Svaštara

Droga u domaćim filmovima

Pošto imamo mnogo dobrih scena sa drogiranjem u srpskim filmovima, pitali smo stručnjaka šta se koristi u fimovima umesto droge.
2.11.16
Fotografija: Youtube skrinšot

Skoro sam iskopala potisnutu scenu iz detinjstva - u osnovnoj školi nam puštaju „edukativni film o drogiranju". Ceo razred, kao i svaka grupa divljih pubertetlija, vrišti od smeha dok gleda raspale face likova iz sedamdesetih u cilju odvraćanja od drogiranja. Kroz maglu se sećam da je bilo tu i tamo nekih špriceva, i da je priča verovatno bila – evo ako zapališ džoint, odmah ćeš da završiš kao heroinski zavisnik, tako nešto. Znam da niko od nas nije želeo da izgleda kao ljudi koji su se pojavljivali u filmu, bar ne sa tim frizurama i u toj garderobi.

Sa druge strane, kao generaciji koja je odrastala tokom devedesetih, drogiranje u najgledanijim domaćim filmovima bilo je k'o dobar dan. To je bio neophodan deo odrastanja koji oslikava ratne i post-ratne godine.

Fotografija: YouTube skrinšot

Interesovalo me je koliko su ljudi u našoj filmskoj industriji kreativni, obzirom na to da nemamo holivudske budžete i mogućnost da koristimo sve te super zamene.

- Verovatno ljudima koji se ne bave fimom, sve te stvari vezane za film deluju misteriozno, a u suštini je sve vrlo jednostavno. Naravno, pod uslovom da se zaposleni pridržavaju pravila, koja su napisana još u devetnaestom veku, kad je film i nastao, što je obično i slučaj – kaže za VICE Ivan Denić, reditelj koji se bavi i scenografijom.

Scena drogiranja u domaćim filmovima ima mnogo, ali izdvojila bih samo samo neke od najomiljenijih.

RANE ("NAŠMRKANA BAKA" ) 1998.

Film "Rane", Srđana Dragojevića, bez dileme sadrži neke od najkultnijih scena drogiranja srpske kinematografije. Droga je bukvalno sporedni lik u ovom filmu, a Pinkijeva baba je probala sve, od "američkih cigara" do "koke" sa sve belom kokom na ramenu.

DO KOSKE 1997.

Ovo jedan od domaćih filmova sa najbrutalnije prikazanim scenama nasilja u to vreme. Droga je takođe jedan od bitnih elemenata scenarija, posebno u scenu gde Nebojša Glogovac nabija glavu Zoranu Cvijanoviu u belu planinu na staklenom stolu.

Šta glumcima prolazi kroz nos i prži sluzokožu?

- Što se tiče praškastih droga, najčešće se koriste materije koje su slične originalnom izgledu pravih droga. U slučaju da glumci konzumiraju drogu (udišu) onda se prvo pitaju šta mogu da udišu, to je uglavnom beli ili žuti šećer u prahu – objašnjava mi Ivan.

APSOLUTNIH STO 2001.

Žika Todorović u ovom filmu glumi jednog od najboljih sportskih strelaca, ali najbolje mu ide pucanje u venu. Upravo smo zahvaljujući ovom liku videli jezivu senu fiksanja izbliza u do tada najboljoj rezoluciji.

I kod scene fiksanja ima različitih trikova, a najpopularniji mi je otkrio Ivan.

- Kod scena ubadanja u venu se koriste specijalni špricevi kojima se igla uvlači u njih, pa se tako dobija efekat da se igla ustvari uvlači pod kožu - kaže on.

MUNJE 2001.

Nije da smo u srpskoj kinematografiji imali Cheech and Chong momente, ali je teško pronaći jedan popularan domaći film u kome se duvanje makar ne pominje. Jedna od najomiljenijih scena je sigurno ona u Munjama kada rezervista policajac zalaje.

Koliko god da biste se zakleli da je, recimo, Glogovac u ovoj sceni povukao najbolji kuš u svom životu, to verovatno nije istina.

- Ni sve one scene duvanja koje tako dobro i realistično izgledaju nisu stvarne, jer se u rizle mota najobičniji duvan - saopštava mi Ivan ovu surovu istinu.

BUMERANG 2001.

Scena u kojoj lik baba sere koji tumači Milena Dravić dostiže vrhunac. Ovde se vidi toliko kokaina da je potpuno razumemo zašto goste dočekuje sačmarom.

- Za velike količine, u scenama zaplena, ili "dokaznog materijala", stavlja se šta god što je po teksturi isto ili slično kao prava droga. Verovala ili ne, u jednoj epizodi serije Selo gori, a baba se češlja, Sina Dragana, glavnog junaka, ispituju policajci u ofisu koji je pun raznih narkotika. Sve je tu lepo prikazano i potrudio sam se da izgleda što verodostojnije - kaže Ivan.

Prisustvo droge u srpskim filmovima nije zanemarljivo, a već smo se uverili da se poruka koju sve te supstance treba da prenesu u određenim scenima kasno ili nikada ne shvati. Zato ne postoji savršenija scena od one u filmu Mi Nismo Anđeli iz 1992. godine koja će nas zauvek podsećati da je tanka linija između dobra i zla.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu