Ne razumem zašto se svi smrtno ne plaše letenja kao ja

I tako dok loparima prekriven komad olupine predstavlja najnoviji obrt u misteriji nestanka leta broj MH370 "Malezija erlajnsa", malo ko može da tvrdi kako avionski saobraćaj ovih poslednjih 17 meseci nije bio osuđen na propast.

Kad se danas osvrnemo, vidimo da je taj trenutak u martu prošle godine, kad je na radaru nestala zelena tačkica MH370 negde iznad Andamanskog mora, označila je početak annusa horribilisa za avijaciju. Šest meseci kasnije sve bi to zvučalo kao farsa da nije tako tragično, kad je još jedan avion "Malezija erlajnsa" oboren raketom zemlja-vazduh iznad Ukrajine. Brzi skok šest meseci unapred i klinički depresivni prvi oficir zabija avion "Džerman vingsa" u alpsku padinu. Tri katastrofe sa različitim uzrokom, ali je svaka od njih imala isti ishod: nije bilo preživelih.

I sada, dok sedim u pabu "Leteći konj" na južnom terminalu Getvika, dok tabla dijazepama leži na stolu ispred mene uz poludovršenu kriglu piva (moju treću), u glavi mi žubori ovaj trio tragedija. Još jednom — a radim to često, pošto sam prevashodno po zanimanju putopisac — sedim u sali za odlaske, spreman da uđem u avion.

Nikad mi nije bilo jasno zašto se neki ljudi plaše letenja, već kako neko pri zdravoj pameti uspeva da se ne plaši. Za manje od sat vremena, moji saputnici i ja kročićemo u aluminijumsku cev, vezaćemo se za sedišta i podići se na visinu od deset kilometara. U narednih nekoliko sati, naše krhke vreće mesa jezdiće kroz gornje slojeve troposfere brzinom od skoro 900 kilometara na sat. Napolju će biti minus 60 stepeni Celzijusa. Izduvni gasovi aviona milovaće klimave vrhove krila pri brzini od 44 metara u sekundi. A neki će ljudi spavati. Spavati. U međuvremenu, ja ću sedeti ukočen, čvrsto se držeći oznojenim dlanovima za rukonaslon u iščekivanju prvog naleta turbulencije. I misliću: 'Šta nije u redu sa svima vama? Pa svi ćemo umreti!'

Aviofobičare poput mene uzletanje lansira pravo u svet pesimističnih hipoteza. Sudar sa pticama i udar groma. "Katastrofalni elektronski kvarovi". Svaki mehanički zvuk najavljuje skoru kataklizmu. Iznenadna škripa hidraulike? To su upravo otpali točkovi za sletanje. Naglo naginjanje ustranu? Gotovo sigurno označava početak smrtonosnog spiralnog pada koji će se okončati tek kad se nos našeg aviona zabije u neko nepoznato polje i zgužva kao da je od kartona. Taj nametljivi zvižduk motora? Verovatno manevar izbegavanja — svaki čas će drugi avion proleteti kroz naš trup. I biće sasvim dovoljno vremena da pomislim: Znao sam da će se ovo desiti, pre nego što komad otkinutog aluminijuma obezglavi čitav moj red.

"Procenjuje se da strah od letenja ima oko 9 miliona ljudi u Velikoj Britaniji i 500 miliona ljudi širom sveta", kaže Ilejn Ildžon Formen, klinički psiholog čiji je program "Slobodan da letiš" u poslednje dve decenije pomogao da više od 300 ljudi prebrodi teskobu tokom letenja. "Ljudi često kažu da je to strah koji ih neočekivano obuzme kako postanu stariji. To je možda zato što počinje da čili mladalačka iluzija kako je smrt nešto što se dešava samo starijima. On se ponekad javi nakon nekog posebno zastrašujućeg iskustva."

Početak svog straha vezujem za 2007. godinu i dva tadašnja leta koja sam dobro upamtio, svaki na svoj način. U obe prilike sam, sasvim slučajno, leteo sa prijateljem koji radi za "Erbas". Njegov posao je da kupuje krila, vrlo važnu avionsku komponentu, od nekih veoma pametnih proizvođača iz Kine.

Let prvi: po noći smo se našli negde iznad istih onih francuskih Alpa u kojima je let "Džerman vingsa" broj 9525 nedavno nestao u plamenoj lopti, a oluja je ščepala naš "Rajan Er" A320 i tresla ga naizgled beskrajnih pola sata. Arhetipska turbulencija iz svačijeg košmara.

Dok se avion opirao naletima vetra, izazvavši mešavinu kuknjave i lažnog veselja među putnicima, moj prijatelj se okrenuo na sedištu i, videvši da sam napola histeričan, upustio se u objašnjavanje mehanike i sistema zaštite — besprekorno izrađene nemogućnosti da sve pođe po zlu. Žestoki potresi zbog kojih samo što nisam povratio dušu, objasnio mi je, zapravo su samo pokušaji silnih kompjutera da kompenzuju prevrtljivu vrtešku olujnih vetrova.

Takvi tehnički saveti trebalo bi da umire uplašene. A opet, dok je on veselo blebetao o desetinama naprednih procesora koji odbijaju svaki udar vetra bezgrešnom efikasnošću, po mojoj glavi su se samo motale slike sivih kompjuterskih obaveštenja koja ponavljaju reč "eror".

Potom smo, nekoliko meseci kasnije, leteli nazad iz Maroka kada je zaslepljujuća bela svetlost blesnula kraj naših desnih prozora.

"Ovaj, mislimo da je to bio udar groma", čuo se desetak minuta kasnije na razglasu neuobičajeno drhtavi glas pilota. "Vrlo česta pojava… [pauza] … Čini se da je sve u redu." A tu pored mene sedeo je onaj isti prodavac krila, sada spreman da pođe Bogu na istinu, smrtno bled baš kao i ja.

Kako bi suzbila te iskonske strahove, aeronautička industrija uglavnom temu skreće na verovatnoću — sudbinsku tombolu smrti. Veća je mogućnost da ćete se u lice ubosti nasumičnom kuhinjskom alatkom nego da se skucate u planinu džambo džetom. Svakako je veća verovatnoća da ćete poginuti na drumovima — 2.000 puta veća, tačnije, sudeći po brzinskoj internet pretrazi. Stvar je u tome da imate osećaj da ćete lakše izbeći opasnost ako stojite čvrsto na zemlji. Ako vaša kola samo što nisu udarila u 18-točkaša koji klizi postrance po autoputu, uvek možete hitro da otvorite vrata i izvedete komandoski kolut na travnatu među, baš kao na filmu.

Ideja o avionskoj nesreći jedinstveno je zastrašujuća jer je uklonjena svaka mogućnost ljudskog delanja (koliko god iluzorna ona bila). Psiholozi kao što je Ildžon Formen će vam reći da je sve u osećaju kontrole. "Često se radi o strahu da će se nešto strašno desiti avionu, a vi ćete znati da ništa ne možete da uradite po tom pitanju", objašnjava ona. "Pomislite samo na sve te stvari kao što su strukturalni kvar, pilotova greška, previd kontrole leta, ekstremni vremenski uslovi — sve te potencijalne katastrofe koje mogu da zadese avion." (Mislim ja na njih, Ilejn; stvarno mislim.) "Sve se one svode na gubitak spoljne kontrole."

Gaće nam se zapravo tresu zbog te kukavne bespomoćnosti, pred dezorijentišućom fasadom gospode koja gleda filmove i pijucka merlo iz flašica. Zbog pomisli na sve te putnike iz svih tih jezivih nesreća koje su poslednjih meseci dospevale na naslovne strane — nestali, oboreni, namerno skršeni — koji su znali da ne mogu ništa da urade da zaustave poniranje. Gore u vazduhu, Smrt ne mora da vas nadmudri. Ionako ste bespomoćna meta.

U međuvremenu, negde u nekoj sterilnoj kancelariji, hladnokrvni procenitelj rizika sa malim modelom aviona na svom radnom stolu izračunao je da je veoma retki "gubitak trupa" (bezosećajni termin avio-industrije za ono što većina nas zna kao "jebeno strašna avionska nesreća") prihvatljiva pretnja po završni račun. Njegov odgovor na često citiranu pošalicu Džordža Karlina: "Ako crne kutije mogu da prežive avionsku nesreću, zašto ne prave čitave avione od njih?" jednostavno je da bi to koštalo suviše novca. Naravno, da im je naša bezbednost od tolike važnosti, kao što su tako nestrpljivi da nam to saopšte tokom izdavanja uputstava pred uzletanje kada nam objašnjavaju kakve sve besmislice treba da preduzmemo pre nego što se naš ugroženi avion spljeska o zemlju, investirali bi u padobrane i katapultirajuća sedišta za sve nas.

Sve to, naravno, ne govori ništa o preambuli, jer smo se odrekli kontrole iste sekunde kad smo se čekirali. Od trenutka kad prođemo kroz neprozirna stakla sigurnosnog gejta nismo više ništa vredniji od živog prtljaga — svi smo pod sumnjom da smo teroristi sa nitroglicerinom u flašicama za vodu i detonatorima u petama cipela.

__________________________________________________________________

Pogledajte VICE film "Zemaljska Barbika spašava svet iz svemira"

__________________________________________________________________

Sklon sam da poverujem Morisiju kad kaže da ga je izvatačio radnik obezbeđenja na aerodromu u San Francisku. Zdepasti carinik na međunarodnom aerodromu u Helsinkiju jednom je uzeo moje testise u ruku dok me je čitavih pet sekundi gledao pravo u oči. Pod normalnim okolnostima bila bi to ona vrsta uznemiravanja koja može da se završi udarcem glavom ili makar piskutavim protestom. Umesto toga, na pokretnoj traci poniženja koju predstavlja aerodromski bezbednosni postupak, samo sam stajao i krotko prihvatio igranje s mojim mošnicama, a potom samo odšetao. Takvo dehumanizujuće ponašanje pomaže da se većina nas preda pasivnom fatalizmu još i pre nego što uđe u salu za odlaske, gde je preovlađujuće osećanje nemoći podcrtano kosmičkim vicem aerodromskih cena.

Za avio kompanije, naravno, sve je to baš zgodno. Ima finansijskog smisla za njih da letenje pretvore u traumu. Avio kompanije koje lete na duge staze iskoristile su neudobnost putnika i pretvorile ekstra trošak u umetnost, nudeći sve od bržeg ulaska u avion do dodatnog prostora za noge, za određenu cenu. Kako drugačije ubediti bludne dobro stojeće putnike da se odreknu 45 dolara po minutu, koliko košta let iz Abu Dabija za London u Etihadovoj "boravišnoj klasi", sa sve bračnim krevetom, batlerskom uslugom i 27-inčnim TV-om?

Za nas ostale, donekle utešene znanjem da je "boravišna klasa" smeštena u nos letelice, pa će tako dvostruki dušek s kreveta možda ublažiti udarac za nas iz plebsa, letenje je rat iznurivanjem protivnika: mi protiv sporog protoka vremena.

Svi mi imamo svoje strategije za izlaženje na kraj s tim. Ja ne gledam cele filmove. Pogledam po odlomak iz svakog filma u ponudi. Ponekad ustanem da prošetam do toaleta kad ne moram, samo da bih ubio još dva minuta — dva minuta od deset paklenih sati.

"Jesi li razmišljao da se prijaviš na kurs?", pitao me je nedavno moj lekar, dok sam ga molio da mi ispiše recept za novu zalihu dijazepama. Ignorišući moje neinteresovanje, nabrojao mi je opcije: hipnoterapija, terapija averzije, CBT…

"Svakako ću razmisliti", odgovorio sam mu, dok je moj pogled govorio: "Molim te, daj mi već te jebene pilule."

Jer, za sada, moja ubedljivo najbolja tehnika — zamislite je kao glavni nedeljni savet jednog putopisca — jeste tri krigle piva i 20 miligrama valijuma. Uz primenu ovog prostog narkotičkog koktela, uspevam da preživim let.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu