato bih voleo da se malo prošetamo sećanjima.

Wow. Kada sam prvi put došao na EXIT, nisam znao šta da očekujem. Sećam se da je to bilo pre nego što ste imali autoput do tamo. Bilo je odmah nakon rata (bombardovanja). I sećam se da smo se vozili ka festivalu i da sam video most koji je bio bombardovan. Pola je bio u vodi, a druga polovina iznad vode i sećam se da sam pomislio, čoveče, ovo je sumanuto. A onda sam došao na festival. Prizor koji sam tamo zatekao je bilo nešto što nikada ranije nisam video u životu; stari zamak i prizor prašine, prašine koja se dizala od mase ljudi koji su plesali kao da sutra ne postoji, a ta prašina se dizala u noćno nebo, zaista nestvarno. Meni je taj trenutak, doslovno, otvorio oči. Tada sam prvi put zaista doživeo Istočnu Evropu. Toliko ste divno prihvatali taj festival i taj zvuk, kao da je vaš ples govorio: "Slobodni smo, slobodni smo." Sećam se, "New Forms" izašao 1997. godine i ljudi su mi govorili da su mladi, kad god su prolazili kroz neki krizni period, dosta slušali taj album i da je on u velikoj meri bio soundtrack tog vremena i te borbe i da su me zato pozvali na EXIT. Nestvarno, velika je čast biti deo svega toga i ne mogu da dočekam da ponovo budem tu. Biće sjajno.

___________________________________________________________________________

Pogledajte video o trap sceni u Atlanti:

___________________________________________________________________________

Od da, pa EXIT je tako i dobio ime; kao izlaz iz situacije u kojoj smo se tada nalazili i nastao je nakon bombardovanja 1999. godine.

O da, da. Sećam se da su mi dali knjigu u vezi sa time i da sam to pročitao. I sećam se da je tu stajalo da smo Goldie i ja u velikoj meri bili deo muzike koju su mladi tada slušali i da su jungle i dnb uopšte u velikoj meri bili deo tog perioda u Srbiji.

Bio sam i ja na tom festivalu kada si nastupao prvi put. Sećam se da je tada trajao devet dana i ti si nastupao poslednje večeri kada su ljudi bili već izmoreni, ali su te čekali i tvoj set je počeo kada je uveliko već krenulo svitanje. Uz izlazak sunca, publika je potpuno poludela.

Da, da. To je bilo tako nestvarno. MC Dynamite je izašao na binu i viknuo: "Are you ready for the future?!" I to je bilo to. Cela masa je podivljala (smeh). Nisam mogao da verujem. (smeh)

I onda smo nastavili da se vraćamo iz godine u godinu na festival. Dynamite više nego ja, doduše, zbog mojih obaveza prema studiju i izdavaštvu, ali bez obzira, svaki dolazak je bio vredan. I ove godine je odličan line up, imate Prodigy…

Zanima me ponovo tvoj prvi dolazak. O čemu si razmišljao? Kakva si očekivanja imao?

Iskreno, bio sam malo nervozan, jer nikada ranije nisam bio u tom delu sveta. A ja sam tamnije puti i jedino što sam u čuo su bile vesti o etničkim čišćenjima i nije mi bilo svejedno. Ali sam ipak rešio da dođem, da odradim šta imam i da dokažem svima da nisu u pravu. Da nije u pitanju nikakva rasistička zemlja, da lepo prihvataju našu scenu i da kao i svi žele da budu deo sveta.

Neki ljudi iz organizacije su mi rekli da kada si prvi put bio ovde da nisi bio baš najbolje raspoložen.

Kako to misliš? Nisam bio nimalo neprijatan. To prvi put čujem. Ako sam bio u bilo kom trenutku iole neraspoložen sigurno je postojao jak razlog, jer ja baš nisam taj tip. Nisam nikada ni bio. Molim te reci svima da ako misle tako mora da je bio ili validan razlog ili priča jednostavno nije tačna.

Ne brini, reći ću svima.

Jedino što je eventualno moglo da utiče na moje raspoloženje u tom trenutku je umor i iscrpljenost. Moraš da razumeš da je u to vreme putovanje izgledalo potpuno drugačije. Sećam se da je let trajao četiri sata, a da smo potom kolima išli još pet sati od Beograda do Novog Sada. Puteva nije bilo, mostovi su bili porušeni, išli smo nekim prašnjavim okolnim putevima i bilo nas je petorica u kolima, a napolju je bilo pretoplo. Jednostavno sam bio iscrpljen i to je mogao da bude jedini razlog. A to se dešava svakome, nema to veze sa mnom.

Da li bi podelio sa nama neka sećanja iz tog perioda?

Sećam se da sam u jednom trenutku naleteo na Carla Craiga na tvrđavi i to mi je bilo veoma drago. Jer znaš kako izgleda život izvođača koji nastupaju širom sveta - nikada ih ne viđaš, posebno ne kod kuće. Uvek nailazim na njih na najčudnijim mestima, a kada sretneš ljude na EXIT festivalu, bude malo čudno, jer je EXIT kao neka tajna koju želiš da čuvaš samo za sebe. Ja osećam da ako neko ne nastupa na tom festivalu isto je kao da i ne postoji. Tako da je uvek dobro biti deo tog iskustva. Stvarno je sjajan festival i izuzetno je biti deo toga.

Nakon svog prvog nastupa, da li si govorio ljudima o EXITu?

Da, naravno. Uvek sam bio šampion u promovisanju EIXTa, još od prvog dolaska tamo. Svuda i stalno sam širio reč o EXITu.

Kakve su bile reakcije ljudi na festival u Srbiji?

Iskreno, bile su odlične. Pomalo čudne, ali dobre. Sada je to sasvim drugačija slika. U to vreme su uglavnom samo Srbi bili na festivalu, ali sada ljudi dolaze iz celog sveta. Postao je kao Glastonbury - ljudi putuju samo da bi došli na festival. Iz celog sveta. Mnogi njih su EXIT pretvorili jednostavno u deo svog života. U fazonu su, znaš, idem na EXIT, kampovaću tri dana, i tako to. Razumeš? Svaki put kada čujem koliko ljudi i iz kojih delova sveta sve dolaze na festival, prosto se šokiram.

U međuvremenu je festival toliko porastao da je osvojio nagradu i za najbolji evropski festival .

Mislim da je to sjajno, zaista. Verujem da većina lokalaca (kao i svuda u svetu), žele da festival zadrže samo za sebe i da mnogi kukaju nešto u fazonu, jao ne, sada sve postaje previše komercijalno i tako to, ali ljudi vremenom počinju da razumeju da je veoma dobro kada ti dolaze ljudi svih nacionalnosti iz celog sveta i uključuju se u nešto što ste vi stvorili.

DnB je od samog početka bio veliki deo festivalskog identiteta, posebno na glavnoj bini i ti si veliki deo toga…

Oh, ne samo ja. Tu je svakako i Andy C, Goldie, Dynamite MC, Bad Company…

Koliko se i kako promenio festival od tvog prvog nastupa do sada?

Pa znaš kako, ja ne gledam to po festivalu, već po sebi. Ne mogu da pravim poređenje festivala kao takvog, već samo gde se ja muzički nalazim u odnosu na publiku. Sada se više i bolje pripremam za nastupe pred velikom publikom. Više nego kada sam prvi put bio, pre deset i više godina. Sada mi je to daleko bitnije nego kada sam prvi put bio. I nastupanje pred deset i više hiljada ljudi. Svaki festival na svetu je drugačiji i ima nešto svoje. Ne bih se usudio ni da ga poredim sa drugim festivalima, jer to prosto ne bi bilo fer, ali mi se dopada samo podneblje gde se nalazi festival. Okruženje, stari zamak, to je tako magično.

Da li imaš neku anegdotu ili neku dobru priču koju bi podelio sa nama, a da je ranije nismo čuli?

(smeh) Nećeš me navući na tanak led. Ako nisi bio tamo, nećeš znati. Privatne stvari su privatne stvari. Mada mi se veoma dopada hotel na samoj tvrđavi… Toliko od mene.

Vidim da si ponovo okupio Reprezent ekipu, kako to funckioniše?

Oh, zaista sjajno. Imali smo već nekoliko nastupa i zaista je divan osećaj. Potrebno je daleko više pripreme, jer je sada to ceo bend. Imamo i novi album "Do it for the Masses" i to je negde ideja iza projekta. Da imamo nešto za sve rejvere, za sve ljude koji vole ples, za sve festivale, za sve one koji čuvaju svoje narukvice preko cele godine.

Znači nastupaćeš sa celim bendom?

O da. Ceo bend. Imaćemo bubanj, bas, mene, ceo live bend i sviraćemo neke stare stvari, naše najveće hitove, ali naravno i nov album. Puno klasičnih stvari koje ljudi vole.

Za kraj, koji ti je najbolji trenutak na EXIT festivalu?

Znaš kako, meni je veoma žao što nikada nisam mogao više da budem deo samog festivala kao posetilac ili nešto slično. Uglavnom sam malo šetao okolo i pozdravljao se sa poznatim ljudima, pričao malo sa njima i slično. Kako su godine odmicale, u samoj organizaciji sam stekao dosta prijatelja koje uvek rado vidim, ali ništa posebno mi se nije dešavalo da bih ispričao kao anegdotu. To ćete morati da pitate Dynamitea, jer je on više playboy. Ali ako bih morao da izdvojim jedan trenutak, to bi svakako bilo kada u toku nastupa počne da sviće, vidiš kako sunce izlazi i kako se u nebo diže prašina za vreme nastupa. Nestvarno.

Hvala ti puno Roni, uživaj u svom ručku i vidimo se na festivalu.

Hvala tebi na pozivu i jedva čekam da dođem.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu