​Kako se osećaš kad ti decu na silu odvedu u ISIS

U februaru 2015. godine, tri devojke iz istočnog Londona krišom su pobegle za Siriju i nestale u naslovima međunarodnih vesti ispisanih krupnim slovima. Manje od tri meseca pre toga, u novembru 2014. godine, nestali su Kadira i Muhamed Rouč. Bekstvo tri devojke iz istočnog Londona izazvalo je zgražavanje širom planete i nemalu histeriju zbog moći i uspešnosti propagandne mašine Islamske države. Ali Kadira i Muhamed — čije je putovanje u Siriju otpočelo sa karipskog ostrva Trinidad i Tobago — nije dospelo čak ni do naslovnih strana.

U Siriji navodno ima 400 Trinidađana, koji žive pod takozvanim kalifatom. Zvanična brojka, prema tvrdnjama vlasti Trinidada i Tobaga, iznosi 120. To je mnogo manje od njih 1.800 iz Francuske i 760 iz Velike Britanije. A opet Trinidad i Tobago, sa 1,3 miliona stanovnika, uključujući 104.000 muslimana, u samom je vrhu liste zapadnih zemalja sa najvišom stopom radikalizacije boraca koji dolaze iz inostranstva. To je jedna od velikih neispričanih priča o ratu u Siriji i razlog zbog koga sam u februaru i junu ove godine putovao na Trinidad.

Neverovatno je koliko je života dotakao rat u Siriji. Isto tako je neverovatno koliko daleko seže njegov smrtonosni zagrljaj. Krajem novembra 2014. godine, on je došao na Trinidad po Marvina Rouča i njegovo jedino dvoje dece, 15-godišnju Kadiru i 11-godišnjeg Muhameda.

Rouč se 2011. godine razveo od svoje supruge i dobio puno starateljstvo nad njihovom decom. U okviru starateljskog sporazuma, njegovoj bivšoj ženi dozvoljeno je da viđa decu svakog drugog vikenda. Kada je u petak, 21. novembra, preuzela Kadiru i Muhameda, Rouču je rekla da idu na kratak odmor na Tobago. Ali ona je lagala i umesto toga ih odvela u Gvajanu, a odatle pravo u Siriju, pridruživši se tamo svom novom suprugu, koji je Trinidad napustio samo nekoliko nedelja ranije.

Onog dana kada sam se vratio u Englesku sa svog drugog putovanja na Trinidad, Rouč mi je poslao fotografiju njegovo dvoje dece, dok sede na zadnjem sedištu njegovog auta. Kadira nosi beli hidžab, sa velikom belom radom zataknutom za njega i još dva cveta na gornjem delu odežde. Muhamed je u plavoj košulji, na licu počinje da mu titra osmeh. Deluju samouvereno, onako izraženih crta lica, čitav život je pred njima.

Mark Basant, istraživački TV reporter sa Trinidada, spojio me je sa Roučom, koji je pristao da razgovara sa mnom o svojoj bivšoj supruzi i njenoj otmici Kadire i Muhameda. Sastali smo se u restoranu na spratu na Frederik Stritu u Port ov Spejnu, glavnom gradu Trinidada i Tobaga, nedaleko od mesta na kojem Rouč radi u prodavnici mobilnih telefona. Bio je jun, Ramazan je još bio u toku i bilo je vruće kao u paklu. Nesmotreno sam upitao Rouča želi li nešto da popije. Ljubazno me je odbio; postio je. Rouč je, kao i mnogi crni afrički muslimani na Trinidadu, konvertit. Rođen 1974. godine u San Huanu, nadomak Port ov Spejna, imao je 19 godina kada je prešao iz hrišćanstva u islam. Njegove tinejdžerske godine, rekao mi je, bile su "pomalo divlje: gluvarenje, žurke, provodi, karneval." Nije to bio čist prelazak, zato što je njegov prvi susret sa islamom bio preko Islamske nacije, kontroverzne afričko-američke verske grupe koju predvodi Luis Farakan. Ali nakon što je posetio "pravu džamiju" u Trinidadu i "video kakva je ona zapravo", ubrzo je otkrio da "Islamska nacija propoveda nešto što je u suprotnosti sa istinskim islamom, pravu pravcatu rasističku ideologiju." Bila je to džamija Nur-E-Islam, u El Sokoru, u San Huanu, jedna od najvećih u zemlji, i ista ona džamija u koju je odlazio Šazam Muhamed, jedan od prvih dobrovoljaca među kohortama Trinidađana koje su se u julu 2014. godine pridružile ISISU-u.

Rouča sam ponudio pićem zato što su mu kad mi je prvi put prišao oči bile crvene i suzne, a ja nisam znao šta bih mu drugo rekao. Na Univerzitetu u Kentu, gde predajem kriminologiju, svoje studente savetujem da pokušaju da ostvare neku vrstu bliskosti sa svojim sagovornicima pre nego što krenu da im postavljaju pitanja: da se našale sa njima, šegače, opuste malo atmosferu. Ali kako to uraditi sa čovekom čiju je decu — jedinu decu — preotela ratna zona i grupa koja siluje devojčice a dečake pretvara u bombaše-samoubice, i sve to u sklopu svoje zvanične politike?

Reći da je ovo tema o kojoj Rouč nerado govori je ublažavanje realnog stanja. Zato je prva stvar za koju sam ga pitao bila njegova bivša supruga, sa kojom je bio u braku nešto više od deset godina. To je bio bezbedniji teren, jer se nije radilo o Kadiri i Muhamedu, i zato što je to omogućilo Rouču da pređe na čitavu jednu paletu drugačijih emocija. Triša Ramirez, njegova bivša supruga, rekao mi je, bila je "veoma svojeglava, veoma arogantna osoba… nije bila neko na koga lako možete da utičete svojim stavovima." Poput Rouča, i ona je bila konvertit, muslimanka je postala sa 13 godina, nakon što se odselila kod tetke, takođe muslimanke. Ali za razliku od Rouča, koji je bio posvećeni vernik, Ramirezova se, rekao je on, "oblačila kako treba, ali ne bih je baš nazvao religioznom osobom." Takođe je bila, prema Roučovim rečima, nepouzdana i nestalna majka, koja bi često banula u školu kod dece i odvodila ih za vreme časova. Ni za muškarca zbog koga je ostavila Rouča i udala se za njega — Šon Bartolomju — ne bi se moglo reći da je neki uzor od čoveka: bio je bivši robijaš i veoma sklon nasilju. Rouč mi je ispričao da je neposredno nakon što je dobio starateljstvo nad decom, Bartolomju došao kod njega u radnju i napao ga metalnom šipkom. Bartolomju je bio uhapšen i optužen za taj incident, ali se od slučaja odustalo zbog proceduralne greške.

Kada je Ramirezova dotičnog petka pokupila decu, Rouču je rekla da će ih vratiti u školu u ponedeljak. Ali u ponedeljak od Kadire i Muhameda nije bilo ni traga ni glasa. U vreme ručka, Ramirezova je poslala Rouču tekstualnu poruku, objasnivši mu da je odlučila da produži njihov boravak na Tobagu i da će se vratiti u četvrtak. Rouč je odmah osetio da "nešto nije kako treba". I bio je u pravu: u četvrtak se Ramirezova i deca još nisu pojavili, ali sada više nije odgovarala na njegove pozive i poruke. On je tada kontaktirao socijalnu službu i policiju, koja je, pretresavši dom Ramirezove, zatekla dvojicu njenih starijih sinova iz prethodne veze, obojicu u dvadesetim godinama, ali ne i Ramirezovu ili Kadiru i Muhameda. Ispostavilo se da je Ramirezova, onog dana pre nego što je trebalo da vrati decu, njih odvela na avion za Gvajanu i, nakon toga, Siriju. Sve se to desilo uprkos tome što su pasoši dece i dalje bili kod Rouča, a bez kojih ne bi mogli da se ukrcaju na avion. Rouč smatra da je Ramirezova, planirajući otmicu, potkupila nekog zvaničnika kako bi dobila pasoše za decu.

Prema Roučovim rečima, kad je policija upala u kuću Ramirezove, zaplenila je mobilni telefon jednog od njenih sinova, ali su svi podaci iz njega neposredno pre toga bili izbrisani i u njemu nije pronađeno ništa. Policajci su ispitivali sinove o tome gde im se nalazi majka, ali bez ikakvih rezultata: "Policija nije uspela ništa da izvuče iz njih." Negde u to vreme, policija je posetila Rouča: "Došlo mi je nekoliko istražitelja, uzeli su mi izjavu i to je bilo to. Nisu uradili ništa posle toga. Baš ništa." I od tada je sve ostalo na tome, rekao je Rouč. "Nisam dobio nikakve nove vesti. Ništa. Ja zaista ne znam šta oni rade, kakve informacije imaju, šta su do sada otkrili, ništa ne znam."

Rouč je uspeo da sastavi kockice svega što se zapravo dogodilo na osnovu istrage koju je sam sproveo. Novi muž Ramirezove Šon Bartolomju (poznat i kao "Šabaz"), rekao mi je Rouč, odleteo je sa Trinidada 8. oktobra 2014. godine u Surinam, odakle je produžio za Siriju, kako bi se pridružio ISIS-u. To je potvrđeno i u jednom dokumentu na 50 strana koji je procurio iz policijske službe Trinidada i Tobaga, a o kojem je u aprilu ove godine pisao Trinidad Gardijan . Rouč je uspeo i da pronađe Bartolomjuevu Fejsabuk stranicu, gde je video Bartolomjuove fotografije na kojima pozira zajedno sa Ramirezovom u Siriji. Saznao je i za Bartolomjuovu smrt, koja je od tada potvrđena u Gardijanu, naletevši na sliku njegovog "mučeništva" na društvenim mrežama pre zvaničnog saopštenja.

Bartolomju je, kako ga je Rouč opisao, bio namučena duša. Njih dvojica su se dobro poznavali od ranije i nekada davno čak bili prijatelji. Rođen na Trinidadu, Bartolomju se preselio u Sjedinjene Američke Države kad je imao četiri godine, vrativši se u ranim četrdesetim, nakon što je bio deportovan zbog raznih prekršaja u vezi sa drogom.

"Vaš prvi utisak o njemu bio je da se radi o zatvorskoj ptičici, odavao je to čitavom svojom pojavom", rekao je Rouč, prisećajući se njihovog prvog susreta, nakon što ih je upoznao zajednički prijatelj koji je Rouča zamolio da Bartolomjua odvede u džamiju. "Rekao mi je: 'Nemam nikakvih prijatelja na Trinidadu, bio sam dugo odsutan, zaista sam usamljen, hoćeš li mi biti prijatelj?' Tek tako." I tek tako, Rouč se sprijateljio sa njim. "Ja sam mu pronašao prvi posao", ispričao je Rouč. "Sećam se da sam mu dao i svoju odeću." Rouč je čak pokušao da ga posavetuje u vezi sa verom: "Počeo sam da ga podučavam raznim stvarima, zato što sam shvatio da je njegovo poznavanje islama veoma oskudno." Ali malo je toga što mu je Rouč govorio dopiralo do njega. "Bio je veoma arogantan, brzoplet, kratkog fitilja", prisetio se Rouč, dodajući da "nije bilo nemoguće za nekoga kao što je on da se upetlja u nešto takvo", misleći na njegovu umešanost u radikalni islam i ISIS. Bartolomju je preko Rouča upoznao Roučovu tadašnju suprugu. Nisam želeo da insistiram na pitanjima o tome da li ga je Ramirezova ostavila zbog Bartolomjua, ali Rouč mi je nedvosmisleno dao do znanja da "ne možete prosto raskinuti sa jednom osobom i odmah posle samo tako preći na neku drugu."

A savršeno mi je jasno stavio do znanja i šta misli o ISIS-u: "Samo se glupi ljudi petljaju sa ISIS-om. Velika većina ljudi koje svojeručno ubije ISIS zapravo su muslimani! Odete sa Trinidada, iz jedne prelepe zemlje, gde je sunčano dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana nedeljno, plaže su prelepe, imate kokosovu vodu, 'dabls' sendviče, dobro živite ovde, niko vas ne sputava u vašim verskim uverenjima. Slobodni ste… I onda se odreknete svega toga kako biste otišli u taj tzv. sveti rat, gde su većina ljudi koje ubijate muslimani."

Mnogi Trinidađani u Siriji, tvrdi Rouč, zapravo su članovi bandi koje čeka suđenje na Trinidadu. Neke od njih je i lično poznavao. "Jedan lik koga sam dobro znao bio je narkomanski zavisnik. Znam ga još iz vremena kada je bio navučen na krek, pa sve do trenutka kada je postao vojnik za ISIS." Mnoga druga braća koju je poznavao naprosto su nestala, pojavljujući se mesecima kasnije u vestima o stranim borcima u Siriji. "Došli ste u teretanu, vežbate, pojavi se brat taj i taj, kaže — 'Hej, kako si, šta ima?' Posle toga ne srećete brata nekoliko nedelja i kasnije gledate istu osobu u vestima. Ti likovi kupuju karte i tek tako napuštaju Trinidad. Niko ih ne sprečava u tome."

Pitao sam Rouča je li razmišljao da otputuje do Turske ili Sirije kako bi pokušao da pronađe Kadiru i Muhameda. Razmišljao je on o tome, ali ne misli da je to nešto posebno dobra ideja, a sem toga, nema novca za jedno takvo putovanje. A opet ne prođe ni dan da ne razmišlja o Kadiri i Muhamedu. Uspeva da ih vidi i čuje samo u snovima: "Uvek je isto, oni mi se vrate, stalno sanjam kako mi se vraćaju."

Prema jednom procurelom bezbednosnom dokumentu, od 102 Trinidađana u Siriji, 40 njih su deca. Najmlađe dete ima samo dve godine. U Trinidadu se na državnom nivou raspravlja o tome šta uraditi povodom potencijalne pretnje po bezbednost koju predstavljaju odrasli povratnici iz Sirije. Ali niko ne govori o povratku nestale dece.

Narednog meseca biće tačno dve godine otkako su odvedeni Kadira i Muhamed Rouč. Oni se i dalje vode kao nestali. Ali sa ISIS-om koji je trenutno u defanzivi, još postoji nada, ma koliko slabašna, da će se oni vratiti i ponovo sresti sa brižnim ocem od koga su tako svirepo odvojeni.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu