Usvojiti psa sa cimerom nije toliko ludo kao što zvuči

Prvobitno objavljeno na Free.

Naći savršenog cimera je pomalo kao zaljubiti se. Hemija mora da bude prava, inače ne ide. I kada mi je devojka koju sam uzela u razmatranje kao buduću cimerku rekla da su joj hobiji isti kao moji – uključujući vožnju bicikla, šetnju i kuvanje – nisam mogla da verujem koliko imam sreće. Nakon više meseci upoznavanja sa potpuno pogrešnim ljudima, stvari su konačno počele da izgledaju dobro.

Ali kada su joj se oči zacaklile kada sam uzgred pomenula da sam maštala o tome da nabavim psa, znala sam da je ona ta. I ona je želela psa! Iako sam razmišljala o tome već neko vreme, zbog pomisli o kuci koja je po ceo dan zaključana u kući dok sam ja na poslu, zajedno sa mogućnošću da mesečno na stotine dolara dajem šetaču pasa, entuzijazam mi je ozbiljno splasnuo. S toga sam taj san stavila na čekanje.

Sada, kada je moja fantazija postala stvarna mogućnost, morala sam da razmišljam brzo. Rekla sam svojoj budućoj cimerki da sam otvorena po tom pitanju, ali da moramo više da porazgovaramo o detaljima. „Tako je, prvo treba da se upoznamo“, istakla je ona. Što sam više razmišljala o tome, više sam shvatala da su mi potrebni saveti profesionalaca, pa sam se konsultovala sa veterinarom, advokatom za pse, ljudima koji drže azile i ljubiteljima pasa da bih stekla bolji uvid u to u šta se tačno upuštamo.

Prva stvar koju sam morala da shvatim je da li je to uopšte dobra ideja. „Ja mislim da je to sjajna ideja“, rekla je Ket Voren, autorka Šta pas zna. „Mislim da su kućni ljubimci divni, a nije uvek slučaj da si se savršeno skrasila u životu, pa ćeš da sačekaš“.

"Što postoji više ljudi koji mogu da vole i staraju se o ljubimcu, tim bolje", dodaje Lori Teler, veterinarka iz Hjustona koja je članica odbora direktora medicinskog Udruženja američkih veterinara.

"To je trend u porastu, i svaki odgovorni spasilac će barem razmisliti o toj ideji", kaže Karen Bagvat, osnivačica spasilačke službe Sigurni i bezbedni iz Mičigena.

Deliti kućnog ljubimca sa cimerom takođe može da doprinese tome da se osećate manje kao stranci koji dele određeni prostor, a više kao prijatelji. "To je zajedničko interesovanje i mesto za povezivanje", kaže Teler. Naravno, ovde je od ključnog značaja da budete podjednako posvećeni životu sa životinjom, naročito ako delite mali stan. "Jednostavno morate da se postarate za to da se oboje osećate vezanim za psa", kaže Ketrin Gledvin, koja ima mešanca pit bula i živi s cimerima.

Jednom kada ste sigurni da želite psa, sledeći korak je da odlučite kakvog ćete uzeti. Ja znam da želim spašenog psa, ali takođe se brinem zbog pseće dlake, pa bih radije nabavila nekoga koji ne izaziva alergiju (Možda mešanac pudlice?). Obe smo se takođe složile da ne želimo štene, pošto ne provodimo dovoljno vremena kod kuće da bismo ga dresirale za vršenje nužde.

Pošto živimo u stanu u zgradi, kuca mora da bude relativno tiha, blage naravi, kao i ekstremno dobro socijalizovana. „Ako živite u stanu, a pas je nepoverljiv prema neznancima, to za njega nije idealno“, kaže Dženifer Hopkins, direktor marketinga Friends 4 Life, azila za pse u Hjustonu, u Teksasu.

Ovde je ključno da se svi cimeri slože. „Ako jedan želi minijaturnog šnaucera, a drugi žele irskog vučjaka, to onda možda neće funkcionisati“, kaže Voren. Ali i pored rečenog, to što imate mali stan ne znači da obavezno morate da imate malog psa. „Velike doge su sjajan pas za stan, zato što su veoma lenje“, kaže Hopkins.

Jasno je da ćemo o ovome morati da prodiskutujemo, ali ovaj vodič za najbolje pse za stan američkog kinološkog kluba ti omogućuje da ih sortiraš po svemu, od lajanja do linjanja. Dopada mi se i ovaj spisak sa Dogtajma (Možda da uzmemo havanezera?).

Je li u redu davati Fidu ostatke od ručka? Ko šeta psa poslednji put pred spavanje? Šta će se dogoditi ako kuca izgrize nečiju cipelu ili ćošak kauča? Da biste odgovorili na ova, kao i druga goruća pitanja, kao što su ko će da ga vodi kod veterinara, ili ko je odgovoran za ujed psa, ako pas ujede komšiju ili neku drugu životinju u parku, poželećete da imate neku vrstu pisanog sporazuma u kome se navodi ko je finansijski odgovoran, i ko je glavni staratelj. Dona Rejnolds, koja vodi Bedrep, azil u Ouklandu, u Kaliforniji, koji udomljava pit bulove i haskije, preporučuje cimerski sporazum koji pokriva sledeće:

I dok mnogi ljudi savetuju i zdravstveno osiguranje i osiguranje najma koje pokriva vašeg ljubimca – Rejnolds preporučuje osiguranje Stejt Farm, kod kojih rata za polisu od 300 hiljada dolara može da iznosi i samo trista dolara – drugi kažu da to zavisi od čoveka. "Ja nikada to nisam imala, i nikada nisam imala problema", kaže Hopkins iz Friends 4 Life, koja ima dva pit bula i mešanca terijera.

Troškovi osiguranja umeju da se nagomilaju brzo, i često ih prati veliko odbijanje od poreza, pa dobro razmislite o tome šta ima najviše smisla za vaš budžet. Prosečna cena plana za povredu ili bolest za psa tokom 2017. je iznosila 42 dolara, prema ispitivanju ValuePenguin-a iz 2017. Ako ste nervozna osoba, možete čak da dobijete i osiguranje od odgovornosti (sa početnim iznosom od oko 10 dolara mesečno.), koje će vas pokriti ako neko drugi šeta psa, a on ujede neku drugu osobu ili životinju, van vaše kuće.

Pre nego što se isuviše uzbudite zbog svog krznenog prijatelja, proverite da li vaš stanodavac dozvoljava držanje kućnih ljubimaca. Neki vlasnici azila će zapravo to proveriti sa vašim stanodavcem, tako da je dobro unapred ih obavestiti. „Kada pravimo provere prijava za usvajanje, zovemo menadžment zgrade da bismo proverili da li imaju neka ograničenja za rasu, veličinu ili ograničenje uzrasta ljubimaca“, kaže Hopkins is Friends 4 Life.

Pit bulovi i haskiji su obično među rasama koje nisu dozvoljene. „Veće rase su manje privlačne stanodavcima, zbog tendencije da prave veću količinu štete“, kaže Rejnolds iz Bedrepa. Možete da pokušate da pregovarate sa stanodavcem ako se koleba, zako što ćete pribaviti polisu osiguranja za najam, koja pokriva kućne ljubimce, ili tako što ćete ponuditi da platite veći depozit u slučaju štete.

Najkrupnije – i najteže – pitanje na koje ćete morati da nađete zajednički odgovor sa cimerom je ko je legalni vlasnik psa. Većina ljudi iz azila sa kojima sam razgovarala preporučuju da vlasnik bude samo jedno od vas, da biste izbegli borbu za starateljstvo kada vam se putevi na kraju raziđu, ali to je stvarno do vas.

Možete da se dogovorite o zajedničkom vlasništvu, ali azili obično pse daju na usvajanje samo jednoj osobi, ili barem morate da se složite čije ime će stajati na dokumentima za usvajanje. Šta više, „Na mikročipu se nalazi samo jedno mesto za ime vlasnika“, u slučaju potrebe da veterinar mora da idenfitikuje psa ako se izgubi, kaže Džeremi Koen, stručnjak za pseće pravo i advokat. Međutim, u veterinarskom kartonu možete da navedete više vlasnika.

Ako odlučite da budete suvlasnici psa, postarajte se za to da to navede u pisanom sporazumu u kome piše ko će dobiti starateljstvo, jednom kada prestanete da živite zajedno. Takođe treba naglasiti ko je primarni vlasnik psa, koji je finansijer i glavni staratelj. „Neka vas neka treća strana oboje sasluša, i potpiše dokument kao svedok“, savetuje Koen, da bi dokument bio priznat na sudu, ukoliko bi bio doveden u pitanje.

Ali iako je sporazum važan, neka bude kratak i jasan. „Mogli biste sebe da izludite i napišete dokument od dvadeset strana, što će ubiti svu radost“, kaže Koen. Umesto toga, fokusirajte svoje vreme i energiju na radost deljenja svog života sa životinjom koji ćete skoro sigurno veoma zavoleti.