Domaći pisci  i spisateljice o romanima koje nikad nisu napisali
Pisci

Domaći pisci i spisateljice o romanima koje nikad nisu napisali

Pitali smo nekoliko domaćih pisaca da podele sa nama ideje o romanima koji nisu zauzeli naše police, još.
2.6.17

Život jednog književnog dela počinje trenutkom kada prva knjiga, sveža izađe iz štampe. Iza uglančanih karaktera i urednih proreda koje servirane na tacni konzumiraju oni koji čitaju roman, krije se mnogo znoja, rada, suza, ljubavi, izgužvanih papira, neprospavanih noći, slomova i ekstaza. Za kreativnost ne postoji tačna matematička formula, pa se vrlo često dešava da u laboratoriji stvaranja zafali jedan tajni sastojak koji učini da neke ideje nekada ne dobiju svoje odelo od papira. Neki likovi ostanu zauvek da lutaju u čekaonici piščeve glave, a neke situacije se dese tek kada dobiju idealni oblik. Tako su se Džerald i Elen O `Hara upoznali tek posle deset godina sedenja u čekaonici glave Margaret Mičel, a Tolkinu je trebalo 12 godina da se odluči ko će biti čuveni "Gospodar prstenova".

Reklame

Pitali smo nekoliko domaćih pisaca da podele sa nama ideje o romanima koji nisu zauzeli naše police, još.

Fotografija: Andrej Bjelaković

Darko Tuševljaković

Ponekad mi se čini da ideja prestane da bude zanimljiva, meni a možda i drugima, onda kad je izgovorim naglas. Nemam objašnjenje za fenomen, ali mi se zaista dešavalo da neku zamisao razrađujem naglas, pred drugima, i onda ona, umesto da omekša, da se prilagodi, oblikuje u nešto upotrebljivo, zapravo postane kruta, postane preprič same sebe, i tad s njom više ne mogu ništa. Na taj način sam ostavio nekoliko romana u fioci. Ono što u celoj stvari teši jeste drugi fenomen, jednako neobjašnjiv, a to je da se neke od tih ideja s vremenom otkrave, ponovo aktiviraju, budu osvetljene iz novog ugla – i onda od njih u konačnici ispadne nešto.

Jedna od njih jeste priča o ljudima koji ceo život, ili bar dobar njegov deo, traže nešto i čekaju nešto. Bili bi to Beograđani, ali i ljudi došli iz raznih drugih sredina u taj grad. Zamislio sam ljude koji toliko dugo čekaju da polako postaju nešto drugo, predmeti, biljke, životinje… Imamo staricu koja čeka na groblju da joj pokojni muž odgonetne svoje poslednje reči i koja je istovremeno žena i žbun izrastao na tom grobu. Imamo vozača autobusa koji čeka da ponovo sretne jednu putnicu. On je, naravno, postao autobus, Šezdesetpetar. Imamo Stoleta, pijanca koji prelazi iz kafane u kafanu, stalno čekajući fajront koji nikako da dođe. Imamo čoveka koji je postao ulična svetiljka koja osvetljava stan u kojem je ostao sam. Više voli da ga gleda spolja, nego da boravi u njemu. Imamo ženu koja čeka da joj jave nešto o njenom mužu nestalom u ratu. Ona na kraju postaje stolica pokraj telefona, i na tu stolicu seda njena ćerka, čekajući da joj se javi majka.

Reklame

Nekako se čini da je sve tu, magija postoji, ali nešto mi ne da da se upustim u avanturu. Dva puta sam započinjao tekst, dva puta odustajao. Nije mi se dopadao ugao, nije mi odgovarao ton. Ali ne odustajem, iako sam ideju, evo, još jednom podelio s drugima.

Jasna Dimitrijević

Pre sedam godina radila sam u knjižari, jednoj u nizu radnji velikog knjižarskog lanca. U to vreme sam se konačno ohrabrila da pišem prozu, prihvatila da je pisanje ono što želim da radim, bez obzira na uspeh i isplativost, i da mi je veoma važno da to ne zapostavim. Započela sam rukopis pod radnim nazivom Skladište. Pisala sam o knjžarskom životu, o čitačima koji dane provode pored polica, o tržištu knjiga koje nije onakvo kakvo bih želela da bude, o snu o nekoj nezavisnoj knjižari i strahu da se čovek upusti u tu avanturu, o nezadovoljstvu niskim platama i uslovima rada, o frustraciji što ne pronalazim neki bolji posao, o zavisti prema ljudima koji u tome uspevaju, ali i o solidarnosti među knjižarima i knjižarkama. I o opštem mestu postjugoslovenske tranzicije: otići ili ostati.

