​Tek sam kao članica žirija shvatila koliko su dosadne dodele filmskih nagrada

Sezona filmskih nagrada zahuktala se ove nedelje dodelom Zlatnih globusa. Oskarova mlađa, pijanija sestra pomešala je dosadno (Downton Abbey) sa sumnjivim (Edie Redmejn) pre nego što je, posle oko sat i petnaest minuta, pala u televizijsku komu (odmah nakon što je Džeremi Rener – Isuse – nazvao grudi Dženifer Lopez "globusima").

Što se tiče filmskih nagrada, sve je bilo tu i sve je bilo korektno: paunovska parada haljina na crvenom tepihu nalik abažurima koji treba da predstavljaju vulve, dirljivi govori tokom preuzimanja nagrade zbog kojih poželite da u jednom potezu odsečete sebi uši skalpelom i neke stvarno, stvarno bizarne kategorije (šta je sledeće? "Najbolja savremena upotreba naprstka"?) za filmove koji često još nisu ni imali premijeru. Dovoljno da žestoko zamrzite zver što se kezi ali ne smeje po imenu šoubiznis.

Ali sve to ima svoje zašto. Ili bi bar trebalo da ima.

Sjajan film može da bude predmet istinske lepote, kog ćete se rado setiti i nakon dva sata koja ste proveli u bioskopu sa pola kutije kokica prosutih u krilu. U teoriji, svečane dodele nagrada trebalo bi da odaju počast filmovima koji su nekako postali veći od života (ali ne onako grozno kako to radi Majkl Bej) i autentičnim glumačkim bravurama koje su se nametnule kao nekakva kvazi-stvarnost.

U stvarnosti to ne ide tako. Većina članova filmskog žirija nije ni pogledala sve te filmove. Primer? Evo ja.

Kada sam bila članica žirija jedne velike filmske nagrade, na kraju nisam pogledala sve filmove koje je trebalo (oko 30). Umesto toga, pogledala sam polovinu, a za ostale se spremila preko ubrzanog kursa – što će reći pogledala njihove trejlere na Jutjubu i nabubala prikaze Pitera Bredšoa iz Gardijana. Žao mi je, ali život je suviše kratak da bih ga traćila na Snežanu i lovca.

Izborivši se sa procesom žiriranja, ja i moje uvažene kolege sastavili smo uži izbor kandidata o kom smo potom raspravljali, povremeno dobijajući napade histerije i razmenjujući ledene poglede, i na kraju sastavili konačni spisak nominacija.

Dženifer Lorens pada na nos dok odlazi po Oskara za

Silver Linings Playbook

Kao i u slučaju učesnika u Velikom bratu, najzanimljiviji filmovi koji su podelili članove žirija odmah su izbačeni, a završili smo s onim koji nit smrde nit mirišu. Našu blagu nezainteresovanost, ako se dobro sećam, podgrevali su pojedinci svojim insistiranjem na sendvičima i stalnom odlasku u toalet. Pred kraj izbornog procesa često biste čuli rečenicu: "Dušo, a gde je moja besplatna kesa sa poklonima?" Nije to bio savestan, emotivni proces kao što verovatno zamišljate.

A možda se nešto slično dešava prilikom dodele svih nagrada? Jer čini mi se da nikad ne pobeđuju najbolji. Ko još nije pomislio nakon što mu se dupe ukočilo od četiri sata televizijske šive po imenu Oskar: "Je li Dolbi teatar zahvatila kolektivna amnezija? Pa taj film nije ništa posebno!" Sećate li se Artiste? Ne? Ni ja.

Komplikovani ples nominacija za Oskar najbolje je opisan u brutalno iskrenom članku koji je spoljni filmski urednik njujorškog Tajm auta David Erlih napisao za Slejt. U njemu se on naglas zapitao kako je moguće da Dženifer Aniston bude nominovana za ulogu "u jednom od najgorih filmova godine", Kolač. Erlih je istakao da slavnu trku za zlatnom statuom pokreće novac – ne talenat.

Sve što vam treba jeste nemilosrdna kampanja, dobar PR i zvučni citati novinara na platnom spisku filmskih kompanija. Iskreno, zvuči kao izbori za predsednika – sa manje narkomanskih i seksualnih skandala i više loše fotošopiranih plakata filmova "koje bi žiri trebalo da uzme u razmatranje". Uzmite u razmatranje ovo: uskoro bismo mogli da živimo u svetu u kojem Rejčel iz Prijatelja ima Oskara.

Počnite da vežbate taj spori aplauz za 22. februar.