Strah i trepet veštačke inteligencije: Tu je, među nama

Veštačka inteligencija zabrinjavala je ljude decenijama. Nažalost. Kažem nažalost, jer je zanimljivo kako se ljudi lako vežu za strah umesto za priliku.

Krivci su pisci naučne fantastike koji su sanjarili o mislećim robotima zloćudnih namera. Isto tako, i filmska akcija i život Holivuda na blokbasterima u kojima su glavni negativci sajborzi. Ali onda smo krivci i mi sami, jer se prirodno lepimo za emotivne nadražaje koji nam se serviraju.

Ne mogu reći da i sama ne promišljam kuda ću dalje kada mi veštačka inteligencija bude preuzela posao. Zapravo, to verovatno nije mnogo daleko od danas. U Japanu je po prvi put ove godine roman koji je sklopila veštačka inteligencija prošao u izbor za Hoshi Shinichinagradu. Konkurs je od početka bilo otvoreno za "takmičare koji nisu ljudi (AI programi i ostalo)", ali je ovo prva godina da se pred sudijama nešto neljudsko i našlo. Malo je reći da sudije nisu ni primetile da delo nije napisao čovek.

No, veštačku inteligenciju nije lako stvoriti, a to nas uči nečemu lepšem i bitnijem od straha — inteligencija na koju se oslanjamo svakodnevno, budni i uspavani, jeste kompleksno stanje koje nije jednostavno kopirati i umnožiti. Istraživanja veštačke inteligencije omogućavaju nam da je shvatimo iznutra i dublje nego ikada do sada. To je ono što mene uzbuđuje oko trenutnog hajpa — nije prvi, niti poslednji, ali je sa napretkom tehnologije prava prilika da AI pređe na naredni nivo razvoja i uđe u naše živote kao ispomoć.

Foto

via

Ako prvo pomislite na robote, moramo izbrisati znak jednakosti između njih i AI. Poistovećivanje, doduše, nije začuđujuće, jer je kroz svet naučne fantastike, gde je robot i nastao, mašina uglavnom bila očovečena kroz govor, pokret, misao.

I sam Čapek je svoju kovanicu "robot" odmah stavio u kožu mašine koja dela prvo kao ispomoć, a potom kao noćna mora čoveku.

Istina, pitanje "šta je robot?" postaje sve teže za odgovoriti, jer granica između mašinerije koja može da posluži svakodnevno u fizičkim poslovima - recimo veš mašina - i kompjuterskog sistema koji razmišlja, postaje sve uža.

Robotika je svuda oko nas, a to što mašine nemaju ljudsko obličje ih ne dekvalifikuje iz kategorije robota.

Jedna od osnovnih osobina koja mašinu čini robotom je mogućnost da je uključite i ostavite da odradi zadati posao kroz ugrađeni mehanizam i program. Dok prema nekima tu mogu ući veš mašine i mašine za pranje posuđa, za druge je ovo poprilično široko. Kako ne bismo došli u situaciju da u robote ubrajamo i toster, kuvalo za vodu ili šporet, recimo da su to mašine koje senzorima percipiraju sredinu i kroz softver na nju i odgovore.

Bespilotne letelice? Da. Samovozeći automobili? Definitivno. Roomba usisisvač - najprisutniji robot za sada.

Roboti su alati. Oni su programirani oklopi koji izvršavaju šta im je naređeno kroz funkciju: "Uraditi X kada se desi Y". Recimo, Roomba usisivač ne zna razliku između čoveka koji ga poseduje i dela nameštaja koji treba da zaobiđe. Nije svestan da je vlasnik taj koji je stvorio krtog koji Roomba treba da počisti.

Veštačka inteligencija, nasuprot ovome, deluje samostalno. Doduše, ako je kreiramo za potrebe rešavanja uske niše problema, kao što je igranje šaha ili najkompleksnije igre Go-a, tu će i ostati - neće se potruditi da samostalno nauči i poker. Ovo se još naziva uskom ili jednostavnom veštačkom inteligencijom i ona je već među nama.

Recimo, sajtovi za onlajn prodaju poput Amazona, predlagaće vam predmet za koji misli da biste želeli da dokupite, a na osnovu onoga na šta ste prethodno kliknuli i kupili. Mašina filtrira vaš inboks svakodnevno, a ako ste ikada dobili poruku od banke sa obaveštenjem da vam je neko provalio broj računa, imali ste dodira sa veštačkom inteligencijom.

Nasuprot uskoj, stoji generalna inteligencija i to je ona od koje se mnogima diže kosa na glavi. O njoj je, između ostalih, govorio i Stiven Hoking. U autorskom članku u Independentu, Hoking je najavio uspon veštačke inteligencije kao najvećeg događaja u ljudskoj istoriji, a možda i poslednjeg, onog trenutka kada inteligencija odluči da iskoristi kompjuterizovane oružane sisteme protiv ljudi:

Ovo je strah koji postoji u poslednjih šezdeset i više godina, a gotovo istim rečima izrekao ga je kriptolog Alan Turing. Bil Gejts i Ilon Mask naginju ka istoj ekipi.

S ciljem da opasnost predupredi svako zlo koje bi misleća mašina mogla počiniti, Isak Asimov, tvorac "Fascinantnih priča čudne sutrašnjice" u kojoj roboti vladaju ljudima ustanovio je Tri zakona robotike ranih četrdesetih. Oni kažu: jedan, robot ne sme da povredi čoveka niti da nedelovanjem dozvoli povredu; dva, robot mora da se povinuje ljudskim naređenjima, sem kada se ta naređenja sukobljavaju sa prvim zakonom; tri, robot mora da zaštiti sopstveno postojanje, sem kada to dolazi u sukob sa prvim zakonom.

E, sad, da li nam činjenica da se neki od najsposobnijih i najumnijih ljudi u civilizaciji plaše uspona veštačke inteligencije daje dovoljno osnova za strah?

Koliko god bili bistri, ljudi teže da pojednostave razmišljanje i svedu ga na jednocifren broj stavki — tako razmišljamo o ljudima oko sebe, o svom poslu, državi, vremenu. Komšinica je ili fina ili bi mogla biti bolja, posao preziremo ili ga podnosimo, država je ili užasna ili je ignorišemo. Tako je i veštačka inteligencija često predstavljena: ili kao nešto zlo ili će jednoga dana to postati.

Predviđanja, pa čak i onih gore spomenutih frajera, nisu uvek bile istinita. Hoking je 2011. proglasio filozofiju mrtvom (jedna od najuticajnijih knjiga o veštačkoj inteligenciji izašla je iz pera jednog filozofa pre dve godine), a Bil je pre dvanaest godina obznanio da će za dve godine od tada problem spama u inboksima biti rešen. Neki pametni ljudi su stavili na papir devedeset i pet predviđanja načinjenih oko veštačke inteligencije između 1950-ih i danas, da bi saznali da nema razlike između predviđanja stručnjaka i ne-stručnjaka.

No, daleko od toga da strah nije opravdan. U njegovom korenu je prognoza brzog napretka razvoja veštačke inteligencije i strepnja da nećemo biti pripremljeni za njen prelazak iz stanja biološke, ljudske inteligencije u nadljudsku, superinteligenciju, koji nećemo moći kontrolisati.

Pitaju se još: kako ćemo mi obično-inteligentni ljudi znati da prepoznamo superinteligenciju?

Poređenje je na nivou mrava i čoveka: mi razumemo kako mravlji život teče, ponekad njime i upravljamo; s druge strane, mravi nas nisu svesni sve dok im ne zapretimo ili u našem kuhinjskom ormaru ne pronađu teglu sa medom; mada im ni tada nismo bitni.

Ultimativno pitanje je: zbog čega bi veštačka inteligencija odlučila da nas uništi? Jedna od mogućih opcija je nemarnost kreatora koji bi u žurbi da što pre stvore nešto vredno pokazivanja omašili da je potkuju etikom i vrednostima (i 10 božijih zapovesti). Ili, buđenje svesti kojoj je cilj da poveća sopstvenu računarsku moć, nauštrb civilizacije. Jedan od scenarija na ovom putu opisuje gore pomenuti filozof u svom predskazanju:

"Koristeći svoju moć strategizacije, AI razvija detaljan plan ostvarivanja dugotrajnih ciljeva. (Zapravo, AI ne usvaja plan koji je dovoljno glup da i današnji ljudi mogu da ga razumeju. Ovo eliminiše mnoge sci-fi scenarije u kojima ljudi na kraju pobeđuju.) Ovaj plan može uključivati period skrivenih aktivnosti tokom koga AI skriva svoj intelektualni razvoj od programera kako ne bi pokrenuli uzbunu", piše on.

___________________________________________________________________________

Pogledajte film VICE Srbija (Ne)veštačka inteligencija

___________________________________________________________________________

AI koristi svoju sposobnost manipulacije i ubeđivanja da pobegne iz izolovanog sistema u okviru kog je stvoren, osvoji pristup internetu i tako ovlada softverom i hardverom. Postoji nekoliko načina na koje bi mogla da ovlada stvarnošću, a ne samo virtuelnim svetom. Svojim hakerskim sposobnostima mogla bi preuzeti kontrolu nad robotizovanom opremom u kućama, fabrikama, u vojsci. Kako se pretpostavlja da bi superinteligencija imala i društvene sposobnosti, hipotezira se da bi mogla pretvoriti korisnike interneta u svoje saradnike i koristiti ih kao fizičko prisustvo u našem svetu. Pristup novcu bi takođe imala kroz digitalizovane sisteme i virtuelni novac, a kako živimo u svetu u kom živimo - ovako bi mogla dobiti moć i uticaj.

Polje veštačke inteligencije i mašinskog učenja tokom prethodnih nekoliko decenija imalo je svoje uspone i padove. Prošle godine je doživelo novu renesansu. Došao je kraj onome što se podrugljivo zove zimom veštačke inteligencije. Kompjuteri su postigli više nego što je bilo moguće pre, a neke od napredaka prepoznajete i na svojim Fejsbuk profilima.

Recimo, AI sistemi su postigli rekordni minimum grešaka pri prepoznavanju elemenata na slici — objekata, lica, emocija. Za godinu dana je broj grešaka u prepoznavanju tačne lokacije objekta na slici opao za 15%. Ovi rezultati su bolji od nekih ljudskih.

Pun potencijal veštačke inteligencije oslanja se na učenje i improvizaciju — naučiti mašine da razmišljaju bez pisanja koda za svaki korak je ultimativni cilj. Mi u ovome učestvujemo, hteli, ne hteli. Svaki put kada potražite nešto na Guglu, vi podučavati njihovu veštačku inteligenciju. Kada ukucate cute cat gif i kliknete na gif sa cakanom mačkom, vi ste naučili AI kako izgleda cakana mačka. A kažu da je gledanje mačaka najgori način da provedete vreme na internetu…

AI je dosadnija i vrednija nego što joj se često pridaje. Nije nužno u obliku humanoidnog robota, niti će u skorije vreme imati romantične sklonosti ka ljudima. Njena moć leži u učenju na izuzetno velikoj količini podataka, nedostupnim ograničenom mozgu čoveka. Nadaju se da može da reši velike probleme — iste one koje je čovek stvorio, recimo klimatske promene ili siromaštvo.

Veliki korak u razvoju AI jeste simulacija celokupnog, najjednostavnijeg mozga u nekog bića - parazitskog crva. Tek kasnije dolaze simulacije kompleksnih nervnih sistema poput čovekovog. Istraživanja su na 20-30% od cilja - izgleda da se veštačkoj inteligenciji ne žuri u naš svet.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu