​Majkl Bej je autor kakvog Amerika zaslužuje

Filmovi Majkla Beja su zaradili više od 5 milijardi dolara, ali kritičari omalovažavaju čoveka koji stoji iza "13 sati: tajni vojnici Bengazija" i kažu da je jedan od najgorih reditelja u Americi. Rodžer Ebert je "Armagedon" nazvao „prvim trejlerom od 150 minuta", a u svojoj kritici filma 13 sati u Rolingstounu, Piter Travers je opisao film kao „buku i bes bez ikakvog značaja" (Uzgred, ovaj isti šekspirijanski opis je iskoristio kritičar "Veniti fera" Ričard Loson da opiše četvrti film o "Transformersima"). Ali ovi kritičari su propustili da priznaju Beju da je stvorio jedinstven i plodan niz filmova kojima ne nedostaje ni eskapizma, ni prepoznatljivog stila.

Iako je Bej stekao reputaciju vesnika preteranog oslanjanja Holivuda na prepoznatljive franšize, on je režirao samo jedan serijal filmove "Transformersa". I "Loši momci", i "Armagedon" i "Ostrvo" pričaju originalne priče; "Perl Harbor" i "13 sati" su zasnovani na istorijskim događajima; a "Bol i dobitak" je adaptacija članka izašlog u jednom alternativnom nedeljniku koji izlazi u južnoj Floridi.

Poznat po brzoj montaži kadrova iz gornjeg i donjeg rakursa, Bej voli priče u kojima običan čovek nadvlada elitu. Na primer, u "13 sati", vojnici se često podsmevaju pedigreu svojih pretpostavljenih koji su pohađali elitne koledže. Vojnici spasavaju stvar. Ovaj motiv sledi priču "Armagedona", u kojoj su astronauti-kauboji mudriji od NASA i uspevaju da raznesu asteroid. Ovi muškarci – Bejevi filmovi uvek govore o muškarcima – spasavaju stvar za dobrobit čovečanstva, baš kao i autoboti u "Transformersima".

Njegove priče privlače masovnu publiku iz istih razloga iz kojih je Donald Tramp osvojio određenu demografsku grupu glasača radničke i srednje klase. Kako su Bejevi filmovi postajali sve popularniji tokom proteklih 15 godina, standard Amerikanaca koji pripadaju srednjoj klasi je opao. Ljudi plaćaju da gledaju Bejeve filmove zato što im oni nude svet mašte u kojem mogu da nadmudre političare i biroktratske moćnike koji su im onemogućili da se na miru penzionišu. Američki san možda umire, ali barem 120 minuta svakih par godina, Majkl Bej nudi priliku za beg, u kojem su diplome i promišljanje manje važni od petlje, odlučnosti i jasnog moralnog kompasa. Uračunajte tu i Bejev rekord na bioskopskim blagajnama, i dobićete jednog od najuspešnijih autora u istoriji američkog filma.

Ranije ove nedelje sam razgovarao sa Bejem o njegovom stilu montaže, sličnostima između vojnika Bengazija i Brusa Vilisa, i o tome zašto voli "Priču sa zapadne strane".

VICE: U "13 sati" i "Armagedonu" momci sa ulice nadmudre diplomce sa elitnih koledža koji rade za vladu. Šta vas vuče ka toj temi?

Majkl Bej: Ljudi koji sede za kancelarijskim stolovima nisu uvek oni najpametniji – ljudi na terenu su ti koji smišljaju stvari. Naučili smo to iz istorije. Na Veslejanu mi je geologiju predavao jedan vrhunski tektonski stručnjak, koji je jednog dana rekao jednu veoma pronicljivu stvar. Rekao je, „Slušajte, ako dođe do nuklearne katastrofe, stolari i vodoinstalateri će ponovo izgraditi svet". Ta tema je ispunjenje želja, ali je takođe i realna, i ima mnogo činjenica i priča koje sam čuo i koje to potvrđuju.

U jurnjavama automobilima u "13 sati" i "lošim momcima", montaža prelazi iz gornjeg u donji rakurs. Kako ste razvili tu tehniku?

Želeo sam da bude brže. Taj stil montaže sam uveo na "Lošim momcima". Mnogo su mi srali zbog toga, koliko se sećam, ali kada danas pogledaš jurnjavu kolima, videćeš da mnogi reditelji akcionih filmova tako montiraju.

Da li ste taj stil počeli da gradite kada ste režirali muzičke spotove?

Počinješ da gradiš svoje veštine kao reditelj muzičkih spotova. Meni su spotovi uvek bili samo odskočna daska – uvek sam želeo da režiram dugometražne igrane filmove, i to mi je bila jedna od stepenica na tom putu. Zabluda bi bilo pomisliti, „O, on je samo komercijalni reditelj, on je samo reditelj muzičkih spotova". Ne, ja sam školovani reditelj koji je postao reditelj muzičkih spotova, a zatim reklama – i sve vreme sam znao da ću da režiram igrane filmove. Tako sam isplanirao svoj put.

Kada sam snimao "Loše momke", iako je to bio niskobudžetni film, imao sam 500 snimajućih dana. Bio sam veoma mlad – mislim da sam imao 27 godina, ili tako nešto – i snimao sam svoj prvi film, sa malim budžetom i dvojicom glumaca koji nisu bili zvezde. To je bio film sa dva crna glavna glumca, Vilom Smitom i Martinom Lorensom. Setite se: afričko-američki glumci nisu bili popularni u inostranstvu. To je bio prvi film koji je uspeo u inostranstvu u kojem su igrala dva crna glumca.

Vaš filmski stil se tokom godina razvio. Na koji način se "13 sati" razlikuje, a na koji način je sličan vašim prethodnim filmovima?

Moji filmovi uvek govore o osobi koja želi da učini ispravnu stvar, ili o više ljudi koji žele da učine ispravnu stvar – o ljudima koji su veoma nesebični i pokušavaju da spasu druge. Moji likovi vide širu sliku; deluju za opšte dobro. Ima mnogo herojskih arhetipova u "13 sati" i u drugim filmovima, ali imajte na umu: Bengazi nije izmišljena priča. To se dogodilo. Napisala su ga petorica momaka koji su bili tamo, i koji su samo pokušavali da učine ispravnu stvar.

Kako biste definisali junaka?

Kada gledaš "13 sati", definitivno gledaš junake. To su ljudi koji nisu morali da odu u Bengazi. Mogli su da se vrate kući. Oni su bivši vojnici. Njihov vođa kaže, „Ne morate da pođete, ali mi smo im jedina pomoć. To im je jedina šansa". I oni se opreme i dobrovoljno odu. Svi su očevi male dece i stavljaju svoj posao – ili ono u šta veruju; oni su plemeniti ljudi – ispred svojih porodica, i pokušavaju da spasu druge. Za mene su to junaci. Junak mora da bude plemenit, mora da bude snažan i mora da ima svoja ubeđenja.

Koji su vaši omiljeni junaci?

Šon Koneri u "Nesalomivima" sa Kevinom Kostnerom, Indijana Džons, čak i Brus Vilis u "Umri muški". Brus je bio običan čovek koji se obreo u izuzetnim okolnostima. Harison je bio profesor arheologije koji je upao u nepoznato. Volim momke koji nisu nadljudi. To su normalni ljudi koji čine izuzetne stvari.

Zašto vam je "Priča sa zapadne strane" jedan od omiljenih filmova?

Jedan je od njih. Priča je zabavna, u njemu se koriste prave filmske tehnike. Za to je potrebno imati stila, i to stvara originalan sadržaj. Mjuzikli mogu da nas nauče mnogim vrednostima. Na Veslejanu sam izučavao mjuzikle. Gledao sam filmove iz četrdesetih i pedesetih godina. Upravo se veoma živo prisećam nekih scena. Mislim da je to jedan od onih mjuzikla20th Century Fox– a bio je jedan, stalno zaboravljam kako se zove, sa najdužim kadrom. Traje tri minuta, on ulazi u stambenu zgradu, izlazi kroz prozor, spušta se niz drugi prozor, ulazi, izlazi, ulazi, izlazi. Kadar ima predivnu kompoziciju; danas bi nam bilo jednako teško da to snimimo kao što je tada bilo njima. Ima takvih momenata koji su jednostavno predivni. Osvetljenje u mjuziklima je ponekad predivno – sa priče odlazi na fantaziju. Zabavno je gledati mjuzikle.

Da li je osvetljenje bitan deo vaših akcionih filmova?

Uvek jeste. Po meni, svetlo je veoma važno, i kako percipiramo svet. Počeo sam da se bavim fotografijom kao veoma mlad. Kada sam imao 13 godina, dobio sam prvu kameru. Uvek me je zanimala kompozicija, i u svojim filmovima ja u suštini postavim svaki pojedinačni kadar, pogledam kroz oko kamere. Ja nisam od onih reditelja koji samo sede u stolici i govore ljudima šta da rade. Ja sam tu, odmah pored kamere, pored snimatelja. Ja sam od onih reditelja koji vole da zasuku rukave i isprljaju se.

Kompozicija koja se ističe u "13 sati" je američka zastava koja gori u bazenu ambasadora Kristofera Stivensa. Mislite li da kritičarima ponekad promaknu takvi prizori?

Mislim da o mojim filmovima pričaju svašta. Ponekad ni ne govore o filmu, kada malo pažljivije pročitaš šta pišu. Odavno sam naučio od veoma, veoma pametnih ljudi, da ne treba čitati ni pozitivne ni negativne kritike.

Meni je to veoma jaka slika. Samo zbog toga što je u pitanju američka zastava, kritičari će reći, 'O, već je to stavio u "Armagedon". Sigurno su mu američke zastave fetiš". Ne, to je slučajno tip filmova koje sam snimio. Vidimo američke zastave u američkim bazama, a radnja mnogih mojih filmova je smeštena u američke baze.

Koja je najveća zabluda o vama kao umetniku?

Kada snimiš "Transformerse" i sve druge filmove koje sam ja snimio – koji zarađuju toliko para na bioskopskim blagajnama, to znači da je više od 100 miliona ljudi gledalo te filmove. Možda me pogrešno shvataju, ali ja imam svoje obožavatelje, i pravim filmove za njih. Ima mnogo mrzitelja u svetu, ali dođeš do tačke u životu kada te zabole dupe za to šta oni kažu, i jednostavno teraš svoje. Ja se ubih od posla terajući svoje.

Intervju je redigovan i sažet

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu