​Nepodnošljiva lakoća prestolovanja

Kome od nas se nije desilo da se zakiti tuđim perjem? Slučajno ili namerno, prepriča se nečija anegdota kao svoja, izmasakrira se citat i predstavi kao originalna misao, pokrade se omiljeni autor bez atribucije… Ništa strašno, neka baci prvi kamen onaj koji to nikad nije uradio. Pravi problem nastaje tek kasnije, kad naša bezazlena mala nazovi-krađa prođe nezapaženo, pa zato umislimo da ništa nikome i ne dugujemo, da je to sve naše, da smo stvarno tako vrcavo duhoviti, promišljeni ili kreativni.

Nešto slično se danas dešava sa „Igrom prestola", najgledanijom HBO serijom svih vremena. Najkraće rečeno, postala je nepodnošljiva. Ne zato što se priča uprošćava da bi se izašlo u susret prosečnom gledaocu čije kognitivne sposobnosti opadaju kako se brojčano množi. Ne zato što su dramatične scene sve manje dramatične, a neočekivani obrti sve više očekivani. Ne zato što se nepovratno tone u smrdljive žanrovske močvare…

U stvari dobro, delom i zbog svega toga. Ali prevashodno zato što su gospoda Beniof i Vajs, koproducenti i scenaristi, umislili da se zovu Džordž R. R. Martin.

Tokom četiri do sada prikazane sezone, serija je postepeno ali neumitno odstupala od knjiga na kojima se zasniva – to je sasvim OK, drugačije nije ni moglo. Problem je u tome što su se Beniof i Vajs pokazali potpuno nesposobnim da nadomeste ono što im je u amanet ostavio Martin, vremešni autor „Pesme leda i vatre", popularnog serijala epske fantastike iz kog je potekla „Igra prestola".

FAZA PRVA

U početku, „Igra prestola" je sasvim pristojno funkcionisala. Ekspozicija nije bila previše naporna, milion likova bilo je predstavljeno tako da publika može da pohvata ko je ko, upečatljive scene bile su raspoređene dovoljno smisleno da bi interesovanje raslo od epizode do epizode, a sa njim i gledanost. Gluma Pitera Dinklidža hvaljena je sa svih strana, čak je i performansom dece glumaca (pre svih Mejzi Vilijams) javnost bila zadovoljna. Posle prvih par podsmešljivih kritika, mediji su shvatili sa kakvim gigantom imaju posla, pa su nemilice počeli da dele komplimente dvojici producenata, scenarista, i vizionara opšte prakse.

Realno gledano, komplimenti su bili zasluženi. Beniof i Vajs su uspeli da proguraju Martinov kultni literalni hit na televiziju (odnosno na HBO); svesni kakva im je zlatna koka pala u krilo, trudili su se da je ne čerupaju previše i prerano. Držali su se priče iz knjiga kao pijan plota. Jeste bilo i potrebnih i nepotrebnih odstupanja – par likova svedeno je na tužne karikature, nekolicini su imena promenjena jer se TV publika navodno sastoji isključivo od idiota – ali sve je bilo sasvim podnošljivo.

Prva sezona je završena uz dve impresivne scene – jedna smrt i jedno rođenje – koje su kupile pažnju publike bar na još godinu-dve. Svi su se pitali „šta će sad da bude", svi su beskonačno blebetali onlajn, a u HBO su zadovoljno trljali ruke. Treba li isticati da su obe scene doslovno prenete iz knjige?

Kad se pogleda unazad, skoro sve što u prvoj sezoni nije bilo iz knjige svodi se na beskonačne scene prostitucije. Prosečan broj kurvi po kadru (KpK indeks) u scenama u kojima se pojavljuje Peter Beliš iznosio je impresivnih 4.7 ali dobro sad, neka se deca igraju pisanja scenarija tu gde je bezbedno. Sve dok se ne upliću u glavni tok radnje, nikom ništa…

FAZA DRUGA

U drugoj sezoni, autori serije bili su suočeni sa novim problemom: mučio ih je višak vremena. Ranije su morali da skraćuju ili izbacuju scene iz knjige zato što prosto nije bilo dovoljno vremena za sve, a ovde – pošto su eliminisali sve unutrašnje monologe, sve snove, sve vizije – shvatili su da nemaju čime da popune praznine. Drugog rešenja nije bilo – morali su nešto sami da napišu. Da osmisle originalan sadržaj. Najzad, prilika da se oprobaju pred milionskim auditorijumom! Mislim, koliko teško to može da bude? Ipak su i oni iskusni romanopisci odnosno scenaristi, šta bi tako strašno moglo da se desi?

Ukratko? Sve.

Amaterski napisani dijalozi i katastrofalno osmišljene scene opterećuju drugu i treću sezonu „Igre prestola" do granice izdržljivosti. Dobar primer je razmena između Kraljice Sersi (Lena Hedi) i Maloprstog (Eidan Gilen) u kojoj on nju idiotski samouvereno obaveštava da zna tajnu o poreklu njene dece – bez razloga, tek onako, da bi se pravio pametan. Zatim ona njega idiotski teatralno obaveštava da bi mogla da ga ubije kad god poželi bez ikakvih posledica… a onda to iz nekog razloga ne uradi. Ko je tu scenu osmislio, trebalo bi dobrovoljno da prestane da se bavi pisanom reči, za opšte dobro.

Takvih primera ima sve više i više kako sezona odmiče, od romanse između Roba Starka i Kosovke devojke čija se verbalna interakcija svodi na „Ja se tebe dopadam, a ti mene?" do razmene pred vratima Karta u kojoj Deneris Targarijen odbija da pokaže svoje zmajeve jer joj je ograničen CGI budžet, pa umesto toga preti sagovornicima da će im se, ako je budu ostavili da umre od žeđi, krvavo i vatreno osvetiti.

Ogroman broj likova paradira i obraća se kameri, da podseti gledaoce na detalje koji su možda zaboravili. Sasvim nepotrebni dijalozi koji počinju rečima „Kao što znamo…" se beskrajno množe. Nepodnošljivo se morališe po pitanju ropstva, kao da mu je alternativa prosvećeni moderni humanizam, a ne jedva bolji srednjevekovni feudalizam.

Istini za volju, ne obara kvalitet serije isključivo loše napisan scenario – nešto je i do očajnih produkcijskih rešenja. Ko je odlučio da se scene severno od Zida snimaju leti na Islandu dobija keca iz geografije, jer je tako preselio scene iz guste šume u ogolelu pustaru, iz mrklog mraka u ponoćni dan. Bez ikakve adaptacije, naravno – Džon Snežni se šunja kao nindža u po bela dana. S tim u vezi, šta na tim glečerima jedu hiljade divljana? Ne zna se, verovatno sneg i led.

FAZA TREĆA

U ovom poodmaklom stadijumu produkcijske patologije, više niko ne vodi računa ni o čemu – sve se sastoji od mahom nepovezanih mini-zapleta koji ne vode nikuda. Kreativni plamen tandema Beniof-Vajs gori nesputano i nudi nam fenomenalno idiotske scene.

Meni posebno drag primer je sekvenca u kojoj „Jara" Grejdžoj plovi oko celog jebenog kontinenta da bi spasla brata (kao da putuje od Sijetla do Čikaga kroz Panamski kanal), a onda biva sprečena tako što bratov mučitelj na nju i njene pirate pusti pse. Gomila naoružanih, oklopljenih ljudi uplaši se od šačice lovačkih pasa i da se u beg. Peške. U oklopima. Do svojih brodova. Kojima u povratku opet oplovi ceo kontinent.

TV ekran trpi sve a vreme se nekako mora potrošiti, zato i posle četiri godine imamo gomilu retrospektivne ekspozicije: „Ova mala, to je Arja Stark od oca Neda i majke Ketlin; ja, Šandor Klegani, nju vodim kod mame, brata, tetke, ili koga već! Otvarajte brže-bolje inače ću još da vam objašnjavam!" Isto nam nudi ova naporna razmena između kraljice i one krupne ružne: „Ti si, kao što obe znamo, Brijena Tart od oca Selvina Tarta sa ostrva Tart; spasla si mog brata, a posle je on spasao tebe, i sad si zaljubljena u njega! Nisam ništa htela, samo podsećam publiku."

I sa produkcijske strane, ošljarenje se neometano nastavlja. Lanisterski stražari svi nose crveno sa crvenim na crvenom, kao da se spremaju da istrče na teren Enfilda – osim baš onog jednog koji se u monologu hvali da „nosi kraljeve boje". Ceo svet govori engleski osim u Zalivu robova gde je naglašeno da se govori High Valyrian, deo zapleta je to da Deneris govori isti jezik pa ih zato razume – ali onda bez ikakvog razloga vidimo grafite ispisane na engleskom. Četiri godine gledamo zombije u ledu – hajde sad na kraju sezone da izmislimo nekakve kosture i očajno ih animiramo; onda dodamo nekog malog vilenjaka kako baca čini, goodness gracious, great balls of fire. i promenimo ime serije u HBO: D&D.

ZIMA NAŠEG NEZADOVOLJSTVA

Čemu sve ovo, pitate se. Ako su Prestoli zaista postali toliki beslovesni treš, zašto prosto ne prestanem da gledam? Nažalost, za mene je prekasno. Dalekovidi među nama su se distancirali dok je bilo vreme, ali ako danas uzmem neku od Martinovih knjiga i prelistam Tirionovo poglavlje, u glavi mi je slika Pitera Dinklidža. Serija je uspela da se tako duboko usadi u mejnstrim da više nema nazad. Ogroman deo javnosti deli fascinaciju tamo nekakvim zmajovima, zombijima, mačevima, i sisama… odnosno, okrnjenom i pojeftinjenom verzijom istih.

Znam da je i za vas verovatno kasno. Ako čitate ovo, gledali ste prve četiri sezone Prestola i džabe mi je da vas ubeđujem da nema smisla gledati petu. Gledam je i ja, jebiga. Ali ako ništa drugo, kad vas serija najzad bude razočarala – a hoće sigurno – kad shvatite da ste već tri puta na telefonu proverili mejl dok na ekranu Emilija Klark nešto blebeće o oslobođenju robova… Setite se ovog teksta i shvatite da nije problem u vama, ni u žanru, ni u Džordžu Martinu. Problem je u paru producenata koji je nepametno odlučio da u stvari i nije tako teško biti pisac.