Vodič za kenjanje po klubovima

Sve ilustracije Džošua Hanton

Na svetu postoje ljudi, definitivno milioni njih, šta više, verovatno i milijarde njih, koji ne rade ništa osim što kenjaju. Srati je za njih ultimativna radost, najčistije zamislivo zadovoljstvo, ekstatično iskustvo koje ih dovodi bliže bogu nego što su ikada verovali da je moguće. To su ljudi koji će proždrati najmasniji hamburger ili najfiniji kavijar na svetu sa osmehom na licu, zadovoljni zbog spoznaje da će za nekoliko sata zasesti na porcelanski presto, zadihani i rumeni. Uzdisaće od zadovoljstva, uživati u svakoj sekundi svoje poduže kenjačke seanse. Puštanje vode na kraju je najtužniji zvuk na svetu.

Ali želim da verujem da čak i ti ljudi, čak i žene i muškarci ovog sveta koji pažljivo proučavaju svoj minuli rad, imaju svoje granice, da čak i ljubitelj kenjanja oseti kako ga obuzima osećaj sramote kada uđe u kabinu u Azdi, i da poželi da ga proguta zemlja svaki put kada se nađe u situaciji da gleda kuku za kačenje kaputa i sumnjivu bravu u pabu u centru grada, neposredno pred zatvaranje. Čovek mora da pretpostavi da se čak i oni jedne stvari plaše više od svega na svetu: kada im se prikenja u noćnom klubu.

Malo misli mi prođe kroz glavu toliko redovno i sa toliko užasa, nalik osećaju kada užegle pomije od rebaraca na žaru i masnog pomfrita koje sam sinoć nesmotreno pojeo počnu da mi se vraćaju u grkljan, kao pomisao da ću se nastupajućeg vikenda možda obreti u redu, da će mi se očajnički kenjati, i da ću morati da brišem nečiju mokraću sa daske i sesti na nju, sa pantalonama i gaćama oko članaka, pokušavati da kenjam, sve vreme trpeći neprekidno kucanje na vrata i požurivanje.

Na nesreću, kombinacija alkohola, uzbuđenja i čega god da si strpao u pivom navlaženo grlo ranije te večeri u odeljku za pušenje, skoro najverovatnije će dovesti  do potrebe da u nekom trenutku tokom večeri isprazniš creva. Takođe na nesreću, oko potrebe da se ide u toalet uglavnom nema pregovora. Ako trpiš, na duge staze sebi ne činiš uslugu – verovatno ćeš se u zoru zateći zgrčen u gornjem delu dvospratnog autobusa, bez sposobnosti da racionalno govoriš, ograničen na povremeno stenjanje od žestokog bola. U ovom slučaju ne vredi stisnuti petlju, reklo bi se.

Da bismo se postarali za to da sledeći put budeš u stanju da dođeš do preko potrebnog olakšanja dok stojiš u redu tresući se, sastavili smo par zgodnih smernica šta treba, a šta ne treba činiti. Ljudi, odštampajte ovo i tokom vikenda nosite u zadnjem džepu – možda ćete poželeti nešto da pročitate u klonji, naravno, ako mu ne nađete neku drugačiju primenu.

Dva je ujutru i Entoni Nejpls je raspomamio gomilu. Kolutaju očima, škrguću zubima, i svi se provode kao nikada u životu. Osim tebe. Zato što se tebi očajnički kenja. Odgegaš u toalet, trpeći kiseli smrad stare mokraće i svežeg kokaina, gacaš po zlokobno tamnim baricama na podu, guraš se pored tipa koji priča sam sa sobom i toliko se znoji da postoji pretnja da će se istopiti kao Sneško Belić. Ti se trzaš i praviš face, zbog čega, srećom, ne štrčiš među ostalima u prostoriji.
Konačno se oslobodi kabina i ti ulećeš unutra. Predvidljivo, brava je sjebana, pa moraš da praviš akrobacije, zatvarajući vrata jednom nogom, trudeći se da ljudski sedneš na šolju. Kada to postigneš…. NAVALI. Imaš minut, možda dva, pre nego što u gomili koja čeka ispred počnu da gunđaju i negoduju, pa se potrudi svom snagom, skupi svu energiju koju možeš i briši odatle.

Nedavno sam sa jednim ortakom pričao o sranju u klubovima – što je, u slučaju da moja mama ovo čita, savršeno normalna tema za razgovor, kada živiš od pisanja o zamrešenosti pravila i običaja lepog ponašanja u klubovima., najiskrenije – i on mi je priznao da je upotrebio muški WC u svakom klubu u kojem je ikada bio. Što je, mrzovoljno sam priznao, na na neki čudan način impresivno.

Moram da pretpostavim da kod njega nema nervoze, nema kuvanja u stomaku, nema one pomisli, Sranje, moram da serem. Može da ušeta u klub siguran u to da je WC njegov domen, da ga ništa, apsolutno ništa neće odvratiti od toga da posluša zov prirode. To je nešto čemu svi treba da težimo, s toga, neka nas ova smela duša ohrabri, i uzdignutih čela se vratimo na podijum koju kilu lakši.

Sećate se kada se onaj tip prošle godine posrao po podu u jednom klubu u Viganu? Sećate li se toga? Sećate li ste kada ste gledali taj klip na LadBible i kada vas je obuzeo transfer blama? Sećate li se koliko vas je to odvratilo od toga da ikada više išta radite? Da? Onda nemojte to da radite. Bože dragi, nikada ne kenjajte na pod. Nikada.

Mislim da je Džon Fešanu bio taj koji je jednom rekao „Prethodne pripreme predupređuju loš učinak" i generalno govoreći, bio je u pravu. Naročito u ovom kontekstu. Ako redovno idete u klabing, verovatno ste u uzrastu kada imate barem neku predstavu o tome šta možete, a šta ne smete da trpate u sebe da ne biste doveli svoj organizam u neko nepovoljno stanje. Na primer, ako znate da ćete ako popijete šest limenki jakog piva, a zatim pojedete dve mini Goodfellas pice podgrejane u mikrotalasnoj rerni, od svog stomaka napraviti pomahnitalog derviša degradacije, pokušajte da ne pojedete dve mini pice i tri litra gasovite tečnosti pre nego što izađete. Pre izlaska probajte sa finom osvežavajućom čašom vode iz česme i par listova zelene salate. U Ajslendu možete da kupite veliku kesu salate za 50 penija. Isplati se!
Slično tome, ako znate da neke supstance imaju primetan efekat na vaš probavni trakt, imate dve opcije. Prva je da ih se odreknete i na taj način izbegnete potencijalnu potrebu da idete u WC, osim da tu i tamo pišate. Druga je da im se nesmotreno prepustite, i preuzmete odgovornost za svoje telo i njegove brojne neprijatne potrebe.

Zapravo, ovo se generalno odnosi na život. Malo stvari uznemiri više od toga kada shvatiš da nisi obavio neophodne provere pre nego što si se sručio na šolju. Očajnički ti je potrebna mreža podrške koja ne postoji. Pre mnogo godina bi zakukao, „MAMA, MAMA, MAMA", sve dok ti najdraža mamica ne pritekne  u pomoć i spasi te, uz najnežnije kucanje. Sada si se zatekao kako sediš u kabini 20 minuta ili tako nešto, sve dok ne budeš potpuno siguran da ćeš moći da se odgegaš na sigurno, a da te ne uhvate i shodno tome zauvek osramote.
Ali šta da uradiš ako ti se to dogodi u klubu? Najiskrenije, ta pomisao je isuviše zastrašujuća da bih je uopšte uzeo u razmatranje. Žao mi je, mali, prepušten si sam sebi.

Možda kenjaš u znojavoj kabini od šper-ploče – ali nisi životinja.

Još na VICE.com

Klub Industrija: Od mita do istine

Omen, Industrija, Bus: Šta se danas nalazi na mestu kultnih beogradskih klubova

Obezbeđenje sa vrata Akademije osamdesetih, 30 godina kasnije

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu