Ovaj članak je deo projekta Onaj osećaj kad – partnerstva VICE Australia i inicijative mladih za mentalno zdravlje Stanje uma .
Opsesivno kompulsivni poremećaj (OKP) je mnogo više od onoga što vidimo u medijima. Nije u pitanju samo kompulsivno pranje ruku ili opsednutost čistoćom – ima mnogo složenih i raznorodnih simptoma OKP koji mogu da pogađaju žene, muškarce i mlade svih etničkih grupa, kultura i društvenoekonomskog položaja. Opsesije, misli koje se ponavljaju i koje postaju nezdravi obrasci ponašanja i činova koji se obavljaju da bi se odvratile ili umanjile takve misli, mogu prvobitno da se jave u detinjstvu ili ranoj adolescenciji, ali mogu da se jave i u svakom trenutku nečijeg života. Veoma je važno znati da se OKP leči, i potražiti profesionalnu pomoć je prvi korak ka oporavku. Ako ste primetili bilo koju od ovih poteškoća, ili se brinete da možda patite od OKP, možete da razgovarate sa svojim opštim lekarm, ili sa nekim u svom lokalnom ogranku Stanja uma o podršci i potencijalnim opcijama za lečenje.
Reklame
Tačno se sećam noći kada je sve počelo. Ležala sam na leđima, gledala u plafon i kombinovala vremenske zone u svojoj glavi. Imala sam 17 godina i bila sam do ušiju zaljubljena u momka koji je bio dve godine stariji od mene. On se nalazio negde na jugu Ubuda, lokao pivo i purnjao cigarete, dok sam ja vrtela palčeve u Melburnu. Neki mali glas – pomalo nalik mom – šaputao mi je u glavi, „Mrzim Džejmsa. Toliko ga mrzim". To se beskonačno ponavljalo, i svaki put kada bih ga prekinula ili pokušavala da zaspim, postajao je glasniji. To je delovalo kao kazna. Kao da imam kratak spoj u mozgu. Što je više taj glasić u mojoj glavi šaptao, imala sam osećaj da će se njemu dogoditi nešto užasno i grozno. Zato što sam ja to šaptala. Zato što sam ja govorila da ga mrzim, iako to nije bila istina. Zbog toga sam svake nedelje oplakivala njegovu navodnu smrt.Viki Rajal, čelnica kliničke prakse u Stanju uma, nacionalne Fondacije za mentalno zdravlje mladih.
Ali Džejms je bio dobro. Uvek, i bez iznenađenja.Pravi OKP nije nekontrolisano pranje ruku, ili obeležavanje svog stola bojama. Međutim, to je svejedno OKP, iako kompulsivnost – koja izaziva tešku anksioznost – postoji samo u nečijem umu. Bez obzira na to, prilično je lako razviti tendencije ka spolja, kao sredstvo za „rešavanje" tog stanja; ili skretanje pažnje sa njega. Trenutno imam šest korpi za veš i gomile veša koje zahtevaju moju pažnju… kada se ne odupirem nasilnim, remetilačkim mislima o smrti svojih voljenih, naravno.
Reklame
To izgleda ovako.Dečko mi 45 minuta ne odgovara na poruku. Već 60 nije na internetu. S obzirom da na posao ide kolima, i potrebno mu je oko 25 minuta da stigne, verovatno je doživeo saobraćajnu nesreću. Bolje da na netu proverim da li je bilo nesreća. Na njegovoj uobičajenoj ruti nema sudara… izgleda. Ali možda je krenuo dužim putem. Ovo je moja kazna – znala sam da će se to dogoditi. Sve je ovo zbog toga što sam prošle nedelje đuskala uz pesmu nekog drugog s kim sam spavala. Nije trebalo to da radim. Nije ni čudo što se ovo događa. Da nisam to radila, on ne bi doživeo nesreću. Nije aktivan već 65 minuta, i sve me boli.Moj OKP izgleda kao da stalno psujem sama sebe u ogledalu. Svi znamo kako se to završava. Sigurna sam da ću, zbog toga što sam uradila nešto pogrešno, ili rekla nešto pogrešno, ili uživala u nečemu… pogrešnom, biti odgovarajuće kažnjena. Počinjem bez razloga da izbegavam mesta, predmete, pesme i ljude zato što mislim da će se, ako budem imala posla sa njima, dogoditi nešto loše. Kompulsivno tražim ohrabrenje od jednog ili dvoje ljudi koji moraju da me podsete da to što mi neko nije odgovorio na poruku ne znači da je umro užasnom smrću. I ne, to nije zbog toga što se onda – pre šest godina – nisam od srca nasmejala njegovom fazonu.Ima sumornih i neprijatnih stvari koje su mi padale na pamet koje radije ne bih stavila na papir – ili pisala o njima u ovom članku – da se ne bi ispostavilo da su bile neko uvrnuto predviđanje. Načini i okolnosti smrti članova moje porodice. Pre nego što se ukrcao na avion za Šri Lanku, mom tati je telefon bio isključen. Zvala sam ga na posao. Zvala sam mamu. Frustrirana sam se svađala s njegovim kolegom, šta to, zaboga, moj tata radi sam… i nekontrolisan? Poslala sam mu mejl. Tri mejla.
Reklame
Bila sam skoro sigurna da znam šta se dogodilo. Moj otac jede previše soli. Imala sam vizije kako se davi u čorbi od bundeve, u šnicli, zemički sa jajima i slaninom, u bazenu soli. Već sam počela da oplakujem svog oca; zato što sam umislila da ga je srce izdalo. Neposredno pre nego što sam na osam sati izgubila kontrolu.OKP je panični napad koji čeka da se dogodi: proces gotovo svakodnevnog žaljenja za nekim, iako je živ i zdrav. To zamara, zbunjuje, i pre svega, oduzima vremena. To je kao da konstantno živiš u maničnom stanju, sa osećajem da će se tvoj svet urušiti.Međutim, OKP te ne sprečava da stvari sagledavaš racionalno. Duboko u mojoj psihi postoje jak, razuman glas koji mu se smeje, i govori mi da je sve u redu. Ali ako ništa drugo, on mi odmaže u tome da potražim pomoć. Opsesivne misli i kompulsivne radnje mi deluju neizbežno, bez pogovora apsurdno, i sramota me je zbog njih. Neprijatno mi je. Nema ničega kul kod toga da zahtevaš od svojih voljenih da te svakodnevno podsećaju da su živi. To postane zamorno i dosadno.Ali čim sam sela sa svojom prijateljicom (koja je kasnila na večeru zato što je život takav, a ne zato što je ostala zarobljena u nekakvom masovnom saobraćajnom udesu, kao što sam zbog OKP ja mislila) i ispričala joj kako se osećam, sve je postalo opuštenije. Ležernije. Posle toga, ako mi ne odgovori na poruku neko vreme, mogla sam komotno da joj kažem, „Ovo moj OKP govori iz mene. Samo želim da znam da li si dobro", umesto da skakućem od anksioznosti.
Reklame
Sada, zato što sam sela sa psihijatricom i pokazala joj čudne spiskove na svom telefonu, i otkrila joj sve mučne načine na koje sam tokom godina žalila za ljudima, mogu da budem usmerena na pravi put. Mogu da koristim resurse koji su namenjeni tome da mi pomognu.Dugo sam imala dijagnozu da sam anksiozna – što bez sumnje jesam. Ali ta anksioznost potiče od mog OKP. Njeno lečenje deluje samo kao da sam stavila flaster. I potrebni su naporan rad, istrajnost i pomoć. Ali prava vrsta pomoći. Jednom u dve nedelje odlazim kod psihologa koji je specijalizovan za moj „tip" OKP. Ali u međuvremenu, vežbam iskrenost i brigu o samoj sebi. Ne krijem svoju zbunjenost, koliko god da je besmislena.Ako na radiju puste neku pesmu i ja je slušam, a onda budem ubeđena da to znači da će moj dečko stradati i umreti – to kažem nekome u koga imam poverenja. Ako zateknem sebe kako stalno tražim ohrabrenje da nisam loša osoba, zamolim voljene da primete moje ponašanje. Moj OKP nije samo moj teret, i uz pomoć drugih, mogu jasnije da shvatim i njega, i sebe.Mentalna bolest je zastrašujuća, da – ali uglavnom zbog toga kako one koji pate od nje drži zatočene u tajnosti. Ali ne samo da je u redu potražiti pomoć – i olakšati sebi teret zbunjujuće zabrinutosti da će svi koje poznaješ završiti pod zemljom (i da si ti kriva za to) – već je i od suštinskog značaja.Pratite Madison na Instagramu