Ilustracija: Dola Sun
Stalno me šalju u samicu.Ne zato što sam nešto zgrešio nego zato što sam frizer – automatski, najbolji drug svih koji tamo završe. Sve redom šišam, od ubica i silovatelja do novajlija koji zaglave posle prve tuče.Kad se uđe u „rupu", to je neki sasvim drugi svet. Sve smrdi na trulež i govna. Ljudi urlaju iz sveg glasa da ih puste napolje.Zatvorenici u samici šišaju se jednom mesečno, plus kad treba da izađu pred sud – znači kad im ja dođem, to je posebna prilika. Čim čuju vrata i vide me kako ulazim, kreće dreka. Samo se čuje „DRE, KO JE PRVI, DRE?! JA PRVI! PRVO MENE!"Objasnim im da će svi stići na red, izvadim opremu i krenem na posao.Sve složim kod stola stražara, makaze i četkice i sve to, naređam plastične crvene stolice jednu na drugu da bi bile malo više (Nemamo one prave frizerske stolice što se dižu i spuštaju.) Onda počnu da mi dovode mušterije jednu po jednu.Pošto su u samici, moraju da nose lance na rukama i nogama kad god ih izvedu iz ćelije.Čim sednu, odmah im pružim ogledalo. Većina njih nije imala priliku da vidi svoje lice mesec dana, a prizor ih uvek šokira. Znaju da izgledaju umorno, izmoždeno, bolesno, ali ne baš u toj meri. Često kažu „Vidi kakav sam, k'o mrtav, ajde me vrati malo u život."Baš to i pokušavam. Zatvorske frizure bi trebalo da budu sve po ključu, kratko izbrijane, ali ja pitam ljude da li hoće da nešto smislimo.Pričamo o svemu i svačemu, kao kod pravog berberina. Razlika je u tome što ovde bi svi hteli da čuju novosti, umesto da ih razmenjuju. Hoće da im kažem šta se dešava napolju, da li je njihov tim pobedio, šta ima novo u njihovom zatvorskom bloku. Neki pominju kako im nedostaju deca.Pre godinu dana, video sam na TV-u ono kad su u Vašingtonu uhapsili policajca zbog silovanja. Slučaj je privukao dosta pažnje, a pošto je policajac, pretpostavio sam da će ga poslati u samicu.Mislio sam kako bih njega šišao. Dok sam robijao, silovali su mi najmlađu ćerku. Bio sam užasno besan što nisam mogao da je zaštitim. Prezirem sve silovatelje. Nisam mogao da izdržim pomisao da tog lika šišam.Ali došao je i taj dan, bio sam nervozan. Svi ostali zatvorenici su mi govorili da ne treba da ga šišam. Kad su ga stražari izveli, ceo blok je urlao na mene.Čim sam ga video, došlo mi je da mu razbijem glavu.Na početku sam bio malo grub. Lik je očigledno hteo da popričamo ali nisam mu dao, sekao sam ga pitanjima o frizuri. Shvatio je šta se dešava, pa se u inat potrudio da još više priča – da nije kriv, da zna šta ja mislim o njemu.Tu sam stao, pogledao ga u oči, i rekao da mu je bolje što ne zna šta mislim o njemu. Rekao sam mu šta se desilo mojoj devojčici. Počeo je da plače, slini. Ništa više nismo pričali.Najgore od svega je što sam mu na kraju verovatno uradio najbolju frizuru od svih koje sam tog dana šišao.Kad se šišanje završi i pokažem im rezultat, oni ne bi da mi vrate ogledalo. Samo merkaju svoj lik, kažu kako najzad malo liče na sebe. Nekad nude da mi plate, ali nikad nikom nisam naplatio. Neki se šale pa kažu „Kad sudija vidi kako si me ošišao, odmah ima da me šalje kući!"Stražari me nekad zovu da šišam i kad nije red, da ih malo smirim – kad prođe dosta vremena, zatvorenici počnu da ih gađaju izmetom ili da lome prskalice u ćelijama. Frizura čoveku više znači kad je u zatvoru nego kad je na ulici, posebno za one u samici. Ne mogu da pričaju sa članovima porodice, niko ih ne posećuje, žive u kavezu 23 sata dnevno. Ako imaju sreće da ih puste na vazduh, onda samo sede u kavezu na otvorenom.Tri godine sam čekao na suđenje, najzad su mi izrekli kaznu i sad čekam da vidim gde će da me smeste. Gde god da odem, nadam se da ću moći da zadržim makaze. Svi su zatvori puni zatvorenika koji bi se rado opet osetili kao ljudi.Andre Lajons (40) očekuje transfer iz kazneno-popravnog doma u Vašingtonu u federalni zatvor. Priznao je krivicu pod optužnicom za distribuciju droge, pa je osuđen na sedam godina zatvora.Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
Reklame
Reklame