​Kako opstati u britanskom zatvoru

„Karl Kejtermol" je pseudonim čoveka koji je proveo neko vreme lenčareći na račun Njenog veličanstva zbog nečega što naziva „trivijalnim sranjem". To ga je navelo da napiše knjigu Zatvori Njenog veličanstva: vodič za opstanak.Prvo izdanje, koje izašlo 2011, godine kada je Karl pušten, upravo je ono što i naslov kaže: priručnik kako da boravak u zatvoru pretvorite u opuštenu šetnju parkom. On daje potencijalnim zatvorskim ptičicama savete od vitalnog značaja, na primer, kako da pravite cirku u svojoj ćeliji, i kako da se nosite sa odvojenošću od partnera na duži vremenski period nego što traje prosečna veza. Takođe je raspršio i mitove da se boravak u zatvoru sastoji od beskonačnog niza obračuna noževima i tuča, kao i osveta za to.

Sada je objavljeno i drugo izdanje, za koje on kaže da više govori o tome kakvog traga boravak u zatvoru može da ostavi na nečiji život. Našao sam se sa njim u jeftinom restoranu u Betnal Grinu, u istočnom Londonu. Kada sam prestao da se divim njegovim zatvorskim farmerkama, naručili smo neku klopu, i onda mi je ispričao da boravak u zatvoru ipak nije išao tako glatko, kao što je mislio po izlasku. To iskustvo je strašno, užasno i osakaćujuće, ali ne i nasilno kao u filmovima.

VICE: Ja bih definitivno odlepio kada bi trebalo da idem u zatvor.

Karl Kejtermol: Mogu da zamislim o čemu bi razmišljao.

Razmišljao bih o tome da bi me tamo definitivno istukli i verovatno silovali.

„Nemoj da ti ispadne sapun".

Upravo tako. Ti pokušavaš da obavestiš ljude da bi bili bolje pripremljeni i manje zabrinuti, je li tako?

Definitivno mislim da te kažnjavaju na dva načina, dok si na uslovnoj slobodi, pre nego što odeš u zatvor. Jedan je vidljiviji, a to su ograničenja uslovne slobode. Meni nije bilo dozvoljeno da se viđam sa određenim prijateljima, i bilo mi je zabranjeno da se vozim gradskim prevozom. Ali drugi način kazne je taj da vlastima odgovara da ljudi misle da je zatvor kao u filmu Bekstvo iz Njujorka, ostrvo divljaka koji će te rastrgnuti na komade čim uđeš na vrata. Mislim da većina ljudi ima percepciju zatvora zasnovanu na najjednostavnijim likovima, kao što su Čarls Bronson ili Šel Dokli iz Loših devojaka, ili bilo kojem od onih tetoviranih zatvorenika koje gledamo na Kanalu 5. Kažnjen si nejasnoćama zatvorskih službi, ili bilo koga ko bi trebalo da ti da informacije o stvarnoj situaciji u zatvoru. To bih želeo da sprečim. I da zauzvrat država manje manipuliše time kao svojim oružjem.

Hoćeš da kažeš da stereotipi u koje verujemo nisu istiniti? Je li zatvor nasilan?

Neću da kažem da nije. Znam da moram da biram reči, jer znam da neki ljudi bivaju silovani, i to je traumatično iskustvo za njih. Ali ja nikada nisam čuo nešto o tome.

Ali jesam prisustvovao nasilju. Nasilje je uglavnom povezano sa bandama, ili seksualnim prestupnicima. Ako je neko silovatelj ili je zlostavljao dete, sipaće mu vrelu vodu na glavu. Ako staviš šečer u čajnik, vrela voda će mu oljuštiti kožu s lica. To je veoma gadno. To se dogodilo jednom zatvoreniku dok sam bio tamo.

Ali ako poštuješ određeni kodeks, zatvor je manje opasan od glavne ulice u prosečnom provincijskom gradu petkom uveče. Zapravo, koliko prošle nedelje, neko me je izazvao na tuču u ćevabdžinici, a u zatvoru se nijednom nisam potukao. Iza zidina se ljudi uglavnom dobro slažu. U istom su čabru, i samo žele da završe s tim.

Kako ti stereotipi utiču na ljude koji se spremaju da odu u zatvor?

Možda rade sklekove, pokušavaju da izgledaju žestoko i obriju glavu, umesto da otkažu bankovne transfere i organizuju stvari za svoju decu, i smisle kako da ostanu u kontaktu sa prijateljima i porodicom. Može da se radi i jedno i drugo, rekao bih. Ja sam kupio muzički uređaj, otkazao telefonsku pretplatu i obrijao glavu.

Mora li glava da se obrije?

Nije obavezno. Smejao sam se kada sam video koliko baraba i kriminalaca iz Eseksa ima duge kose. To je neverovatno, na neki način. Iznenađujuće je koliko zatvorenika nosi konjske repove.

Je li to pitanje statusa?

To je iskazivanje stava. Mada mi nije najjasnije kakav to stav iskazuju. Možda je to kao onda kada najžešći silosi nose roze majice s kragnom.

Šta se promenilo od poslednjeg Vodiča za zatvor? Koliko mnogo si ga dopunio?

Ovo je reizdanje, ali tekst je dosta izmenjen. A sada sadrži i ilustracije jednog lika po imenu Benks, koji je radi za Private Eye i FT.

Kako je došlo do toga da njega angažuješ?

Jedan njegov porodični prijatelj je bio u zatvoru, pa je pročitao vodič, i bio mu je od koristi. On je čuveni crtač, ali ovo je uradio besplatno. Stvarno, stvarno ga cenim zbog toga. Zapravo, svi koji su bili uključeni u rad na vodiču su radili besplatno. Izdavač Ditto Press ga je objavio samo zato što su verovali u knjigu. Vil Self je pružio podršku u veoma ranoj fazi, i to mi je bilo od ogromne pomoći, a ja sam definitivno izgubio dosta para na ovome. Tako da idite na sajt i kupite jedan primerak, ako imate petaka viška.

Zašto si menjao tekst?

Mislim da sam se na neki način promenio, i u retrospektivi sam uočio da me je boravak u zatvoru na duge staze više oštetio nego što sam mogao da uvidim kada sam pisao prvo izadnje, iz čistog besa. Sada ga pišem sa više spoznaje.

U kom smislu?

Kada te puste iz zatvora, toliko toga imaš na umu. Toliko mnogo stvari koje smesta moraš da uradiš, i mnogo više brineš o tome nego o emocionalnim ožiljcima. Moraš da nađeš smeštaj, da obnoviš odnose s ljudima, da nađeš posao, da počneš da ostvaruješ planove koje si smišljao ko zna koliko meseci ili godina. Kada te puste, veoma si opsednut svakodnevnim životom. Moraš ponovo da uhvatiš korak. Dolaziš sa mesta gde vreme ne znači ništa. Mnogo ljudi u zatvoru ne nosi sat. Znaš koliko je sati jedino po špicama za emisije, ili po tome kada se oglasi zvono za doručak, ručak i večeru.

Dakle, sada imaš bolju perspektivu toga kako je zatvor dugoročno uticao na tebe.

Da, definitivno. Toliko vremena provedeš sam sa sobom u svojoj glavi, da ti bude teško da se pomiriš sa osobom koja si bio pre nego što si otišao u zatvor. Svi te gledaju i očekuju da budeš onaj stari, ali uopšte nije tako. Definitivno si prošao kroz zaista traumatično iskustvo.

I kako te je to promenilo?

Ponekad mi se čini da se mnogo lakše pretvaram, što pre zatvora nisam umeo. Jer u zatvoru to moraš da radiš. Moraš da se pretvaraš da te je baš briga. Ne smeš da plačeš u sobi za posete, iako si u najsjebanijoj situaciji u svom životu. Ne smeš da plačeš dok pričaš telefonom, i ne smeš da pokazuješ previše emocija.

Kako se to promenilo u novom izdanju? Koje nove savete daješ?

U uvodu prvog izadanja sam napisao da uopšte ne treba da se brineš zbog zatvora. Ali u novom uvodu napisao sam da se ne treba brinuti na način na koji ljudi obično brinu zbog zatvora. Ali ima mnogo razloga za brigu koji vam ne bi pali na pamet.

U poglavlju Povratak u stvaran svet više pišem o tome kako je bitno da o svom iskustvu razgovaraš sa svojim prijateljima i porodicom, i o tome kako oni žele da im pričaš o popularnim temama, kao što su hrana i nasilje, ali problemi su često više psihološke prirode, i morate da razgovarate o vašem emocionalnom isključenju. Mislim da je ovo tačno za ljude koji su u dodiru sa svojim emocijama, ali i za tvrdokorne mangupe. Svi prolaze kroz to sjebano sranje.

Zvuči kao da bi trebalo više da se plašiš povratka iz zatvora nego odlaska u njega?

Hm… da, mislim da je tako. Kako god da bilo, izlazak iz zatvora za većinu ljudi nije kraj robijanja. 47 odsto punoletnih zatvorenika i 78 odsto adolescenata ponovo biva osuđeno u roku od godinu dana posle izlaska iz zatvora.

Koji je savet da se to zaobiđe?

Situacija sa šargarepom na štapu je takva da ti odobre više poseta ako se dobro vladaš. Ako posle tri meseca nemaš nijednu opomenu, napreduješ i dobijaš još dve posete mesečno, i odobre ti da možeš da potrošiš više novca u kantini. Na neki način te dave i nateraju da poštuješ pratila, jer tvoji odnosi sa ljudima mogu da trpe ako se ne povinuješ. To je na neki način baš veliko sranje.

Šta je sa ljudima koji ni nemaju takve odnose?

Kada si u zatvoru, upoznaš ljude koji nemaju mrežu podrške. Oni su ili siročad, ili se od 12. godine stalno vraćaju u zatvor, i beznadežni su slučajevi. Stvarno je brutalno kako to utiče na živote ljudi.

Sećam se lika koji je protestovao na krovu jednog odeljenja u zatvoru jer mu nije bio obezbeđen smeštaj kada je izašao iz sistema. Jednostavno su ga iz zatvora izbacili na ulicu. Rekao je sledeće: „Koja je poenta? Jednostavno ću da se vratim u zatvor, ni ne želim da me puste. Ako me puste nazad u Mančester, bez stana, bez ičega, koja je poenta toga što će da me puste?" Kasnije sam razgovarao s njim o njegovoj ličnoj situaciji, i šta je radio. Odrastao je u hraniteljskoj porodici, jedan roditelj je bio narkoman. Počeo je da krade sa osam godina, jer se vlasti nisu postarale za to da se u hraniteljskoj porodici staraju o njemu, samo su primali pomoć koju nisu prosleđivali. Prvi put je završio u popravnom domu sa 12, 13 godina, zbog krađe. Čim je dostigao potreban uzrast, otišao je u zatvor za maloletne delinkvente, a u pravi zatvor čim je postao punoletan. Žao mi je sirotog prokletnika. Potpuno je sjeban. Kako da bilo šta napraviš od sebe kada te tako tretiraju? Sistem ga je mnogo puta tretirao kao obično đubre. Nisam znao da postoje takvi ljudi, a u zatvorskom sistemu ih srećeš na svakom koraku.

Nešto mora da se promeni. Nije bitno političko opredeljenje ljudi, ali moralni i finansijski argumenti su potpuno očigledni. To je ludo.

Misliš da se situacija u zatvorima mnogo promenila od prethodnog izdanja?

Mislim da su se narativ i kontekst onoga što je britanski zatvor definitivno promenili. Promenili su se na gore. Više zatvora je u privatnom vlasništvu, zatvori su nedovoljno finansirani i nemaju dovoljno zaposlenih, ljudi danima bivaju zaključani u ćelijama, ne kreću se i ne dobijaju stvari na koje imaju zakonska prava. Prema zatvorenicima se postupa loše, zbog kresanja budžeta.

Gledaš li blagonaklono na štrajkove zatvorskih čuvara?

Da, definitivno.

Stvarno? U vodiču si ih opisao na veoma negativan način.

Dokle god postoji zatvorski sistem, čuvari su neophodno zlo. Generalno gledano, oni nisu dobri ljudi. U vodiču pišem da će te potkazati ako im to donosi korist, pretrešće ti ćeliju ako ne petljaš s drogom, jer će tako delovati kao da u zatvoru nema droge. Mene su stalno pretresali.

Samo da bi zabeležili neku stavku?

Da. „To zatvorsko krilo smo pretresli 20 puta, i ništa nismo našli". A ja kažem, „Da, zato što ste pet puta pretresli moju ćeliju, i pretresli ste još četvoricu za koje znate da nemaju nikakve veze s drogom. Da, niste našli drogu, ali niste pretresli tipa za koga svi znaju da svakog jutra puši žuto pre nego što ode da pere prozore, i kome su prethodne večeri bacili heroin preko jebene ograde". To je apsurdno.

Jesi li ostao u kontaktu sa tim ljudima kada si izašao? Imaju li ti ljudi ikakvog udela u novom izdanju?

Razgovarao sam sa raznim ljudima koji su bili u zatvoru, sa prijateljima koje sam tamo upoznao, i sa prijateljima koje sam upoznao na slobodi, a koji su takođe bili u zatvoru. Sarađivali su sa mnom na tome. Imam prijateljicu koja je provela četiri godine u zatvoru. Ona će adaptirati vodič za žene.

Šta si uočio kod tih svojih saradnika?

Nisu sva iskustva ista. To je toliko subjektivno, i ne zavisi samo od tvoje ličnosti, već i od tvoje visine, od toga gde ti je soba… takođe zavisi i od samog zatvora i kako se čuvar oseća tog dana. Ta sredina je zapaljiva. U svakom trenutku može da se dogodi bilo šta. Pravila se svakodnevno menjaju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu