FYI.

This story is over 5 years old.

Tehnologija

​Moj posao je da stvaram lažne medicinske krize

Ja sam tehničar za medicinsku simulaciju, što znači da pomažem studentima medicine i bolničarima na obuci da nauče da izvode medicinske procedure na našim lutkama.
28.8.15

Krvavi ljudski simulator deteta. Fotografija: autor

Stajao sam na čelu nosila, okrenut ka njima. Na nosilima je ležala pacijentkinja, sa endotrahealnom kanilom u jednoj ruci i laringoskopom u drugoj. Doživela je užasnu saobraćajnu nesreću i sada je bila oblivena krvlju, pantalone su joj bile natopljenje mokraćom, i pljuvala je krv. Da joj nisam stavio kanilu, verovatno bi se ugušila u njoj.

Prostorija je bila bučna – vika, kuknjava, sirene – i prepuna bolničara koji su trčali unaokolo, pokušavajući da spasu pacijentkinju i njenu decu, bebu i četvorogodišnjaka, koji su bili u za nijansu boljem stanju. Poželeo sam da mi neko od njih bude pacijent, umesto ove dame ispred mene kojoj smrt ne gine. Bilo je jasno da će umreti, ali moj posao je bio da joj obezbedim čiste disajne puteve, a ne da odlučujem o tome da li smo joj pružili „adekvatnu negu".

Reklame

Pogledao sam je. Zavalila je glavu i bila spremna za mene. „Ne mogu ovo da uradim", rekao sam bolničarima i sestrama koji su me gledali, i lagao ih kada sam im saopštio da sam „respiratorni terapeut". I oni su znali da je to laž, ali im to nije bilo bitno. Shvatali su da sam tu da uradim posao koji oni ili ne žele, ili ne umeju da rade, pa su samo gledali kako joj laringoskopom guram jezik da bih došao do glasnih žica i gurnuo cev na mesto.

Jedna od mojih koleginica je pritrčala krevetu na kojem je ležao četovorogodišnjak. Dete je prestalo da reaguje, i ona je radila sve što je mogla da ga povrati. Ja sam znao kako bih to uradio, ali to nije bio moj zadatak – moj zadatak je bio da prikačim cev na vreću, da bi moja pacijentkinja mogla da diše. Izvadio sam metalnu žicu iz cevi i prikačio je na vreću, stiskajući je. Grudi su joj se podigle.

Srce mi je je lupalo. Kako sam dospeo do ovde, zapitao sam se treći ili četvrti put. Ja se bavim informacionim tehnologijama, a ne medicinom, i ovi ljudi to znaju. Pomerio sam se da pomognem koleginici oko četvorogodišnjaka. A onda…

„Simulacija je završena", objavio je glas preko razglasa. Sve je stalo – alarmi, plač troje pacijenata – i celom kolektivu se oteo uzdah olakšanja. „Očistite se i dođite u salu za sastanke".

Jedno po jedno, sestre i bolničari su ispraznili sobu, dok smo članovi moje ekipe i ja prionuli na čišćenje i pospremanje sobe, da bi mogli sve ovo da ponovimo. Srećom po mene, u sledećoj grupi će biti nekoliko sestara iz urgentnog centra, kao i barem jedan doktor, tako da narednih sat i nešto neću morati da glumim.

Medicinska grupa sanira povrede na čovekolikoj lutki. Fotografija: Wikimedia Commons

Ja radim u lažnoj bolnici. Imamo šest soba za intenzivnu negu, 20 bolničkih kreveta i odeljenje od 18 ordinacija za pacijente koji nisu smešteni u bolnici. Ja sam tehničar za medicinsku simulaciju, što znači da pomažem studentima medicine i bolničarima na obuci da nauče da izvode medicinske procedure na našim lutkama. Tehnički, one su „ljudski simulatori", koji, uz to što služe kao mlaka tela koja leže u bolničkim krevetima, mogu da trepću, dišu, piške, plaču i krvare. Imaju lažan puls, srce koje kuca, pluća i creva koja proizvode zvuke. Imamo 26 takvih, uključujući i novorođenče, petogodišnje dete i majku koja može da rodi (taj link otvarajte na sopstveni rizik). Svakog datog dana, radim sve, od nameštanja našeg bezbednosnog sistema, kamera i snimaka, do šminkanja i mućkanja lažnih telesnih tečnosti. Pored tih poslova, takođe programiram i održavam lutke. O, da, i čistim. I to dosta.

Ja nisam medicinski profesionalac. Dolazim iz IT sektora, i većinu svojih veština koje samo imao pre nego što sam počeo da radim ovde sam stekao nelegalno skidajući filmove i gledajući porniće preko kradenog bežičnog interneta – da bih onda čistio sva sranja i viruse koji su dolazili uz pomenute filmove i porniće. Time hoću da kažem da nemam formalno obrazovanje: samo sam detinjstvo proveo na internetu i u srednjoj školi bio na par časova programiranja.

Reklame

Da, u gorepomenutoj sceni od mene se očekivalo ne samo da glumim respiratornog terapeuta, već i da programiram promene vitalnih znakova života na sva tri pacijenta. Moj deo posla je takođe bio da smućkam dve šolje lažnih govana, kao i da prsnem malo lažnog urina na pantalone pacijenata. Kada se simulacija završi, ja sam prestajao da snimam i nosio snimak u salu za sastanke, a onda čistio tečnost koju je prethodna tura bolničara prosula, da bih zatim nameštao opremu za snimanje naredne ture.

Sve u svemu, to je jedan sjajan posao.

Fotografija: autor

Gledao sam studente kako se penju na moje pacijente da bi im davali veštačko disanje, kao u nekoj sceni serije „Grejova anatomija". Gledao sam kako profesor udara studenta kolenom pravo u lice (profesor je glumio pacijenta koji se otima, a posao studenta je bio da ga vrati na krevet i obuzda; student se nagnuo baš kada je profesor podigao koleno). Desilo se da obezbeđenje interveniše, zato što smo zaboravili koledžu da pošaljemo mejl i upozorimo ih da ćemo u predvorju imati sukob, da će neko mahati plastičnim pištoljem, a neko doživeti srčani udar. I gledao sam kako studenti napuštaju program usred scenarija, jer ne mogu da podnesu stres dok gledaju ratnog veterana koji prolazi kroz alkoholičarsku apstinencijsku krizu – igrao ga je jedan glumac – koja će neimnovno dovesti do njegovog samoubistva.

Ovo nisu scenariji koji služe samo za zbunjivanje studeneta. Mnogi od njih su stvarni slučajevi koje su profesori imali u svojim praksama (naravno, bez informacija o identitetu). Slučajevi su osmišljeni tako da pokažu studentima šta bi mogli da iskuse na terenu, i da ih nauče kako da postupaju u takvim prilikama – isto što se u avionskoj industriji radi još od 1910, sa fokusom na standardizaciju i često ponavljanje.

Reklame

Kada se sve sabere i oduzme, dokazano je da ovo što mi radimo u našoj lažnoj bolnici utiče na pozitivnije ishode u pravim bolnicama. Zbog toga to i dalje radimo, iako nas bole leđa od dizanja lutke od četrdeset kilograma, i koža nam miriše na sprej „tečno govno" (to je autentični proizvod, i baš je onakav kako mu ime zvuči), i muka nam je od pritiska onih odozgo da sa budžetom srednjoškolske predstave dostignemo standarde holivudske produkcije.

Nazad u bolnici, bolničari su odlazili iz sobe za simulaciju, a moj tim i ja smo se bacili na posao da ponovo sve podesimo za sledeću grupu. U sobi je bio potpuni rusvaj: košulja na jednoj lutki se pocepala, otkrivajući veliku modricu od sigurnosnog pojasa koja se razmrljala do neupotrebljivosti. Novorođenčetu je pelena strgnuta i bačena; u daljem kraju sobu, otvorena povreda na detetovoj glavi je zavijena, i bale gaze kojom su mu čistili ranu su se vukle po podu, ostavljajući krvave tragove. Sve to je moralo da se sredi i vrati u početno stanje, da bi i naredna grupa imala isto iskustvo.

