10 pitanja koja ste oduvek želeli da postavite forenzičkom patologu

Svi ćemo jednom umreti. Neko od vas ko čita ovo verovatno već sutra. Žao mi je zbog toga. Najviše čemu većina nas može da se nada jeste da odapnemo u snu u poodmakloj starosti. Ono što, međutim, želite da izbegnete jeste da završite na stolu za obdukciju kod forenzičkog patologa. Ako ste se već našli tamo, to znači da je nešto jezivo pošlo po zlu i vlasti istražuju zašto više niste među živima.

Smrt, naročito ona vrsta neprirodne smrti zbog koje završite na stolu kod patologa, očigledno je beskrajno fascinantna tema. Ali uprkos svim serijama zasnovanim na zločinima iz stvarnog života, policijskoj proceduri i naslovima iz novina, rad patologa i dalje je prilično nerazumljiv većini od nas. Stupio sam u kontakt sa doktorom Vilijamom Klarkom, patologom za Okrug Istočnog Baton Ruža da vidim kako je živeti od prčkanja po leševima.

Ovaj intervju je sređen i skraćen da bi bio kompaktniji i jasniji.

VICE: Šta je najgnusnija stvar koju ste videli na stolu za obdukciju? Dr. Klark: Kao što možete da zamislite, na ovom poslu mi najčešće postavljaju upravo to pitanje. Ne mogu da kažem da li je nešto najgnusnije, pošto imamo posla sa mnogo smrtnih slučajeva i oni su obično kriminalne prirode. Uvek je nešto suprotno od prirodnog, što znači da može da bude ubistvo, tragična nesreća ili samoubistvo. Ili je ponekad uzrok neodređen. U skladu sa tim, kad ste u tim kategorijama, obično se radi o preranoj smrti, za razliku od nekoga ko umre od srčane bolesti, starosti ili nečeg sličnog. Mislim da nikad nisam naveo samo jedan slučaj kao najgnusniji zato što je, za mene, prerana smrti, sama po sebi, nešto veoma loše.

Budite iskreni. Da li ikad zbijate šale na račun neke loše tetovaže na lešu, veličini njegovih genitalija ili bilo čemu sličnom? Apsolutno ne. Čitava poenta je upravo biti dostojanstven prema pokojniku. Naš posao je da shvatimo šta im se desilo na osnovu tragova koje su ostavili za sobom o svojoj smrti, zato što istražujemo nešto što je u svojoj prirodi kriminalno.

Da li ikad jedete u mrtvačnici kao u kriminalističkim serijama? To deluje nehigijenski i kao da bi moglo da kontaminira dokaze. Sama mrtvačnica je veoma nalik naučnoj laboratoriji, tako da se držimo uobičajenih protokola. Hirurg koji vam odstranjuje slepo crevo nikad ne jede sendvič dok to radi. Mi se pridržavamo istih pravila.

Šta radite sa svim tim organima koje odstranite? Da li ih donirate? Kad odstranjujemo organe, obično ih proučavamo morfološki. Ponekad uzmemo uzorke da bismo uradili histološke studije. Tad stavljamo uzorke na pločice i proučavamo ih pod mikroskopom. Inače, nakon što su obavljena ta dva pregleda, organe vraćamo nazad u telo, koje se potom šalje nazad u pogrebno preduzeće za poslednji ispraćaj, koji je kremacija, balzamovanje ili ukop. Ne možete da donirate organe osobe jednom kad je ona stigla do mene. Možete da donirate tkivo nakon što je neko umro, ali se sve to reguliše još na početku. Dakle, ako ljudi zaduženi za donacije znaju za dotični slučaj, a pokojnik i pokojnikova porodica žele to da urade, mi ćemo se postarati za to. Ali za nešto kao što je bubreg to mora da se uradi pre nego što neko umre, zato što i dalje mora biti krvotoka i kiseonika u njemu pre nego što se odstrani.

Šta filmovi i serije predstavljaju pogrešno a šta ispravno u vezi s vašim poslom? Svakako ima mnogo fiktivnih stvari u medijima. Mi se nalazimo u južnoj Luizijani i naša država ima jednu od najvećih zastupljenosti na filmu i u TV serijama posle Kalifornije i Holivuda, tako da imamo mnogo ljudi koji dolaze kod nas i žele da koriste našu mrtvačnicu posle radnog vremena kao filmski set. Obično ih pitam o čemu govori scena i oni mi gotovo uvek opišu istu stvar, koja je potpuno fiktivna.

Te scene su obično o emotivnom trenutku kada dovedu nekog člana porodice, telo je prekriveno belim pokrovom, potom ga otkriju da bi član porodice mogao da identifikuje svog najmilijeg. To se prosto ne dešava. Koristimo modernu tehnologiju da identifikujemo ljude. Ne moramo da izlažemo člana porodice takvoj vrsti traume samo da bi identifikovao nekog svog.

Ako ste ikad bili na sahrani, znate da su ta tela bila balzamovana i imala na sebi šminku tako da te osobe izgledaju kao da spavaju. Ovde kod nas, zato što smo naučnička laboratorija, telo je u prirodnijem obliku, tako da nije baš onako kako ti ljudi zamišljaju, a i nema razloga da se porodica izlaže tako nečemu.

Druga stvar je koliko se brzo stvari dešavaju na televiziji. Počinjen je zločin, onda oni odu na mesto zločina, potom se ode na reklame i kad se vrate već su uhvatili zlikovca. U stvarnom životu ulaže se malo više vremena i teškog rada.

S druge strane, u mnogim serijama se zaista priča o primenjivoj nauci. U slučaju najzanimljivijih od njih, ljudi iz filmske industrije doći će da pričaju sa nama unapred dok još smišljaju priču i pišu scenu ili scenario. Ja im kažem šta je Holivud izmislio a šta je stvarno. Potom, kasnije kad ih gledam, obično vidim da su u konačnom proizvodu iskoristili ono što sam im rekao. Češće potrefe kako to stvarno izgleda kad nas pre toga konsultuju.

Jeste li postali neosetljivi na nasilje u pop kulturi nakon što toliko dugo viđate ljudska tela na ovaj način? Mislim da nikad ne postanete neosetljivi. Ako radite jednu te istu stvar svaki dan, rekao bih da možete da se naviknete na to, ali "neosetljiv" je prejaka reč.

Radio sam u medicini hitne pomoći poslednjih 17 godina i kao patolog poslednjih pet godina. Tako da sam se nagledao svega i svačega.

Šta je najluđa stvar koju ste našli u stomaku ili telesnoj šupljini nekog leša? Ne mogu reći da smo vadili mnogo stvari iz tela, a kamoli nešto neobično ili ludo.

Na koji deo posla je bilo najteže navići se kad ste počinjali? To je teško reći. Tokom čitave svoje karijere bavio sam se prilično traumatičnim događajima, a nakon svega toga odmah sam postao patolog, tako da za mene nije bilo mnogo toga što je bilo iznenađujuće.

Kako je posao patologa uticao na vaš pogled na sopstvenu smrtnost? Sasvim sigurno je smrt postala utoliko opipljivija za mene. I ne mogu reći da se usredsređujem toliko na svoju smrtnost koliko na smrtnost svoje porodice.

Počeo sam da brinem svaki put kad čujem da moji islednici izlaze na mesto neke saobraćajne nesreće na autoputu, a ja sam ovde u mrtvačnici moja porodica je u školi ili tako negde. I onda pomislim: Bože, samo da to nije neko od njih ili neko koga poznajem. Javi vam se loš osećaj u stomaku svaki put kad se to desi i onda počnete da telefonirate okolo.

"Hej, gde ste svi vi? Kod kuće ste? U redu, dobro."

Ironija je u tome da vas ovaj posao zaista nauči da više cenite život, zato što nikad ne znate kad će da nastupi smrt. Ona je potpuno nepredvidiva.

Šta ne želite da se desi vašem telu kad umrete? Nadam se da ću poživeti dugo, a isto želim svakom iz svog okruženja.

Ali jednom kad umrem, neću znati i neće me biti briga šta se dešava sa mnom.

Još na VICE.com:

Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite stražaru u CZ-u

Deset pitanja koje ste uvek želeli da postavite privatnom detektivu

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite sudiji