Pošto mi je kompozicija dosta važna, znala sam već na početku na koji način želim da gradim tekst i kako da ga dovedem do kraja koji mi je bio potreban. Danas, kad pogledam taj rukopis, mislim da je super što ga nisam forsirala, jer mi je za rad na takvom tekstu ipak bila neophodna distanca od životnih okolnosti o kojima pišem. A u međuvremenu sam shvatila da zapravo i ne želim da pišem romane. Taj rad mi je naporan, jer me neko duže vreme drži u istoj priči, pa mi ona ubrzo postane teret. Tako je Skladište završilo u kanti, a ja u kratkoj priči.

Oto Oltvanji

Ideje su kod mene u stalnom kruženju. Kisele se godinama. Neke će biti neočekivano izvučene, druge gurnute u zapećak i možda nikad ne dođu na red. Neke sam napustio, a da se ne sećam zašto ili čak da sam to uradio. E sad, čak i kad se ideja svesno odbaci, retko je zaista zauvek bačena – podložne su transformaciji, reciklaži. S idejom za roman "Iver" – složenom pričom o porodici koja je sama sebi najveći neprijatelj – živeo sam dugo i usudio se da se uhvatim u koštac s njom tek kad sam pomislio da sam postao dovoljno umešan. Ali ideja za roman kojoj se možda najviše vraćam i svaki put je iznova odbacim verovatno je ona da je SFRJ imala svoje "superheroje" – prilično realistične uz to, bonvivane, ludake, avanturiste i egzibicioniste – i da je svaka bivša republika i pokrajina imala po jednog dodeljenog zaštitnika. Razlog za škartiranje? Deluje mi isuviše šašavo. Takođe, morao bih da nađem način da se udaljim od neizbežnog uticaja u tom žanru, grafičkog romana "Nadzirači" (Watchmen) Alana Mura i Dejva Gibonsa. Ali neka vas ne iznenadi ako jednog dana nešto takvo a malko drugačije ipak ugleda svetlost dana.

Branko Rosić

Negde davno, kad sam bio brucoš, imao sam ideju za prvi roman koji nikada nisam napisao. Bilo je to vreme bez konekcija, brzog interneta, dva TV kanala, dva fudbalska kluba iz Beograda koja su zaista bila dva kluba iz Beograda… Na pisaćoj mašini sam iskucao nekoliko strana ali sam stao i krenuo kao pisac s nečim sasvim drugačijim decenijima kasnije.

U tom nikad napisanom romanu, glavni junak se u sadašnjem vremenu sreće s njemu bitnim ljudima bilo da su oni stvarne poznate ličnosti ili fiktivni junaci. Tako u jednom pabu, 1988. priča sa Oskarom Vajldom koji je upravo pobegao od policije koja je legitimisala posetioce gej kluba u okolini. Oskar Vajld kaže tom glavnom junaku "Nisam kukavica, ali pobegao sam od policije jer nisma smeo da dozvolim da me po drugi put osude za isto. Jedno suđenje je mi je već upropastilo život."

Reklame

Glavni junak tog mog nesuđenog romana učestvuje i u akciji crvenih terorista "Bader Majnhof" i vođe pokreta - Andreas Bader i Urlika Majnhof mu kažu da odustaju od akcije jer su već jednom pali i da se kapitalizam ne može pobediti naslilnim metodama.

Tog glavnog junaka ostavlja na cedilu i Aleks, glavni junak "Paklene pomorandže". A Kafkin Jozef K. odbija advokata jer ne želi da provocira sudije. Tako da je ideja tog mog nikad napisanog romana bila razočarenje u sve njegove junake popularne ili oficijelne kulture koji su mu na neki način bili heroji odrastanja. Nešto kao "Ne veruj u idole". Na kraju knjige moj junak saznaje da je njegova devojka trudna i čitavu njegovu sobu menja- skida postere svojih idola, sklanja ploče, sve menja da bi od svoje sobe napravio sobu za budućeg sina. Razočarenje u idole koje me je spopadalo s vremena na vreme i u realnosti.

Fotografija: Marija Piroški

Vladimir Arsenijević

Rekao bih da sam, kao pisac, prilično ekonomičan i u tom smislu malo je ideja koje nisam pre ili kasnije pretvorio u tekst. Neke od njih, međutim, dugo se, zadržavaju u mojoj svesti, tu bubre u tami i tišini, razvijaju se i strpljivo čekaju na svoj red. Godinama, ponekad i decenijama.

Jedna od njih je i veliki roman zasnovan na sudbini očuha moje majke. Njega su 1941. godine, kao oficira jugoslovenske vojske, u Nevesinju uhapsili Italijani i prebacili u logor za ratne zarobljenike u severnoj Italiji gde će ostati sve do kolapsa fašističkog režima u toj zemlji 1943. U kratkom vremenskom periodu pred dolazak nacista on je, zajedno s grupom odbeglih jugoslovenskih zarobljenika, uspeo da pređe peške preko Alpa u Švajcarsku gde je ponovo interniran i konačno pušten na slobodu tek po okončanju svih vojnih sukoba u Evropi 1945. godine. Nepoverljiv prema novoj komunističkoj Jugoslaviji, ostatak života proveo je u Švajcarskoj. Živeo je u Erlikonu, radničkom predgrađu Ciriha. Tokom mog detinjstva gotovo svakog leta našim smo porodičnim fićom odlazili kod njega u posetu. Sećam se krvavih pomorandži, kriški tamnog hleba s pekmezom od kajsije i oporim sirom grijerom koje mi je posluživao za doručak, njegovih besprekorno ispeglanih pantalona, tvrdog šešira bez kog nigde nije izlazio, bazena u centru grada u koji me je odvodio na plivanje. Bio je ukočen i ne baš pričljiv, ali voleo me je i ja sam ga voleo zauzvrat.

Reklame

Ta neobična priča, sastavljena iz porodičnih priča, postojeće dokumentacije i mojih slobodnjačkih interpolacija, već dosta dugo pulsira u meni i samo je pitanje vremena kada će i ona konačno biti zapisana.

Iva Vrtarić

Strast mi je pisanje putopisa i pri jednom dogovoru da obiđem Južnu Ameriku nabacila sam ideju od koje sam odustala onog trenutka kada me je put naveo na drugu stranu sveta.

Glavni lik, (jedan od stanovnika Čičen-oce) vidi u snu čoveka kome je odrubljena glava i istu nosi u ruci. Taj mu čovek (glava iz ruke prorgovara) zatraživši vodu, rečima, "daj mi vodu, još uvek sam žedan!" - simbolika uzaludne žrtve. S obzirom da su mnoge kulture u Americi (uključijući i Maje, treba proveriti, mada nisam sigurna) obično žrtvovale ljude kako bi izmolile kišu od svojih bogova, naš heroj (glavni lik) zaključuje na osnovu svog sna da žrtvovanje ljudi ne donosi vodu, a još će mnogo sanjati i u svojim snovima shvatiti da je brutalnost Maja potpuno nepotrebna i kontraproduktivna, te da se stvari iz korena moraju promeniti jer im u suprotnom preti potpuna propast. On će sakupiti nešto pratilaca, ali će ostati gotovo potpuno sam, zato što će haj-prist tvriciti da je imao ritualnu viziju da kiše neće biti sve dok ne žrtvuju upravo tog lika (heroja).

Zatim se svo stanovništvo okreće protiv protagoniste i svi redom počinju da traže njegovu glavu! On je, naravno, u egzilu svo vreme, van grada, a preko svog najlojalnijeg pratioca saznaje da, s obzirom da nikako ne mogu da ga nađu, preklinje da pristane i ipak pristupi činu žrtvovanja, razume se iz razloga da bi njihivoa dobra budućnost zavisila od prinete žrtve. Konačno, on pristaje i biva žrtvovan, ali kiše naravno nema i roman se završava krvoprolićem. Bloodbath završnica. Kiša krv i- jasna simbolika.

Tamara Kučan

Inspirišu me aktuelna dešavanja, koja su naizgled daleko od nas. Tema o kojoj sam dugo maštala je „žene i terorizam". Želela sam da pišem o devojkama poreklom sa Balkana, koje su se (svojevoljno ili ne) pridružile redovima ISIL-a. Kod obrade izabrane teme, oslanjam se na spisateljsku imaginaciju, ali u većoj meri, oslanjam se na činjenice i podatke koje saznam kroz istraživanje. Teorijski deo istraživanja bih lako obavila. Nije mi strano ni srljanje u opasnost zarad pronalaska adekvatnog sagovornika, ali u ovom slučaju bilo bi prevelika kocka. Poslušala sam jednog od svojih junaka koji kaže: ,, Kockar se ne kocka zato što veruje da će izgubiti." Dozvolila sam razumu da porazi nadahnuće, svesna da bi nedostatak informacija učinio priču banalnom, sveo je na teoriju zavere ili pak jeftini senzacionalizam.

Još na VICE.com:

Sa piscem Džaretom Kobekom: Internet je pogodba sa đavolom

Pitali smo ljude da navedu bukvalno jednog pisca

Pitali smo ljude u Beogradu kojih se lektira sećaju i zašto