Pokušala sam da pričam sa nepoznatima o svojoj depresiji

Dve činjenice o meni: neverovatno sam depresivna i na neki način stoka od čoveka. Dokaz koji potkrepljuje činjenicu broj jedan: prošlog meseca, nakon što sam se suviše napila na sopstvenoj rođendanskoj žurki i iskrala se sa nje u napadu maničnog plača, stigla sam kući i počela da uzimam klonopin jer sam želela da umrem. Posle četvrte pilule, pozvala sam svog terapeuta, a ostatak pilula bacila u ve-ce šolju i povukla vodu. (Nakon toga sam prestala da pijem alkohol i stekla novostečenu strast prema životu.) Dokaz koji potkrepljuje činjenicu broj dva: više prijatelja iz stvarnog života prestalo je da se druži sa mnom zato što sam ismevala njihova politička uverenja na Tviteru. Borba sa depresijom, anksioznošću, suicidalnim mislima, u kombinaciji sa pametovanjem, predstavlja jedinstvene izazove i po lečenje mog mentalnog zdravlja, i po moj društveni život. U ideološkom smislu, mislim da je sarkastičan komentar predivna stvar — i neophodan za naš kulturološki opstanak. Kad veći deo života provedete progonjeni sopstvenim nesrećnim mislima — koja vas pretvore u nesrećnu osobu — neopterećeno izražavanje onoga što stvarno mislite deluje terapeutski, iako možda nije baš sasvim preporučljivo.

Sve vam to govorim jer želim da vam kažem da nisam najidealniji kandidat za isprobavanje grupe za podršku mentalnom zdravlju, jer ne odajem utisak posebno pitome osobe. Suština je u tome da istinski želim da budem srećna. Trud koji morate da uložite da biste to postigli može da vam deluje nemoguće. Krupne promene u životu podrazumevaju dovoljno ljubavi prema sebi da sebi želite dobro. To je nepremostiv paradoks depresivnih.

Uprkos svemu tome, zatekla sam sebe jednog skorijeg nedeljnog jutra u 10:30 na šetnji grupe za podršku mentalnom zdravlju. Nisam smatrala sebe idealnom osobom za grupu za podršku, ali želela sam da vidim kako će izgledati razgovor sa nepoznatima o mojim najmračnijim stanjima, jer što da ne? Zapisala sam u svoj telefon: "Suicidalna, umorna, ne želim da budem ovde."

Sastali smo se na stepenicama Bruklinske biblioteke, odmah pored Grand Armi Plaze. Shvatila sam da je to prvi put posle dugo vremena da sam uspela da izađem iz kuće u jutarnjim časovima, a lepo je doba dana da se bude napolju. Šetnja je organizovana u Prospekt Parku, a boravak "u prirodi" je verovatno zdrav za mene, imajući u vidu da živim sama u industrijskom bespuću Bušvika i radim od kuće.

Grupnu šetnju podrške, zvanu Drugari mentalnog zdravlja, osnovala je depresivna osoba po imenu Brioni Gordon u Velikoj Britaniji, a u Njujork ju je donela Olivija Goldhal, koja piše za Kvarc. Bio je to prvi njujorški sastanak — mislim da od tada nije bilo drugog. Pravila ponašanja bila su jednostavna — smemo slobodno da pričamo o bilo čemu, samo ne smemo jedni drugima da delimo medicinske savete. Gordonovoj je ideja za Drugare mentalnog zdravlja pala na pamet dok je bila u bedaku pišući memoare o svojim mentalnim problemima. "Postavila sam poziv na Tviter, predloživši redovan sastanak ljudi sa mentalnim problemima, na kojem bi mogli da šetaju i pričaju ne plašeći se osude", piše ona.

U članku o Drugarima mentalnog zdravlja za Kvarc, Goldhalova je napisala: "Volim ovu grupu upravo zato što nije formalna niti klinička… Mentalno zdravlje ne mora da bude tajna zaključana iza doktorskih vrata." I zaista, druga knjiga Gordonove, o njenim mukama sa OCD-om, istražuje koliko je normalno biti čudak.

Jeste normalno biti čudak, a svi mi imamo svoje probleme — koncept šetnje podrške je u velikoj meri zasnovan upravo na tim vrednostima. To je u suprotnosti sa mojim neurotičnim sklonostima da svoje probleme doživljavam kao posebne i jedinstvene. Imate koristi od proučavanja nijansi sopstvenih neuroza, ali imate koristi i kad svojim problemima pristupite sa stanovišta univerzalnog. "To je prosto povratak korenima; dopuštate pojedincima da se povežu na istinski ljudskom nivou", kaže klinička socijalna radnica Trejsi Vajs. "Ne možemo da potcenimo važnost zajednice i ljudske interakcije uživo." Ona, međutim, ističe opasnost upotrebe takve grupe za podršku kao isključivog oblika lečenja mentalnog zdravlja. "Ako pojedinci koji pate od mentalne bolesti za koju imaju ili nemaju dijagnozu koriste samo ove šetnje kao oblik lečenja, onda najverovatnije neće steći sredstva neophodna da se dugoročno izbore sa svojim mentalnim bolestima."

Sve vreme govorim o svojoj mentalnoj bolesti na internetu — kad sam bila mlađa, to je išlo na moju štetu dok sam manje ili više uživo tvitovala o nervnom slomu koji sam doživela na koledžu. Sad sam pronašla mnogo korisniji način da na internetu govorim o svojim mentalnim problemima — svojim emocijama pokušavam da pristupim analitički. "Deljenje na internetu je bezbedno jer vi odlučujete šta ćete deliti, kada i kako", objašnjava Vajsova. Kada pričam o svom mentalnom zdravlju onlajn osećam se pametno,  a samim tim i dobro. "Samosvesna sam!", objavljujem svetu. "Nikad, dakle, ne moram da prilagođavam svoje problematično ponašanje drugima dok god sam svesna da ono postoji", šapćem tužno samoj sebi.

"Ljudska interakcija je sirova i neuvežbana, nemamo sposobnost konstruisanja šta ćemo da kažemo, obrišemo to pet puta i krenemo ispočetka", objašnjava Vajsova. "Uživo dobijamo još i verbalne i facijalne znakove koje bi inače možda prošli neprimećeno iza štita ekrana, a ti znakovi umeju da budu super bitni za svest o tome šta neko stvarno oseća." Digitalni svet sam za sebe nije dovoljan za povezivanje. Ali može biti važna alatka. Džejmi Glajšer, socijalna radnica i terapeutkinja, objasnila mi je u eseju koji sam pisala za Kosmo o mentalnoj bolesti i društvenim mrežama da postovanje o mentalnim problemima može da pomogne da se ljudi osete  povezano, "a pronalaženje zajednice i podrške u tim naporima može biti pozitivno i oslobađajuće". Zaključila sam da je za odlazak na šetnju Drugara mentalnog zdravlja važila slična teorija mentalnog blagostanja: verovanje da može biti od koristi ako svoja osećanja podelite sa nepoznatim ljudima. A Drugari mentalnog zdravlja su nešto mnogo privatnije o onog što radim na Tviteru i u svom njuzleteru — pošaljem u svet mejl svaki put kad se rasplačem. Ali tu se dešava potpuno druga dinamika zato što ste sa nekim uživo. Napolju! U predivnom parku!

Prava razlika je, međutim, u tome da je razgovor dvostran, za razliku od onog koji se vodi na internetu. Sastanku u stvarnom životu nedostaje određena udobnost koju pruža internet — fizičko prisustvo ume da bude zamorno i nemate mogućnost da se tek tako izlogujete ili uradite nešto tome slično. Tokom šetnje pričala sam sa petoro ili šestoro ljudi, a većina razgovora delovalo je kao naporan rad. Šetnja je podrazumevala trošenje značajne količine emotivne i fizičke energije — dragocenih resursa depresivnih. Uprkos tome, dopalo mi se da pričam sa učesnicima u šetnji zato što je upoznavanje drugih ljudi samo po sebi zanimljivo.

Premisa Drugara mentalnog zdravlja je da pođete u šetnju sa ljudima koji se muče kao i vi i imaju bezbedno mesto na kojem mogu da izraze bol koji osećaju. Ali tokom šetnje na koju sam išla nije bilo mnogo priče o depresiji. Sa čim konkretno nisam imala problema, ali sam se zapitala zašto sam onda uopšte tamo. Depresija sa sobom nosi određenu usamljenost, svakako, ali ja imam simpatičnu mrežu podrške u vidu prijatelja i članova porodice na kojima sam izuzetno zahvalna. Kad pričam sa najbližima, osećam se povezano i shvaćeno. Ali tokom šetnje tu je bila grupa od desetak izgubljenih duša koje su uglavnom pokušavale da ćaskaju, sve u različitoj meri uštogljene i tužne, opterećene unutrašnjom svešću o tome da smo tamo samo zato što imamo ozbiljne probleme sa kojima ne možemo uvek da izađemo na kraj. Osećala sam se usamljeno, zatočena u samoj sebi — nervozna da ću izvaliti neku sarkastičnu šalu na račun samoubistva ili neku divljački dramatičnu mizantropsku tvrdnju koja će me otuđiti od grupe.

Neko vreme sam ćaskala sa likom iz IT sektora o našim zajedničkim psihološkim istorijatima. Poverio mi se kako mu kad uzima previše klonopina to na neko vreme sjebe memoriju. Ja sam mu ispričala svoje horor priče o ambienu. Ima nečeg tužnog u saosećanju sa nekim preko naučnog eksperimenta koje vaše telo postaje kada pokušavate da lekovima izlečite svoju mentalnu bolest. Sa jednom starijom profesorkom pričala sam o džentrifikaciji i istoriji Njujorka. Sve je to bilo veoma prijateljski, ali nisam išla tamo da stičem prijatelje. Sve vreme sam se tokom šetnje pitala zašto sam tamo. Da bih pronašla neku vrstu emotivnog predaha? Da mi bude bolje samo zato što sam živa?

Nešto mi jeste uspešno pomoglo da se osećam bolje samo što sam živa: boravak u parku me je podsetio koliko je Njujork veličanstven grad, na šta sam uglavnom imuna zato što sam odrasla u njemu.

Iako šetnja sama po sebi ni u kom slučaju nije bila loše iskustvo, nije bila prava stvar za mene. U društvu nepoznatih ljudi ne osećam se manje usamljeno. Štaviše, usamljenost nije moj glavni problem. Drugari mentalnog zdravlja deluju kao da su korisni za ljude koji već nemaju veliku mrežu podrške, koji se plaše da zbog svojih mentalnih problema deluju kao čudaci. Ali ja se ne plašim da sam čudak — ja u tome zapravo uživam. Šetnja je u svakom slučaju bila korisna — podsetila me je koliko sam srećna što imam ogromnu mrežu podrške, ljude koje volim i sa kojima sam bez po muke iskrena po pitanju svog mentalnog zdravlja.