​Kako mi je dijabetes izazvao poremećaj ishrane

Kad sam imala 16 godina, počela sam da se budim osećajući se onako kako se osećaju ljudi posle noći teškog konzumiranja alkohola: slabašna od mučnine, očajnički žedna, zamućenog vida i jedva sposobna da se skotrljam niz stepenice. Isprva sam mislila da je to zbog stresa od mojih kontrolnih zadataka, ali kad mi je postalo lošije — kad sam shvatila da sam za dva meseca izgubila 15 kilograma, da ne mogu da utolim žeđ ni sa kojom količinom vode, a čak mi i za posekotine od papira treba više nedelja da zarastu — shvatila sam da nešto sa mnom ozbiljno nije u redu.

Ispostavilo se da imam dijabetes Tipa 1 i patila sam od kritične dijabetske ketoacidoze, ozbiljnog stanja izazvanog nedostatkom insulina. To veče sam provela osam sati u bolnici, dok je stalna vrteška doktora i sestara ubadala razna strana tela u moje vene, uključujući utvrđenu terapiju insulina. Kad sam se dva dana kasnije vratila kući, bila sam naduvena, sva u modricama i bolna od infuzije, ali spremna da se prilagodim svojoj novoj normali: uzimala sam insulin. Jela sam tri obroka dnevno. Osećala sam se bolje.

Moje telo je vrlo brzo počelo da se oporavlja, a sa oporavkom su se vratili svi oni kilogrami koje sam izgubila. Pre dijagnoze, bila sam bolesna, ali ugodno mršava. Posle dijagnoze, nisam mogla da zakopčam farmerke. Gotovo momentalno sam prezrela injekcije.

"Kad u svom telu nemate insulina, ono ne može da apsorbuje nikakve kalorije. Dakle, ako ste dijabetičar Tipa 1 i nemate insulin, vi jedete na hiljade kalorija, ali i dalje gubite kilograme zato što vaše telo te kalorije ne obrađuje", rekla je Aša Agar Braun, izvršna direktorica "Mi smo dijatebetes", organizacije za dijabetičare Tipa 1 koji pate od poremećaja ishrane. "Kad ponovo u sebe unesete insulin, vaše telo se odmah naduje jer vaši mišići i vaše tkivo konačno mogu da povrate hranljive materije. Ako ste pre dijagnoze izgubili deset kila i odmah ih povratili, počinjete da vas bude sramota."

Kao što je Braunova i sama otkrila nakon što joj je postavljena dijagnoza dijabetesa Tipa 1, postojao je jednostavan način da ponovo izgubite kilažu: samo ste prestali da uzimate insulin.

Nije mi trebalo mnogo da shvatim da to funkcioniše. Započelo je kao eksperiment, uzimala sam sve manje insulina, sve dok ga više nisam uzimala nimalo. Kad u sebe ne unosim insulin, mogu ladno da izgubim sedam kila za tri dana. I dalje mogu da jedem šta hoću a da se ne ugojim, jer bez insulina moje telo ne može da obrađuje kalorije. Smanjenje insulina postalo je moj ritual kako su moje bedrene kosti i rebra postajali sve vidljiviji, i upala sam u obamrlost koju mogu da opišem samo kao zavisničku.

Sondra Kronberg, specijalista za poremećaje ishrane i portparolka Nacionalnog udruženja za poremećaj ishrane, rekla je za VICE da dijabetičari već imaju povišenu usredsređenost na hranu, kalorije i porcije, budući da svaki obrok ima uticaj na nivoe insulina. Ako neko već ima predispoziciju za poremećaj ishrane, "ova dodatna pažnja koja se posvećuje hrani, prvobitno iz zdravstvenih razloga, može se pretvoriti u poremećenu fiksaciju."

U mom slučaju, stanje se zove dijabulimija, spoj reči "dijabetes" i "bulimija." Postoji vrlo malo istraživanja o dijabulimiji, ali prema Braunovoj, zapanjujuće je uobičajena. "Među dijabetičarima Tipa 1, odnos je jedan naprema tri", rekla je ona za VICE. Jedna studija, koja je pratila žene sa dijabetesom Tipa 1 tokom 11 godina, pokazala je da je 30 odsto njih smanjivalo sebi doze insulina (ponekad, ali ne uvek, da bi izgubile kilažu). Drugo istraživanje pokazalo je da su dijabetičari Tipa 1 dvostruko skloniji od nedijabetičara da zapate poremećaj ishrane.

Bez insulina, moje telo počelo je da se gasi. Jutrima nakon što nisam uzela insulin, budila bih se sa jezivom mučninom. Koncentrisanje u školi postajalo je nemoguće jer bi mi se pomutio vid od povećanih nivoa šećera u krvi, koji su često bili tako visoki da ih moj merač nije ni registrovao.

Braun, koja je takođe više od deset godina patila od dijabulimije pre nego što je konačno osnovala "Mi smo dijabetes", rekla je da posledice umeju da budu katastrofalne. Ona sebe smatra srećnom — "I dalje imam svoje oči i svoja stopala, iako patim od jakog bola u mišićima, koji se zove miofascijalni sindrom bola" — ali je preko svoje organizacije radila sa onima koji su oslepeli ili dobili srčane bolesti zato što su ograničavali sebi doze insulina. Šest pojedinaca sa kojima je radila na kraju su umrli od komplikacija koje je izazvao ovaj poremećaj.

"Uskraćivanje insulina zbog gubitka kilograma veoma je opasno", rekla je Kronberg za VICE. Kratkoročni simptomi podrazumevaju često mokrenje, izuzetnu žeđ, dehidraciju i dijabetsku ketoacidozu, stanje koje me je odvelo u bolnicu kad mi je onomad prvi put postavljena dijagnoza. Na duge staze, Kronberg je rekla da uskraćivanje insulina može da izazove oštećenje nerava, srčani udar, moždani udar, bolesti desni i neplodnost. A ako to budete radili dovoljno dugo, na kraju ćete i umreti.

A opet, nisam marila. Ništa nije moglo da se meri sa osećajem gubitka tolikog broja kilograma i moj poremećaj u ishrani postao je važniji od mog dijabetesa. Jedna bolest je nadjačala drugu.

Nakon oko godinu dana ograničavanja insulina, kad više nisam mogla da se popnem uz stepenice a da ne osetim srčani spazam, konačno sam ispričala majci šta sam radila. Provela sam nekoliko dana u bolnici na infuziji; kasnije mi je psiholog postavio dijagnozu dijabulimije.

Polako sam počela ponovo da uvodim insulin nazad u svoj život. Priznajem, i dalje se mučim sa tim. U prošlosti sam umela da pokleknem a bilo je i dana kada je moja anksioznost u vezi sa izgledom mog tela bila tolika da nisam smela da izađem iz kuće. Ali tih dana je sve manje i manje; svakoga dana dajem sve od sebe.

A u ovom trenutku, to mi je sasvim dovoljno.