Ne govorite šefu da patite od nedostatka pažnje

Kao dijagnoza, "nedostatak pažnje" je potpuno pogrešna definicija. Ljudi sa ADHD-om ne obraćaju manje pažnje. Štaviše, mi obraćamo više pažnje — toliko više da nam je to često previše. Impuls nam je da upijemo višak stimulansa umesto da ga prosejavamo. Čujemo i primećujemo sve, zbog čega nam je teško da se usredsredimo.

Kad vam je mozak štelovan tako da prima sve u sebe, dobra strana je da možete da uspostavljate veze koje niko drugi ne može. Pošto upijamo više informacija od ljudi bez ADHD-a, možemo da povezujemo podatke koje oni previđaju. U tome je tajna otkačenog humora Džima Kerija, sposobnosti Ričarda Brensona da vidi budućnost industrije i načinu na koji je kvoterbek Teri Bredšo uvek znao gde se nalazi lopta.

Pomislili biste da je neurološka tajna koja stoji iza načina razmišljanja jednog Ričarda Brensona nešto sa čim biste mogli da se pohvalite na poslu. Pitajte stručnjake za kadrovsku politiku, međutim, i oni će vam preporučiti da držite jezik za zubima. Laura Makleod, licencirana klinička socijalna radnica i konsultant za kadrovska pitanja kaže: "Otkrivanje vaše ADHD dijagnoze opterećuje druge privatnim informacijama. To je kršenje granice onog što je primereno na radnom mestu."

Kao neko sa ADHD-om, nalazim da je to prilično uvredljivo. Jednom mi je klijent rekao da bi voleo da me presamiti preko stola i jaše kao magarca. To je kršenje granica i neprimereno za radno mesto. Ali reći ljudima da tvoj mozak radi jednako brzo kao što se kreće Čovek od šest miliona dolara? To nije.

Zato sam upitala Makleodovu da li je uopšte upoznata sa ADHD-om ili da li zna šta je to. Rekla mi je da zna, ali moje pitanje joj je pružilo zgodnu priliku da to malo pojasni: "Ali većina ljudi ne zna." To mi je vratilo uspomene na svaki put kad je ta vrsta deklarisanja na radnom mestu pošlo po zlu. U svakom od tih slučaja, osoba kojoj sam se poverila o svom ADHD-u isprva je mislila da sa mnom nešto nije u redu. "Na svaku priču o priznanju koja ima srećan završetak", kaže Ilejn Tejlor-Klaus, "imate jednu u kojoj su posledice otkrivanja još više nevolja na radnom mestu."

Tejlor-Klaus je ko-osnivačica konsultantske službe ImpactADHD. Upitana za mišljenje treba li reći kolegama da imate ADHD, pitanje je nazvala "teškim" i rekla: "To zaista zavisi."

U slučajevima kada je savetovala klijenta da se otkrije, to je bilo zato što je u okruženju postojalo nešto zbog čega klijent nije mogao efikasno da radi bez nekakve promene, kao što je višak stimulansa u rasporedu otvorene kancelarije. Njen primer govori zašto bih, dok sam bila poslodavac, želela da mi neko sa ADHD-om saopšti da ima to stanje. Bila sam vlasnica dve firme i iz prve ruke znam da nijedan zaposleni nije savršen. Ali postoji značajna razlika između zaposlenog koji podbacuje zbog nečega na šta ne može da utiče — kao što je ADHD — i onog koji prosto nema želju da napreduje.

Kad rukovodite radnicima koji imaju ADHD, razliku je ponekad teško uočiti. Ispostavlja se da je mana hiperaktivnog mozga nesposobnost izvršavanja mikro-zadataka koje ljudi bez ADHS-a ocenjuju kao "lake". Da citiram Dejvida Nilmana, osnivača JetBlue i ADHDer, "Lakše mi je da isplaniram let flote od 20 letilica nego da platim običan račun." To se prenosi na šefove koji ne znaju šta se dešava kad nas vide da "otaljavamo" neke "lake" stvari i zato misle da naš loš učinak potiče od nedostatka želje da obavljamo svoj posao.

Ovaj naglasak na povećanju produktivnosti zaposlenog osnova je saveta psihološkinje Melise Hol svojim klijentima. I dok se ona ne slaže s tim da "odmah saopštite šefu svoju dijagnozu", preporučuje da popričate s njim o svojim simptomima. "Najbolje je prvo se usredsrediti na vaše potrebe i ono što vas čini produktivnim. Na primer, umesto da kažete, 'Imam ADHD i zato moram da sednem u konferencijsku salu kako bih mogla da se skoncentrišem i završim ovaj projekat', jednako je od pomoći ako šefu kažete: 'Moram da smanjim količinu stvari koje mi odvlače pažnju kako bih mogla da se usredsredim na završavanje ovog projekta. Naredna dva sata provešću u konferencijskoj sali umesto u svom bučnom isparcelisanom ćošku.'"

Kao bivši poslodavac, slažem se s njom. Ovo do određene mere ima veze i sa Makleodovom poentom. Nadzorni ograni nisu psihijatri i od njih ne možete da očekujete da razumeju svaku dijagnozu na planeti. Ali ako postoji nešto što šefovi razumeju, ili makar dobri šefovi, onda je to efikasnost. Oni ne moraju nužno da znaju da imate ADHD, oni samo moraju da znaju šta mora da se desi da biste bili bolji u svom poslu.

Kad se usredsredite na svoje potrebe i na potrebe kompanije, to znači da ne mora da se umeša kadrovsko. Upitana šta misli da li zaposleni treba da otkriju svoju ADHD dijagnozu, Lori Brednič, rukovodilac sajta HR resursa za HR Company Store, odmah kreće da objašnjava Zakon o Amerikancima s invaliditetom (ADA) i sve pogodnosti za koje kaže da na njih zakonski imate ili nemate pravo. "Od poslodavaca se traži da obave interaktivan razgovor kako bi utvrdili potrebe zaposlenih i da li su njihove potrebe u razumnim okvirima namirene", kaže ona, preporučujući da ljudi razgovaraju "paralelno sa svojim šefom i osobom iz kadrovskog."

U poređenju sa predlogom Hilove da jednostavno pitate: "Mogu li da sednem u konferencijsku salu?", zvanični zahtev za pogodnosti ADA i uključivanje kadrovskog u priču zvuči kao brz način da postanete gnjavež. Ili, kao što Brednič to nežnije definiše, rezultat može da bude "svesna ili nesvesna predrasuda vaših kolega ili nadređenih".

Drugim rečima: stigma. To je reč koju koristi Makleod kad predlaže da svi držimo jezik za zubima. Ima ljudi koji razumeju i onih koji ne razumeju. I zato što ta druga grupa možda od starta ne shvata koliko su fantastični naši umovi — i pošto netačno ime ADHD sadrži u sebi reč "poremećaj", mnogo je verovatnije da će oni misliti da su naše različitosti signal da s nama nešto nije u redu. Diskriminacija je, naravno, potpuno nezakonita, ali ju je i teško dokazati.

Kao poslodavac, moram da se složim sa Holovom : ljudi sa ADHD-om mogu da reše većinu problema na radnom mestu objasnivši simptome a potom sarađujući sa radnim okruženjem na pronalaženju rešenja. Ne morate nikome reći da ga konkretno imate.

Još na VICE.com:

Poremećaj pažnje nije moj neprijatelj, već moja supermoć

Zabrinjavajuća veza između zavisnosti i ADHD-a

Žena koja pati od ADHD poremećaja deli savete o zabavljanju sa ženama sa ADHD