Spas za burmansku decu-vojnike

Sunce tone u reku Jangon, jednu od žila-kucavica Burme. Prepuna je malih čamaca koji se u sumrak kreću ka pristaništu. Taksi-čamac dvadesetjednogodišnjeg Arkara Mina vozi sedmoro ljudi. Svi ćute. Dan su proveli tovareći ribu u kamione, sad su naslonjeni jedan na drugog, leđa o kolena, ruke oko ramena, glave u krilima, uspavljuje ih ritam motora.

Arkar Min radi na dokovima Jangona od kako je otpušten iz Tatmadava, oružanih formacija Burme, pre šest godina. Školu je napustio u osmoj godini da bi pomogao porodici. Radio je u fabrici dok mu jednom prilikom neko nije ponudio da zaradi više novca kao vozač. „Bio sam presrećan što ću da naučim da vozim," priča tiho, pogleda fokusiranog na cigaretu. Njegov otac je želeo da mu sin bude farmer, ali „bio sam lud za brzom vožnjom."

Nepoznati čovek je odveo Arkara čim je pristao. Stali su da prezalogaje. Arkar nije primetio da je njegovo pakovanje testa sa džemom bilo ranije otvoreno. Verovatno su ga drogirali, jer se probudio tek dan kasnije. Njegov regruter, civil, od vojske je već naplatio osamdeset dolara i odavno nestao.

Pod stražom, Arkar Min je imao jedan obrok dnevno – pirinač uz malo ulja i soli. Nije imao krevet; spavao je na betonu a lungi mu je bio jastuk. Regruta je bilo ukupno sedam, uglavnom od po petnaest godina; najstariji je imao sedamnaest. Niko od njih nije se dobrovoljno prijavio – svima su ponudili posao, prevarili ih, oteli, i prodali u vojnu službu.

Tin Vin, otac Arkara Mina i vojni narednik u penziji, ubrzo je shvatio šta se desilo. Znao je gde šalju regrute – u bazu nadomak Švedagon pagode, glavnog budističkog hrama u Jangonu. Otišao je u policiju, ali nisu uradili ništa. Arkar Min kaže da „policija nije htela da pomogne sve dok im nije pomenuo ILO". Međunarodna organizacija rada je agencija UN koja pokušava da oslobodi maloletne vojnike.

Danas Arkar Min sedi na podu kolibe Teine Mjint u svom rodnom selu Dine Su, kolena skupljenih uz grudi. Okružen je seljanima koji očajnički žele da povrate svoje otete sinove. Prave gužvu u majušnoj sobi u naselju na obodu Jangona; muškarci pljuckaju betel po istrošenom podu, žene hlade jedna drugu lepezama. Tein Mjint radi za Udruženje za zaštitu dece, nevladinu organizaciju koja posreduje između porodica i većih internacionalnih grupa kao što je ILO. Takođe se stara o otetim dečacima u dvanaest vojnih kampova širom Burme. Ako se ne zna gde se nalaze, Tein Mjint ih traži pešice. Sistematski podmićuje mesom ili ribom slabo uhranjene stražare da bi našla decu.

Niska je, pogrbljena, i kaže „zrela za penziju". Kratke crne kose, mirnog pogleda, obraza obojenih u belo tradicionalnom tanaka mašću, deluje u isto vreme strogo i brižno. Pre dvanaest godina, doselila se u Dine Su kada je preko njene farme od dvanaest ari bio sagrađen luksuzni golf teren. „Po prirodi, hoću da pomognem onom koga muka muči,"

kaže ona. „Ovaj posao zahteva mnogo ljubavi i odricanja."

„Vremena su se promenila," kaže Tein Mjint. Na vojsku Mjanmar i razne paramilitarne formacije dugo je vršen pritisak da se dovedu u sklad sa preporukama o ljudskim pravima Asocijacije jugoistočnih nacija Azije i sa ILO konvencijama. Vojske su pravile omanje kompromise u znak saglasnosti, ali tokom poslednjih par meseci prošle godine, povećale su broj otpusta. „Postoji međunarodni pritisak oko prinudnog rada i zapošljavanja dece," kaže odlučno Tein Mjint. „Ne mogu da nastave po starom."

Godine 2012., na preporuku organizacija kao što su UNICEF, ILO, i Save the Children, vlada Burme i Ujedinjene nacije potpisale su zajednički plan kojim se definišu uslovi za postepeno otpuštanje dece vojnika iz Tatmadav formacija, uključujući tu i danas punoletne borce koji su bili regrutovani pre osamnaeste godine. Ovaj akt takođe propisuje kaznene mere za oficire i civilne regrutere koji ga budu kršili. U novembru, osamdesetorici dečaka-vojnika bila je ukinuta obaveza služenja vojske, što je dovelo ukupan broj oslobođenih maloletnika na 845 od 2007. godine. Bivša deca-vojnici postepeno se vraćaju porodicama koje su ih odavno otpisale kao mrtve.

U selu Dine Su nalazi se vojna baza, teretna luka, i industrijska zona. Bambus, blato, pampas trava i prašnjavi fudbalski tereni isti su kao i po drugim siromašnim naseljima širom zemlje. Staze između koliba čine popucale cigle, kamenje koje viri iz bara, ili kese pune cementa. Mnogi stanovnici su stigli izdaleka, žrtve državne preraspodele zemljišta. Neregulisanog zakonskog statusa, Dine Su je mesto posebno podložno eksploataciji. „Do sada sam tri dečaka iz ovog sela izvukla iz vojske," kaže Tein Mjint. „Mahom su lošeg imovinskog stanja."

Policija obično hapsi dečake ako ih zatekne na ulici po mraku ili ih uhvati u krađi. Nekad ih civilni posrednici namame ponudom boljeg zaposlenja, kao u slučaju Arkara Mina. Obično se koristi zastrašivanje – dečaci su fizički i psihički izloženi pritisku da potpišu pristupnicu. Na raspolaganju su lažne registracione kartice u kojima stoji da su napunili zakonski obaveznih 18 godina. Regrute ispod 45 kila prisilno hrane bananama i vodom dok ne pređu tu granicu. Posle četvoromesečne obuke šalju se na front.

Konvencija ILO o prisilnom radu iz 1930. godine, koju je Burma potpisala, definiše zapošljavanje maloletnika kao jednu vrstu prisilnog rada. Ovo daje pravo toj organizaciji da pruža pomoć onima koji su bili regrutovani pre punoletstva. „To važi i za bivše i za sadašnje dečake-vojnike," kaže Stiv Maršal, službenik ILO. Burma je 1991. ratifikovala Konvenciju o pravima deteta i tako se obavezala da zaštiti maloletnike od učešća u ratnim aktivnostima. Burma i ILO su 2007. Postigli dogovor o metodima prijave prekršaja propisa o prinudnom radu; ovaj sistem ima za cilj da omogući žrtvama platformu putem koje mogu da se oglase bez straha od odmazde.

Od tada, ILO je primila 1,260 prijava maloletničke regrutacije. „Broj pritužbi raste sve brže, kako se javnost navikava i poverenje se gradi," kaže Maršal. Četiristo osamdeset pet maloletnih regruta je do sada otpušteno iz službe. Sedmorica su umrla pre nego što je proces završen. Plan iz 2012. beleži 472 otpusta, u koje spada ranije pomenutih 112 slučajeva pod ILO jurisdikcijom.

Uprkos ovom napretku, praksa regrutacije maloletnih dečaka i dalje je česta. Tatmadav kao vojna formacija formalno postoji od kako je Burma izborila nezavisnost od Britanije januara 1948. Burma je bila poprište jedne od najkrvavijih ofanziva u Drugom svetskom ratu što je razorilo ekonomiju i doprinelo tome da ova zemlja ne postane deo Komonvelta nacija – dobrovoljnoj zajednici čije 53 zemlje članice, uglavnom bivše britanske kolonije, dele načela demokratije i ljudskih prava. Nezavisnost Burme bila je krhka i kratkotrajna. Godine 1962, general Ne Vin izvršio je vojni puč, i sve od tada mir nije uspostavljen. Režim Ne Vina su redovno osporavali građani, što je kulminiralo pobunom 8. avgusta 1988. Studenti su protestvovali, Ne Vin je zatvorio univerzitete, a demonstracijama su se priključile etničke manjine, budisti, muslimani, i radnici. Vojska je ubila na hiljade civila. Nedugo potom, vojna hunta je odlučila da odbaci kolonijalnu prošlost za koju je vezuje ime, pa je Socijalistička republika Burma 1989. postala Savez Mjanmara. Hunta je promenila i svoje ime 1997.; bili su Savet za uspostavljanje državnog reda i mira, a postali su Savet mirotvorstva i razvoja. Ciklon Nargis je udario 2008. i ostavio milion ljudi bez krova nad glavom. Sve to vreme, Tatmadav je ratovao protiv nekih dvadesetak pobunjeničkih grupa. Danas se primirja uspostavljaju polako i oprezno, a neke od brojnih paramilitarnih formacija se i raspuštaju.

Pre 1988. većina regruta bili su punoletni dobrovoljci, ali od ugušenog ustanka, vojska je manje popularna nego ikada ranije. Tatmadav se danas u velikoj meri oslanja na prinudno regrutovane snage – ili na nejake otete dečake – da bi postigao svoje ciljeve; moderno naoružanje je teško dostupno jer je veliki broj zemalja uveo sankcije na uvoz oružja aktuelnom režimu.

Tokom 2013. i 2014., ILO je primila 69 pritužbe na maloletničku regrutaciju. Nekim vojnicima se zabranjuje odsustvo ako se ne obavežu da će privesti jednog ili dva nova dečaka. Ostali vojnici i civili imaju motiv kompenzacije u vidu keša ili robe. Trenutno se po glavi plaća osamdeset dolara, što je ekvivalent četiri mesečne plate za prosečnog narednika. Nekad se umesto novca regruti kupuju za pirinač ili ulje.

Dečak uveden u vojsku obustavlja svako obrazovanje. Kad bude oslobođen, mora da počne od nule. Bivšim vojnicima obično nedostaje i znanja i veštine u komunikaciji, pa se teško vraćaju u civilni život. „Vojnici su nezaposleni kad se vrate," kaže Tein Mjint. „Pristaće na bilo kakav posao, obično fizički rad. Ako imaju podršku porodice, mogu i da otvore svoju firmu."

Kad socijalni radnici pitaju bivše vojnike kakav bi posao želeli, izolacija kojoj su bili izloženi obično ih čini nesposobnim da odgovore. Odluke donose drugi – kupe im se svinje ako im je otac čuvao svinje, ili trikša ako su pre vojske tako zarađivali za život. Save the Children su veteranima nudili start-ap donacije od oko 100 dolara (mada fondacija ovo zvanično poriče). Ali kako novca ponestaje, ovo je sve ređe. Postoje i državni programi za reintegraciju bivših vojnika koji im omogućavaju dodatno obrazovanje, ali ovim veteranima ometenim u razvoju često je nemoguće da isprate nastavu.

Nedaleko od sela Dine Su nailazimo na još jednu od uspešnih priča Teine Mjint – Kia Tura se vratio majci. Dok sipa čaj zaslađen mlekom u prahu, opisuje gerilsku borbu na frontu i svoj prebeg u redove neprijatelja. Seća se da su lažirali smrt uz pomoć drvenog krsta, životinjske krvi, i iznutrica. Živeo je u strahu od vojske Mjanmara. Sve priča ravnim glasom, ali pauze su duge. Opisuje četiri meseca treninga u Monu. „U supi je bio šljunak, u pirinču pesak. Mnogo mi je nedostajala kuća." Kad su ga poslali u džunglu, njegov odred je noću spavao u šatorima a danju lovio majmune i divlje svinje jer nisu imali dovoljno hrane.

Da bi spasli živu glavu, dva prijatelja i on su dezertirali. Bez oružja i bez novca stigli su među KNU pobunjenike čije su im vođe ponudile izbor: ili da im pristupe uz platu i hranu, ili da produže dalje i sami se probiju do granice sa Tajlandom. Izabrali su da pokušaju da stignu do granice.

U Tajlandu, Kia Tura kaže „nisam ništa mogao. Mislio sam da me svugde traže." Sa vremenom, zaposlio se kao varilac u Mae Sotu, oženio se i dobio sina; Tant Zin danas ima četiri godine.

U Jangon se vratio da bi našao majku. Iako je imao pismenu dozvolu ILO, vojska ga je uhapsila i poslala u zatvor Hpa'an na dve i po godine. „Uslovi su tamo bili bolji nego u vojsci," kaže uz kiseo osmeh. „Hrana je bila bolja, mogli smo da vežbamo, pravili smo cigle i gajili povrće."

Dok živi u majčinoj kući sa svojim sinom, Tun Tun Vin vojnu kompenzaciju za neopravdano hapšenje. Mali Tant Zin mu je u krilu, igra se plastičnim motociklom. Kia Tura je toliko dugo bio odsutan da mu se sin obraća sa „čiko".

Tun Tun Vin ima trideset godina. Sa 14 godina prodali su ga Tatmadavu, a on im nije dao puno ime. „Hteo sam da sačuvam deo svog identiteta, rekao sam im da se zovem samo Tun Tun." U kampu u džungli, istetovirao je ostatak svog imena na ruku koristeći tupu iglu, pepeo, i sok od betela – „Vin" u srcu iznad dva ukrštena mača. Uglavnom se bavio popravkom vozila ili stražom, u raznim bazama. „Naučio sam da vozim, pucam, stražarim… i ništa više." Plaćali su ga 4.5 dolara mesečno.

Trinaest godina kasnije, deli iznajmljenu kuću sa bratom u selu u kom je odrastao. Sa njim živi neuhranjena dvogodišnja ćerka i petogodišnji sin. Pre godinu dana, žena ga je ostavila sa decom. „Ima problem sa kockanjem. Nije ona za decu." Starija sestra mu pomaže da ih odgaji.

Sto dolara koje mu je dodelila fondacija Save the Children upotrebio je da otvori malu biblioteku ispred kuće; iznajmljuje knjige u časopise ostalim seljanima za deset centi mesečno. „Hoću da budem sam svoj gazda," kaže on. Otac mu je pozajmio pare za mali motocikl, kojim namerava da taksira. „Ne zameram ništa regruterima. Karma će im suditi. Sad sam slobodan, vojsci sam samo iznajmljivao svoje telo."

Ovu priču omogućio je Pulicerov centar za krizno izveštavanje.