​Pričali smo sa tipom koji je našao mir tako što je sam sebi amputirao nogu

Poremećaj identiteta telesnog integriteta (BIID) je retko psihološko stanje prilkom kojeg oni koji pate od njega imaju osećaj da jedan ili više njihovih udova ne pripada njihovim telima. Kod ovih ljudi se često javlja preokupacija amputacijom, i u nekim slučajevima to dovodi do operacije na samom sebi. U neurologiji je BIID priznat tek sredinom devedesetih godina, ali istraživanja pokazuju da se javlja usled mane u desnom prednjem režnju mozga, koji sadrži internu telesnu mapu. Ovo je mnoge navelo da na to gledaju kao na psihološki defekt, a ne kao na psihološko stanje.

BIID me fascinira otkako sam čula za njega. Šta to tačno može nekoga da navede da amputira zdrav ud? Da bih dobila odgovor na to pitanje, pristupila sam grupi na Jahuu koja se zove „Borimo se" i koju čine ljudi koji pate od tog poremećaja. Grupa postoji od kraja 2001-te i trenutno ima 2356 članova, uključujući i jednog tridesetgodišnjaka kojeg ću nazvati „Džon". Oklevao je da opiše kako je tačno odstranio svoju nogu, ali je bio voljan da razgovara o tome kako je došao do te tačke.

VICE: Zdravo, Džone. Možeš li da nam opišeš kako je BIID prvobitno uticao na tebe?

Džon: Smetao mi je deo leve noge od kolena naniže. Bio sam u ranim tinejdžerskim godinama kada sam shvatio da želim da je amputiram. Bila je to čudna spoznaja. Ali kada se sada prisetim, sećam se da sam se kao malo dete igrao toga da mi je noga amputirana.

Šta ti je smetalo kod noge?

Teško je opisati kako je to imati ud kome tu nije mesto. Svaki korak mi je bio čudan. Bilo mi je čudno čak i kada sedim. Ako bih se nečim zaradio, zaboravio bih na to, ali čim bih prestao, osećaj bi se vratio. Bilo je perioda kada mi je taj osećaj smetao manje, a bilo je i onih kada je bilo lošije. Osećao sam se kao da sam verovatno jedina osoba koja tako misli, ali sam kasnije pronašao par grupa na Jahuu, i to mi je pružilo neku utehu. Ali sve vreme sam u glavi imao to dosadno zujanje.

Jesi li često razmišljao o tome da je amputiraš?

Naravno. I očigledno, lepa, bezbedna, bezbolna hirurška intervencija bi bila prvi izbor. Ali ta opcija nije postojala, tako da sam morao da smislim najmanje groznu alternativu. Ispričaću vam plan koji sam smislio kada sam imao oko 15 godina. Rešio sam da se pravim da sam pao sa bicikla i da stavim nogu pod voz. Kada bi mi voz otkinuo nogu, odgegao bih se do telefonske govornice. Ne znam da li je to bila glupost, ili očajanje.

Šta se događalo u tvom životu kada si odlučio da si spreman za amputaciju? Kako si se osećao?

Život mi je bio dobar i stabilan, i zbog toga je trenutak bio pravi. Shvatio sam da želim da je nema desetak godina ranije. Bio sam prilično uravnotežen, i jednostavno sam znao da mogu to da izvedem. Bio sam snažniji, i ne toliko prestrašen.

Ali kako si se osećao tog jutra kada si to obavio? Jesi li bio nervozan?

Bio sam užasno nervozan. Jednostavno sam znao da će tridesetak olovnih pločica nekako proći kroz moju nogu. Bio sam toliko nervozan, da sam zamalo povratio. Ali znao sam da mi je to najbolja šansa da se rešim neprijatnosti, pa sam brojao do tri. Kasnije, kada je bilo gotovo, preplavilo me je olakšanje. Bilo je gotovo i bio sam slobodan.

Kako si se osećao kada si stigao u bolnicu?

Strah je u većem delu nestao kada je zaista počelo da boli, a pomoć bila na putu. Verovao sam da ću preživeti, ostalo je samo pitanje oporavka.

Jesi li u iskušenju da odstraniš i drugu?

Ostatak mog tela je moj, i zaista, zaista želim da ga zadržim. Verujem da bih se sa gubitkom još jednog uda nosio bolje od većine, zbog svojih ranijih iskustava, ali bih ipak bio veoma uznemiren. Ovo nije bolest zavisnosti, kao što su izgleda tetoviranje i pirsinzi. Čak i da žudim za još amputacija, mislim da sam prilikom prve potrošio svu svoju hrabrost. Probajte stvarno da zamislite da organizujete situaciju u kojoj će kosti i mišići uda pretrpe toliku štetu da je nemoguće spasiti ih, uprkos prednostima savremene medicine.

Da li ti noga ikada nedostaje?

Ponekad, ali nisam siguran da li je to zato što mi nedostaje noga, ili zato što me to podseća da sam ludak. Kada god počnem da preispitujem svoju odluku, setim se koliko mi je bilo neugodno.

Ispostavilo se da je teško naći nekoga ko je voljan da priča o tome. Zašto si ti odlučio da to podeliš?

Nisam prvi koji je preuzeo stvar u svoje ruke, i neću biti ni poslednji. Stvar je u tome da bi oni koji pate od BIID-a trebalo da budu dovoljno prihvaćeni da mogu da zatraže pomoć, i da ne prolaze kroz sve te peripetije. Zbog toga sam se oglasio.