_________________________________________________________________________

Pušio sam travu sa predsednikom Urugvaja

_________________________________________________________________________

Kao i obično, ja sam počeo da čistim i ribam ostatke modrice sa lutke. Ponekad mogu da sačuvam modricu, ali ovog puta ne. Na drugoj strani sobe, članovi moje ekipe su ribali pod i prskali ga sredstvima za čišćenje. Jedan od članova ekipe je imao najlakši posao: već je zamenio pelenu bebi i spremio je špric lažnog urina, a onda se posvetio proveri veze između lutke deteta i kompjutera, jer je lutka prestala da komunicira sa kompjuterom i nije reagovala ni na šta.

Reklame

Kada je sve bilo čisto, posvetili smo se šminki i tečnostima. Posuo sam malo pudera na grudi lutke da bi šminka imala dobru podlogu (ne treba da čudi da se šminka ne zadržava na silikonskoj koži), a onda sam pripremio sunđere i šminku za modrice. Koristio sam crvenu, plavu i ljubičastu boju, crtajući modricu dijagonalno, od njenog levog ramena, do podnožja rebara na desnoj strani.

Grupa bolničara je završila sastanak o simulaciji i prošla pored sobe za simulaciju na izlasku iz centra, podsećajući nas da treba da navučemo zavese i sakrijemo scenu od sledeće grupe. Trudimo se da ostanemo iza scene, da bi sve izgledalo što više autentično, ali desi se da zaboravimo na zavese kada imamo mnogo posla.

Moji saradnici su nastavili da rade na detetu. Jedan je nanosio usirenu krv, drugi je spajao dete s kompjuterom, proveravajući vezu tako što je puštao jednu od 15 njegovih snimljenih reakcija, kao što je, „Kakio sam krv". Ja sam se vratio u kontrolnu sobu. Kamere na plafonu su bile usmerene na njihove krevete, i trebalo ih je samo malo podesiti i vratiti u prvobitni položaj. Ukucao sam naziv sledeće grupe i datum u naš softver za video snimanje, a onda selektovao „restartuj scenario" u softveru za kontrolu moje lutke, tako da nas je sada od novog početka delio samo jedan klik.

Članovi sledeće grupe su već pristizali, pa sam požurio u sobu za simulaciju da bih sa malo mokraće isprskao pantalone moje lutke, štrcnuo malo „tečnog govna" (u poslednjem trenutku se setivši da stavim rukavice, da ne bih ceo dan smrdeo na govna) i malo mokraće na bebinu pelenu. Dok sam kačio pelenu, čuo sam kako instruktor u hodniku upućuje sledeću grupu:

„Pozvali su vas na urgentno zbog žrtava saobraćajne nesreće. Ima troje pacijenata – mama i beba su imale vezane pojaseve, a petogodišnjak je izleteo iz vozila – i svi su u kritičnom stanju. Stižete tačno u trenutku kada je služba hitne pomoći odlazila na novi zadatak…"

Ljudi često pitaju kako to izvodimo, kako nam uspeva da veštački izazivamo haos medicinskog hitnog slučaja koji je pitanje života i smrti. Mislim da se sve svodi na autentičnost telesnih tečnosti: za lažni izmet, ja mešam čokoladni puding, sos od jabuke, kukuruz u konzervi i kikiriki. Onda mešavinu malo isprskam „tečnim govnom", pomešam i stavim preko onog lažnog psećeg govna koje s može naći u bilo kojoj radnji sa trikovima za žurke. Za lažnu povraćku, mešam sok od limuna i parmezan, zbog mirisa, onda dodajem skrob, zbog postojanosti mešavine. Užasno smrdi, ali verovatno bi bilo veoma ukusno kada bi time premazali piletinu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu