Život bez ruku u Srbiji je pretežak, ali ume da bude lep, kaže ova dvadesetogodišnjakinja

Moram priznati da kada se Dejana pojavila, moje telo je refleksno želelo da se rukuje, pa se postidelo. Ali i ovaj verovatno primećeni momenat, Dejana je razbila osmehom i pričom kojoj smo se prepustile kao da se oduvek znamo.
24.12.15

Sedim u jednom lokalu i čekam da upoznam studentkinju druge godine Akademije umetnosti u Novom Sadu, koja iza svojih toliko mladih godina, ima već brojne izložbe slika po regionu, obožava da crta i bavi se sportom. Sve u životu uglavnom radi nogama, jer od rođenja nema nijednu ruku.

Foto by: Darko Dozet

I ulazi nasmejana kakva je i na svim fotografijama koje sam videla. Čupavi lepuškasti, očigledno zaljubljeni dečko joj otkopčava jaknu i tu se upoznajemo. Krajičkom oka sam, sećam se, preletela po ostatku lokala da vidim reakcije ljudi kada je skinula jaknu. Nema ih. Svako za svojim stolom, gotovo netipično troši svoje kišno subotnje popodne. Ali ovo je ono „svako ima svoje mesto u gradu", lokal u kojem Dejana Bačko, sa punim pravom ću je nazvati „umetnica bez ruku", voli da crpi inspiraciju za ono što danas zovemo svakodnevicom.

Pročitajte i: Slep sam u Srbiji, ali nisam slepac

Nije da na putu dovde nisam razmišljala o tome, kako ću i sama reagovati kada se sretnemo. Iako najviše uživam u upoznavanju novih ljudi, sagovornika, drugačijih malih/velikih boraca i nikada nemam tremu od novog ili drugačijeg, moram priznati da je, kada se Dejana pojavila, moje telo refleksno želelo da se rukuje, pa se postidelo. Odzvanjalo mi je, međutim, u glavi i dalje, kako mi je na sms poruku odgovorila gotovo momentalno, pa reših da joj to odmah i priznam.

Pomalo postiđena još od tika sa rukovanjem, čujem sebe kako je naglas i pitam kako mi je gotovo u minuti odgovorila na poruku kada sam joj javila da sam stigla i stajem - ne znajući šta da očekujem, da li će se naljutiti, da li je to inače pitaju.

- Evo ovako - pokazuje mi sa tri, lepo crveno nalakirana prstića koji kroz rukave majice vire na ramenu. - Svi misle da kuckam jezikom, ali zapravo jezik podvučem ispod donje usne, evo ovako, i onda to ide lako i brzo, kao što si videla – pokazuje mi.

Istovremeno odgovara na pristiglu poruku, ništa sporije od mene, koja takođe držim telefon u ruci. Biće da gajimo istu strast prema kuckanju, pomislih gledajući je.

Kada god se susrećem sa nečim novim, kao što je u ovom slučaju, mnogi će reći osobom sa velikim hendikepom, preprekom za normalan život, za život uopšte, trudim se da dok razgovaramo, probam da se stavljam u njenu kožu. Ali ovoga puta ne uspevam. Jednostavno, od prvog momenta susreta, ne vidim ništa drugo sem devojke koja voli život.

Razmišljujući naglas, pitam i sebe i nju da li je i van ovog mesta gde sedimo, u svakom drugom gradu i drugi tako vide? Ko je ona danas, ovde, u Srbiji – zemlji sa toliko predrasuda i, nažalost, nenalaženja sluha za osobe, pa, poput nje?

- Pa ono što mogu da tvrdim je da sam hrabra i, kao što možeš da vidiš, uvek nasmejana. To mi je dovoljno za sada. Ne mogu da kažem da sam umetnica, jer to neću biti ni kada završim Akademiju. To će vreme i drugi ljudi moći da kažu. Ali za sada, sve što radim, a crtam nogama, ljudima je interesantno.

Ok, ako ne vidi sebe kao umetnicu sada, ide ka tome, čim je na drugoj godini Akademije. Ali dobro, ako se i ne slažem, moram da poštujem nečije, u ovom slučaju njene stavove, ali i da pitam, ko su onda umetnici koji je inspirišu?

- Van Gog - odgovara momentalno. - Slike su mu vrlo snažne, sviđa mi se način na koji je radio, potezi četkica, boje i tačno se može naslutiti kako se osećao u trenutku kada je slikao. Najdraže su mi njegova Zvezdana noć i Suncokreti.

Dejana najviševoli, primetila sam, a i sama mi je rekla, da slika mrtvu prirodu. Kaže, to je opušta i nekada može da se zatvori i zaboravi na vreme slikajući, a nekada je inspiracija toliko jaka da slika nastane za dva sata. Potpuno suprotno tome, tu su i portreti Novaka Đokovića. Vidi ga kao velikog, upornog i hrabrog čoveka i sportistu, kao retko kompletnu ličnost i humanistu koji inspiriše.

- Verujem da bi i on za tebe rekao nešto slično - kažem, zaista verujući u to.

- E pa i jeste. Čekaj, evo imam u telefonu isečak izjave, sad ću da ti prebacim, oduševila sam se kada sam pročitala!

Sledi joj izložba u Zagrebu, a već 27. decembra i u Novom Sadu. Zanimljivo je i što će, kako je rekla, medijsku pažnju koju je stekla da podeli sa kolegom vajarom, čija će se dela prvi put naći na novosadskoj izložbi tik uz njena.

Završavajući čitanje Đokovićeve izjave, iznenadno pitam njenog dečka - ko je Dejana Bačko? Ne mogu da se ne nasmejem, jer nije očekivao da ću ga uključiti u razgovor, ali iskreno, od početka nekako jedva čekam da ga pitam.

Stidljivo diže glavu i uz neki, rekla bih istovremeni, uzdah divljenja ali i ponosa, kaže: "jako hrabra osoba i izuzetno dobar čovek."

- To su crte koje sam ja pronašao u njoj.

- Nisi imao predrasuda kao neki tvoji vršnjaci, pa i stariji ljudi?

- Ne. Upoznali smo se na fakultetu, gde oboje provodimo cele dane. Kada vas privuče energija drugih ljudi, kada vas još drži osmeh kakav Dejana ima, tu nema mesta ničemu drugom, sem da uživate kada ste zajedno.

Ali neverovatno mi je još uvek sve. I razmišljam o svim mogućim načinima da se skrene pažnja na toliko nezasluženo „nevidljive" ljude. Tek poneke organizacije, koje znaju nekoga u medijima, tek najupornije porodice koje više nemaju načina da se čuju i prinuđeni su da pribegnu patetici ne bi li ih sistem, čija je to inače obaveza, makar malo čuo. Namerno nisam htela previše da čitam o Dejani pre nego je upoznam. Ne znam celu njenu priču. Ne znam ni šta da očekujem kada je pitam, šta se zapravo desilo pa ona danas nema ruke? Ali pitam…

- Nema tu šta da ti bude neprijatno - uverava me i prepričava da se rodila tako i da su njenoj majci rekli da neće preživeti naredna 24 sata, a potom i da je umrla.

- Ne pričamo o tome pa me ni ne pitaj više, jer sve što znam je da sam do pete godine bila u domu za decu u Subotici, kada sam i prvi put nogama nacrtala puža. To su ubrzo preneli mediji i moja majka je videla, prepoznala me i došla po mene.

Od tada do danas, kaže Dejana, majka i brat su 2zaslužni za to što sam postala borac, što i pored toga što nemam ruke, živim, težak, ali život koji ume da bude lep."

- Sve što im je padalo na pamet da može nogama da se uradi, dok sam odrastala, prvo su radili oni, pokazivali mi, a potom ja učila i naučila. Uživam da slikam, jedina sam koja to u Srbiji ovako ume i kada sam već dobila šansu, nameravam da naučim sve što mogu i da se usavršim koliko god mogu. Eto, nema tu mnogo mudrosti.

U osnovnoj školi, seća se, probleme su pravili, verovali ili ne, uglavnom roditelji đaka, koji nisu želeli da njihova deca idu u razred sa nekim kao što je ona.

- Jedna učiteljica je, međutim, bila uporna i rekla da će ona da me edukuje, čak iako samo ja ostanem u razredu. Ali ostala su i druga deca, kojoj, ispostavilo se, to što nemam ruke uopšte nije smetalo. Daleko od toga da nisam kući dolazila uplakana iz škole, ali u toj istoj školi, stekla sam i najbolje prijatelje sa kojima se i danas družim.

Kaže da je problema bilo kada je upisivala srednju školu „Bogdan Šuput", gde je "rukovodstvo nije želelo."

- Ali evo vidiš, i do Akademije sam stigla. Važna je volja i da znaš šta želiš.

Šta joj može biti najteže u svakodnevici, razmišljam u sebi, prisećajući se da sam se jutros iznervirala oko rajsferšlusa na jakni koji je zapeo, ej?! Da li Dejana nikada neće biti potpuno sama dok se tušira, oblači i uopšte kod svih tih, mnogima svakodnevnih, ali iz ugla nekog bez ruku, osnovnih stvari?

- Da se probudim – kaže uz smeh. - Ustajem svaki dan u pet da bih putovala iz Palanke na predavanja u Novi Sad. To je malo mučenje, ali nadam se da ću se uskoro preseliti, pa će sve biti lakše. Retko sam sama i uglavnom mogu skoro sve, sem oblačenja pantalona. Imam asistentkinju, ili pozovem neku drugaricu ili ko je već slobodan kada mi treba pomoć. Može se sve organizovati.

Ne slučajno, priznajem da znam da se bavila i sportom i to ne bilo kojim, nego borilačkim?

- Pa sve znaš - kaže kroz smeh - Želeći da ojačam noge, išla sam na treninge savate boksa u Novom Sadu. Tu se najviše i radi nogama i nije mi uopšte išlo loše, mogu ti reći. Jedino što mi je ponestalo vremena da češće idem i eto, izgubi se kontinuitet. Ali svidelo mi se i to.

Sa izložbama slika je počela kao devojčica. U umetničkoj školi je na prijemnom ispitu imala 98 bodova, iako profesori nisu znali da je radove naslikala devojka bez ruku. Posle, sada već dosta samostalnih izložbi i medijske pažnje, ne mogu a da ne pitam da li i kako ljudi reaguju na ulici kada je sretnu?

- Uvek izazivam pažnju, ali za razliku od detinjstva, danas je više lepih priča. Baš pre neki dan mi je na Fejsu pisao momak koji kaže da me je video na ulici, baš ovde u Novom Sadu i da je jako imao želju da me zagrli, ali nije smeo da mi priđe, jer nije znao kako bih reagovala.

Ok, ali šta sada? Šta posle, upitah je? Mora da razmišljaš o nečemu daljem od ovog dana, sledeće nedelje i meseca, iako ja sama, na primer, trenutno nemam plan.

PREPORUČUJEMO:Kako da preživiš praznike sa roditeljima

- Iskreno, razmišljam daleko od Srbije. Vidim i želim sebi da odem odavde. Previše su ljudi poput mene, još uvek ovde nevidljivi, neshvaćeni, bez mogućnosti i šansi. Ja sam imala sreće da su se moja porodica i prijatelji borili sa mnom, ali to nije slučaj sa mnogima. Zato bih volela da odem. I ne vidim da će se uskoro išta promeniti – izričita je i skoro sigurna. I tu staje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu