Šta sam naučio o zdravstvenoj zaštiti kada me je izbo bik
Fotografija: Denis Dojl/Getty
Zdravlje

Šta sam naučio o zdravstvenoj zaštiti kada me je izbo bik

Gadna povreda me je odvela na odiseju kroz Španiju, Panamu i SAD. Bolje od većine razumem šta je pogrešno kod američkog sistema.
28.11.17

Dok su se bikovi približavali, bacio sam pogred preko ramena i video tamno-sivog bika u galopu kako njiše svojim ogromnim rogovima na čelu krda. Trčao sam. Trkač iza mene je zavrištao. Nešto me je gurnulo po dupetu. Osvrnuo sam se. Bik na čelu je cimnuo glavom. Skoči! Skočio sam, a bik mi je zario rog u dupe. Poleteo sam uvis i savio se, dok je bik protrčao ispod mene. Srušio sam se na trotoar. Pružio sam ruku da ublažim pad. Tresnuo sam o tlo prvo kukom, a onda ramenom. Nisam jako udario glavom. Tada to nisam znao, ali tih par sekundi u Pamploni, u Španiji, je odredilo moj život u naredna tri meseca.

PRVI DEO: ŠPANIJA

Rog je bio blizu, ali srećom, nije mi probio anus (Znam to, zato što su lekari više puta to proverili, na meni veoma neprijatan način). Bolničari Crvenog krsta su me hitro odveli u bolnicu, gde su mi dali morfijum, introvenozno mi ubrizgavali antibiotike, obavili manju operaciju čišćenja rane, i prikačili cev za drenažu, širine novčića.

Nakon 36 sati provedenih u bolnici, lekari su me pustili na moj zahtev. To je dospelo u vesti, zato što sam za Rojters izjavio da planiram da kasnije te nedelje ponovo trčim (zapravo, to je bilo dosta šerovano na Tviteru i Fejsbuku). Moj lekar mi je rekao, „Ne želim da trčiš. Ozbiljno si povređen, ali odrastao si čovek, moraš sam da odlučiš“.

Reklame

To mi nije bio prvi rodeo. Bik po imenu Brevito mi je dvaput probo butinu 2014, zbog čega sam dugo boravio u bolnici. U oba slučaja sam imao sjajna iskustva sa španskim sistemom zdravstvene zaštite, a Španija je verovatno najbolja zemlja da te u njoj probode bik.

Kada su me pustili iz bolnice, ponovo sam trčao 10. jula. Dok se krdo približavalo, neki rmpalija mi se zabio u leđa i iščašio mi rame. Mišić mi je pukao i osetio sam oštar bol u karlici, u blizini kuka. Ipak, još desetak metara sam trčao sa krdom bikova Fuente Imbra, dok su me bikovi radoznalo gledali.
Zbog komplikacija od uboda i kontuzija sam se upustio u zdravstvenu odiseju, od dobro vođene španske bolnice, preko ruralnih delova Paname, pa sve do Čikaga. Ljudi često kritikuju američki zdravstveni sistem i ocenjuju ga nepovoljno u poređenju sa sistemima evropskih zemalja, u kojima su vlasti obično više umešane u zaštitu i daju povlastice. Iz moje perspektive – nekoga kome je zahvaljujući tim bikovima duže vremena trebalo više medicinskih postupaka – konkurencija ne postoji. Što Amerika bude bila bliža Španiji, tim bolje.

Enki Kebede-Frensis, profesorki na Taftsu i autorki dela Globalna zdravstvena neravnoteža: premošćavanje jaza dobrim upravljanjem, je teško da upoređuje sisteme zdravstvene zaštite u Španiji i SAD. „Kada je reč o zdravstvenoj zaštiti, SAD su kao pedeset nacija u jednoj“, kaže mi ona u mejlu. Ona misli da španski sistem može da se „uporedi sa onim na Havajima, koji imaju najbolji zdravstveni sistem u SAD“.

„Španija troši manje novca po glavi pacijenta, a ima bolje rezultate od Sjedinjenih Država“, kaže ona, „Zato što praktikuju preventivne usluge i većina medicinskih radnika ima status sličanim onome koji imaju javni službenici“.

Reklame

Nakon trčanja, pojavile su mi se dve čudne izbočine, sa obe strane karlice. Sve rane od rogova se inficiraju, zato što bikovi rogovima riju svoj izmet, zbog čega rogovi postaju otrovna koplja. Uzimao sam antibiotike, ali zbog infekcije sam ipak bio iscrpljen. Dosta vremena sam provodio ležeći u sobi u stanu svog prijatelja u Pamploni. Cev za drenažu u mom dupetu je bilo teško čistiti. Svaki put kada bih se olakšavao, izmet se neizbežno izlivao na otvorenu ranu. Svaki put bih se posle istuširao, ali ipak nisam uspevao da je očistim kako treba. Lekari su mi je posle pet dana skinuli. Postupak je bio iznenađujuće bezbolan, ali dovoljno gadan da se smuči prisutnoj medicinskoj sestri.

Kada bih pokušao da ustanem iz kreveta, vrištao bih od oštrog bola u kukovima i karlici, čak i kada bih uzeo 600 grama ibuprofena. Moj prijatelji Kevin mi je dao kremu od marihuane, i ona je stvarno delovala, ali nismo imali načina da nabavimo još.

Autor u španskoj bolnici, nedugo posle ranjavanja. AP fotografija/Alvaro Barijentos

DRUGI DEO: PANAMA

Dvanaest dana nakon probadanja, zaputio sam se u Panamu, gde je moja žena volontirala u jednoj grupi za pomoć. Do tamo sam putovao 18 sati, avionom i autobusom. Moja žena i ja se nismo videli mesecima, pa smo se smesta prijavili u hotel i imali pomalo divljački seks. Moja karlica i međunožje su posle toga goreli.

Otišli smo iz njenog planinskog sela i legli u krevet. Kada me je probudio bol, okrenuo sam se ka svojoj ženi i rekao joj, „Plašim se“.

Reklame

Odvela me je u lokalnu bolnicu, koja je izgledala lepo, ali se pokazalo da je lošija od onih španskih. Sestra me bola iglom sve dok nisam povikao, „No mas“. Kada je konačno našla venu, krv i tečnost su počeli da šikljaju po krevetu. Nisu imali lekove protiv bolova koji su mi bili potrebni, pa je moja žena otišla u grad do apoteke.

Kebede-Frensis kaže da je moje iskustvo bilo tipično – finansiranje infrastrukture u zemljama u razvoju je često nejednako. „Kada grade nove ustanove, moraju da imaju dugoročne ciljeve. To važi čak i za mesta kao što je Florida“, kaže mi ona. „Videćeš vrhunski izgrađene bolnice koje imaju ograničen spektar usluga i nemaju specijaliste“.

Otišli smo kući, i u roku od par sati, bol u mom međunožju se pogoršao. Savladao me je bes, i rešio sam da uradim par serija čučnjeva. Međunožje mi se zatezalo prilikom svakog čučnja. Onda sam rešio da istegnem leđa. U dnu leđa mi je nešto kvrcnulo. Nervi su mi oživeli, i osetio sam električne grčeve u blizini repne kosti.

U roku od sat vremena, više nisam mogao da hodam.

Uzeli smo taksi i otišli u privatnu bolnicu u gradu Davidu, što je bila treća stanica na mojoj svetskoj turneiji po zdravstvenim ustanovama. Tada su počele da odlaze pare. Sve što se tiče privatne zdravstvene zaštite u Panami uključuje plaćanje unapred. Osim kada je reč o pregledu kod lekara – platiš mu posle pregleda, na ruke. Svaki pregled košta 20 dolara, a pregled kod specijaliste 100. Računi su se brzo nagomilali.

Dali smo 500 dolara unapred za rentgensko snimanje mojih kukova i karlice, čiji su rezultati bili negativni. Nisam sebi mogao da priuštim skener. Do trenutka kada smo otišli odatle, već sam ispljunuo preko soma dolara.

Reklame

Te noći u hotelu, bol je postao toliko jak, da sam se vratio u bolnicu, gde su mi intravenozno dali morfijum. Sećam se kada sam se narednog jutra probudio u hotelskoj sobi. Odlučili smo da odemo u državnu bolnicu, takođe u Davidu.

„Panama ima zanimljiv, razvojni, uglavnom besplatni zdravstveni sistem“, kaže mi Džejms Džonson, profesor Centralnog Univerziteta u Mičigenu, i autor dela Komparativni zdravstveni sistemi: globalna perspektiva. „Nedavno su podigli ’medicinski grad’, koji je posvećen pružanju zdravstvene zaštite svetske klase. U pitanju je neverovatan kompleks. Nalazi se u Panama Sitiju. Ali regionalne bolnice u Panami su sasvim druga priča“.

U to sam se uverio iz prve ruke, kada sam otišao u regionalni urgentni centar. Na desetine zabrinutih ljudi je milelo ispred vrata masivne, visoke betonske strukture. Dva sata smo čekali na red da uđemo. Dok su popunjavali moje formulare, jedna žena je umrla iza mene. Smestili su me u dugačak hodnik, sa gomilom ljudi koji su izgledali kao da su na izdisaju. Onda su ljudi počeli da umiru. U jednom trenutku, ispred mene su se zaustavila kolica na kojima je u vreći bio položen mrtav dečak, dok je njegova majka jecala nad njim. Deset sati sam sedeo u kolicima u hodniku, a kada sam se požalio, odvukli su me u prostoriju punu smrtno bolesnih ljudi na nosilima koja su se dodirivala. Nakon više sati, unutra je uleteo neki čovek, ispsovao sve, uzeo u ruke svoju majku na samrti i izjurio napolje. I mi smo otišli ubrzo posle.

Reklame

Kebede-Frensis moje iskustvo sa regionalnom bolnicom nije iznenadilo. „Nega u Panama Sitiju može da se uporedi sa negom u Ilinoisu“, kaže ona. U Davidu je bila druga priča. Ona dodaje da i u američkim bolnicama možeš da naletiš na gužvu – u urgentnom centru na Menhetnu, petkom ili subotom uveče, na primer. „Ali dobio bi brzu i dobru negu“, primećuje ona. To u Davidu definitivno nisam doživeo.
Džonson mi kaže da su nedovoljno finansirane regionalne bolnice sa manjkom osoblja danas najveći problem sa zdravstvenom zaštitom u Panami. „Postoji velika nestašica lekara i medicinskih sestara u Panami“, kaže on. „Tamo nije kao u Španiji ili SAD, gde jednostavno dovedu lekare iz drugih zemalja. U Panami postoje zakoni o licencama koji onemogućuju stranim lekarima da se dosele u Panamu i rade“.
Otišli smo taksijem u jednu drugu privatnu bolnicu, gde je skener koštao samo 500 dolara, i gde su mi rekli da su mi otekli jetra, slezina i limfni čvorovi. Želeli su da me zadrže tamo i možda operišu. Ali strah od sumnjive hirurgije trećeg sveta me je oterao nazad do kuće moje žene, gde sam dva dana ležao na antibioticima, pre nego što smo odleteli nazad kući u SAD.

Autor odmah nakon što ga je 2014. probo bik na trci s bikovima. AP fotografija/Daniel Očoa de Olza

TREĆI DEO: AMERIKA

Tada sam se upoznao sa okrutnošću američkog zdravstvenog sistema, koje je isuviše dobro svestan svako ko nema zdravstveno osiguranje. Moj redovni lekar me je poslao u privatnu bolnicu, ali tamo su mi dozvolili da prenoćim samo jednu noć. Obavili su neka ispitivanja, a onda me izbacili.

„Da si bio osiguran, bili bi voljniji da ti pomognu“, kaže mi Džonson.

Reklame

„To je kao onaj Dikensonov citat, ’Ovo su najbolja vremena, ovo su najgora vremena’“, kaže o sistemu u SAD. „Možeš da odeš u Džons Hopkins i imaš najbolju moguću negu na svetu. Ali takođe možeš da odeš i u bolnicu u rezervatu starosedelaca Amerike u Nju Meksiku i imaš gori tretman nego što si imao u toj regionalnoj bolnici u Panami. Naš sistem zdravstvene zaštite je kao Frankenštajn, uzmeš ruku, nogu, srce, i sve to prišiješ jedno za drugo, misleći da će da funkcioniše kao ljudsko biće. Pa, zapravo, ispostaviće se da je u pitanju čudovište, i to je ono što mi imamo u Sjedinjenim državama, nefunkcionalno čudovište umesto sistema zdravstvene zaštite“.

Nakon izlaska iz bolnice sam otišao kod svojih, gde sam proveo dva dana u groznici i bolovima. Onda sam otišao kod još jednog opšteg lekara, koji mi je prepisao antibiotike, i neke moćne narkotike za bol i upale.

„Šta nije u redu sa mnom“, pitao sam ga.

„Pa, ne znam“, rekao je on. „Unutra ti je nešto izranavljeno i iskidano“.

Prešao sam čitav jebeni svet da bih dobio takvu dijagnozu? Nisam se vraćao kod njega, jer sam u tom trenutku digao ruke od zdravstvenog sistema kao takvog. Prestao sam da odlazim kod lekara, i nekim čudom, polako počeo da se oporavljam. Počeo sam da hodam uz pomoć štapa. Nakon nedelju dana sam mogao da se popnem uz stepenice.

Ubedio sam ženu da se vrati u Panamu da ne bi zeznula svoj status volontera, i dana kada je otišla sam se vratio na posao vozača kompanije za dostavu pošiljki, zato što sam se osećao potpuno bezvredno i bedno, i nadao sam se da će mi rad pomoći. Do kola sam dolazio uz pomoć štapa.

Narednog jutra sam se osećao bolje i otišao u centar za fizikalnu terapiju. Delovalo mi je kao da je mom terapeutu, čovek po imenu Ian, zaista bilo stalo, što je bio prvi put otkako sam se vratio kući, kada su u pitanju zdravstveni radnici. Prepisao mi je staru, dobru terapiju: istezanje, vežbe, toplota, hladnoća. Pridržavao sam se plana nekoliko nedelja, a u isto vreme išao i na posao. Jedne noći sam imao jezive grčeve u leđima, ali sam odbio da odem u bolnicu. Šta bi učinili sa mnom, osim što bi me izbacili

Reklame

Tokom nekoliko nedelja uspona i padova, Ian je nastavio da vodi moju terapiju. Napokon sam se fizički oporavio i stao na svoje noge. Njegov menadžer me je ubacio u plan finansijske pomoći. Sistem zdravstvene zaštite u SAD ima ogromne, očigledne probleme, ali u okviru njega ima ljudi koji jednostavno žele da pomognu.

Trampova administracija iznova i iznova povlači poteze koji su štetni po Zakon o priuštivoj nezi. Ako predsednik i republikanski kongresmeni uspeju da ukinu taj zakon, milioni ljudi će ostati bez osiguranja, zato što ne mogu da ga priušte, baš kao ni ja (zahvaljujući tome što sam protekle godine zaradio veoma malo, kvalifikovao sam se za medicinsku pomoć).

Nakon svega što sam video od sistema zdravstvenog osiguranja po svetu, verujem da bi se stvari popravile kada bi se medicinska zaštita proširila na siromašne, radničku i srednju klasu u Americi, što je projekat koji je pokrenuo Barak Obama Zakonom o priuštivoj nezi, i kada bi bogatima bilo omogućeno da kupuju osiguranje i koriste privatnu zdravstvenoj zaštitu, na sličan način na koji se to radi u Španiji.

Umesto toga, ljudi koji odlučuju su se izgleda zarekli da stvari odvuku u suprotnom smeru. „Zakonu o priuštivoj nezi je potrebno da svaki naredni predsednik nastavi tamo gde je prethodni i dalje ga unapređuje“, kaže mi Džonson. „Kada bi svaki naredni predsednik odbacio plan zdravstvene zaštite i zamenio ga nečim novim, sistem nikada ne bi funkcionisao. Zdravstvena zaštita je isuviše velika i kompleksna. Španija, Japan i Nemačka, to su sjajni primeri koji bi mogli da nam pomognu da napredujemo. Ali Donald Tramp jednostavno nije dorastao tom poslu. On je ne neinformisan, i jednostavno ne zna šta radi“.

Dobra vest je da je moj bol vremenom izbledeo. Ian i ja smo na kraju shvatili da je bio rezultat nekakve povrede u donjem predelu kičme, koja je nastala kada me je bik nabo rogovima i bacio na zemlju. I dalje nemam jasan odgovor, što zapravo nije redak slučaj, kada su u pitanju čudne povrede kao što je moja. Ali danas sam potpuno oporavljen, dobro se osećam i radujem se novoj trci sa bikovima u Španiji narednog jula.

Bil Hilman je autor dela Mozos: decenija trčanja sa bikovima u Španiji.

JOŠ NA VICE.COM:

Dugovi ozbiljno utiču na tvoje mentalno zdravlje

Ovaj tip tvrdi da je postao gej posle moždanog udara

Pet dobrih razloga zbog kojih treba da otpustiš terapeuta