​Pitala sam psihijatra zašto nikada nisam imala starijeg dečka

„Sandra je u psihičkom smislu zdrava osoba, odnosno u psihijatrijskom smislu, neupadljiva i nema govora o bilo kakvom psihijatrijskom poremećaju. Ono što se kod nje registruje je psihički nedostatak u domenu emocionalnog funkcionisanja. Sa tim neko provede ceo život, kao uostalom bez jednog plućnog krila ili bez jedne noge. Prevedeno na srpski jezik, ona nije slobodna da pruži ili primi ljubav bezuslovno, već je limitirana određenim starosnim granicama" – tako izgledam na papiru doktora Nebojše Baračkova, novosadskog psihijatra sa kojim sam kao novinarka godinama sarađivala i nakon isto toliko priželjkivanja, konačno se ohrabrila i sela u fotelju naspram njega, sa ličnim pitanjima.

U prepoznatljivoj sobi, nimalo nalik ordinaciji, sedim na veoma udobnom krevetu i pre nego što započnemo razgovor, primetim jedinu sliku na zidu, tik uz prozor, na kojoj je divan snežni dan u Novom Sadu, onako „pravi, prvi sneg". Slika me odmah vraća u detinjstvo decembarskog deteta, kome je zima uvek bila i ostala omiljeno godišnje doba. I baš tako, kada god poželim da se dobro osećam, uvek se vraćam u detinjstvo. Nije bilo najbezbrižnije, ali je ostalo slikovito i gotovo opipljivo lepo. Ali ispostaviće se, ono me je i dovelo u ovu sobu, ispred čoveka, sa čijom strukom sam verovala da nikada lično neću sarađivati. Ali prevejana je reč to "nikad".

Ono što je pre mnogo godina počelo kao zezanje, počinjem da se sećam, danas je psihološka činjenica – da se još od srednje škole, tačnije, kada sam bila drugi srednje (i u gimnaziju svake naredne godine pristizali momci mlađi od mene) nisam zabavljala sa nekim ko je moje godište ili, što bi moji prijatelji rekli, ne daj Bože stariji od mene. Znači, definitivno nije trend poslednjih godina.

Okej, sa prijateljima se često zezam na ovu temu, kad god neko kaže da bi voleo da me sa nekim frajerom upozna, da bi bili super par i bla bla, uvek sledi ono: koje je godište? Ovu činjenicu je posle mnogo godina prihvatila i moja majka, koja mi je nedavno iz Amerike preko Vajbera poslala sliku jednog tamošnjeg momka kog je opisala kao "divan, vredan, lep, godinu dana mlađi od tebe, ali izgleda još mlađe!" Još uvek ne mogu da prestanem da se smejem.

Da li je zapravo smešno to što imam 35 godina, dve veze od po pet godina (naravno sa dve i pet godina mlađim frajerima), što sam singl i što me startuju sve mlađi momci? Pa, na tren je postalo neobjašnjivo i konačno me je zanimalo šta nauka ima da kaže na to.

_________________________________________________________________________

Ludački provod na Ibici

_________________________________________________________________________

Teško mi se neki momci dopadaju onako, zaljubljivo. Niti imam vremena da ih toliko upoznajem, niti želim poslednjih godina. Dani su nekako postali dvadesetčetvorosatno ispunjeni svime što je potrebno za „srećan život", tako da je letos prijatelje baš iznenadilo kada sam neprestano prepričavala avanturu sa momkom koji je baš nekako "ja" i jako mi se dopao. I svi su imali njanjave poglede dok su slušali i mnogo manje njanjave kada su čuli da je deset godina mlađi od mene.

- Eto, zašto to meni ne zvuči strašno kao njima? – pitam doktora Baračkova sa osmehom koji mi i dalje budi sećanje na tog momka. Njega, kao i svaku novu osobu koju upoznajem, doživljavam baš tako, kao osobu, ravnu sebi sa svim interesovanjima i zanimljivostima, koje ni u jednoj ličnoj karti ne pišu. Je l' ja stvarno samo crpim njihovu mladalačku energiju za sebe, kako kaže jedna, ili oni privlače moju pažnju samo zato što znam da neće potrajati - što u stvari negde i želim - kako kaže druga moja prijateljica?

I onda doktor uzima olovku i počinje da mi crta.. Krugove. Tri kruga: ego deteta, ego roditelja i ego odraslog.

Na prvom sastanku sa psihijatrom, sve će vas ispitati, od najranijeg detinjstva, oboljenja, roditelja, srodnika, psihičkih poremećaja nekoliko kolena unazad, ama baš sve. I zapisaće. I pamtiće. I onda će te podatke stavljati u nacrtane krugove, za koje sam pomislila, sećam se, da su nekako šablonski, ali na kraju, sve stane zapravo u njih.

To što sam ja, zapravo, prvi put naglas izgovorila da nikada ne želim da odrastem, da verujem da moj život ide nekako unazad baš kao i život Bendžamina Batona, da sve to nekako i živim kroz živote mlađih frajera, da je seks sa njima svaki put kao prvi, da sam i dalje stidljiva kao i kada sam uplovljavala u dvadesete, da mi je svest o životu ostala zarobljena baš negde u tom dobu i tadašnjim poimanjima života, bilo je dovoljno da ovaj doktor pronađe i zašto:

"Uzrok ovoga jeste njena potreba da u određenim situacijama regredira na neke rane periode psihičkog razvoja, u detinjstvo (kada su još "svi živeli srećno do kraja života"). To je inače tendencija svake psihički zdrave osobe - ko od nas na primer nije čekao da mu prinesu čaj kada je bolestan, da ga drže za ruku kada je teško ili zaplakao kada je nemoćan. Samo što ovo emocilnalno limitira Sandru, kao da je bacila neko zamišljeno sidro u nekom periodu svog detinjstva, i to joj ne dozvoljava da se okrene na drugu stranu i da krene dalje. Ona ima infantilno uverenje da može da ne prihvati sopstvene godine, što je mnogo lakše uraditi sa godinama partnera. I to i radi. A to je inače karakteristično za sve one koji biraju mlađe partnere, bez obzira da li su muški, ženski ili homoseksualni."

Ukoliko „ego deteta" u nekom momentu načepite, zapostavite ili ućutkate, ono će, po svemu sudeći, osvešćena svojim primerom i onim što nauka ima da mi kaže, i te kako, višegodišnje znati da vam vraća. E sada, na vama je da prepoznate da li vam to sve i do koje mere prija i zaista čini dobro..

Da se zaljubljujem i da se u mene zaljubljuju mnogo mlađi momci, trebalo bi da ima rok trajanja. Ipak, svi znamo da ponekad zanemarimo etiketu na kojoj to piše. Jednom, dvaput, triput i onda će nas verovatno „dotrajali proizvod", ma koliko nam se činio ispravnim, u nekom momentu dovesti pred lekara.

"Svaka osoba je sposobna za promenu ako osvesti potrebu za njom i ima dovoljno motivacije da je izvede do kraja. Dakle, ako neko nema svest o tome da mu je potrebna promena, zašto da ga diramo (dokle god je u okviru zakona). Ako nekom 'pomažemo' protiv njegove volje, onda smo mi progonitelji, a ne pomagači. Tako je i u Sandrinom slučaju. Ona treba da odluči šta će sa ovim saznanjem. Da li će da nastavi tako ili će se odlučiti za promenu. Ako se odluči za promenu, psihoterapija je 'lek izbora'. Ako osećate da neki deo vaše ličnosti pati ili je nekompletan, onda ste na putu promene."

Na poslednjem sastanku je trebalo da zapišem šta bih želela od muškarca sa kojim bih sebe mogla da vidim u nekoj zajednici. I napisala sam: da bude muškarac (karakterno, ne materijalno), ima smisao za humor, podršku i razumevanje i da između nas mora postojati seksualna privlačnost.

Dve su istine u tome, tvrdi doktor: da sve to može da pruži mlađi mušarac, ali i stariji, koje sam otpisivala unapred, ubedivši davno sebe da tako treba da bude. A ne mora.

I nije da to odrasla osoba u meni nije znala, samo je možda jasnije kada potpunom strancu naglas predočite gole istine svog života i ne očekujete ništa drugo sem da bude realno objektivan.

Da li prija? Hm, pa ne baš sve.

Da li može da koristi? I te kako.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu