Tupave viralne priče, pregled godine

Evo šta smo naučili 2017: da, ako si dovoljno pogrešnog oblika, preveliki snob, isuviše psihotičan, ili isuviše očajan – ako si ono što jesi, samo malo previše – možeš da se uzdigneš iz anonimnosti i postaneš neko, i da oči sveta iznenada budu uprte u tebe.

Na neki način, u pitanju je globalno, digitalno i novo tumačenje američkog sna: i ti možeš da dostigneš slavu i uspeh, ili barem neku vrstu slave/ozloglašenosti, samo ako uradiš nešto dovoljno pogrešno, i ako se ispred tebe u pravom trenutku zadesi Fejsbuk kamera, dok imaš ispravnu vrstu rasističkog izliva besa.

Bilo kako bilo, evo svih najgorih ljudi koji su ove godine postali viralni:

Ne želim skroz da budem u fazonu da je 2017. bila požar na deponiji, ali skoro da sam u potpunosti zaboravio da je Donald Tramp stupio na vlast tek u januaru ove godine.

Ono što sam naučio tokom prvog nesrećnog meseca njegovog predsednikovanja je da šta god da se dogodi – čak iako je u pitanju uverljiv trač da je jednom pišao na gomilu seks radnica u Rusiji – Donald Tramp nekako ispadne neuništiv. Izgleda da ne može da ga sruši trač ili istina, ili eksplicitan audio snimak njegovog seksizma. Ovaj voz se ne zaustavlja; on je prva istinski nezaustavljiva sila na svetu, i ovo sranje ćemo morati da trpimo još sedam godina.

Ne mislim da je pohvalno ovo reći, ali: Iskreno verujem da niko na planeti nije toliko razmišljao o karanju u piceriji Domino kao ja. Otkako se u februaru pojavila ta vest – posle koga je usledilo fotografsko snimanje na kome se Kreg Smit otpozadi trljao o svoju devojku, Danijelu Herst, izvodeći manijakalne seksualne poze, i u isti mah zajapureno pokazujući na picu koja im je bila rekvizit, za šta i posle višesatnog neprekidnog razmišljanja nisam uspeo da shvatim motiv – to me muči u usamljenim trenucima. „Pitam se šta li sada radi par koji se karao u piceriji“, pomislio bih, u društvu prijatelja, porodice, ili voljenih. U pokušaju da uživam u svom životu, realnost njihovog bi me obuzela, kao penis koji plitko prodire u vaginu u jednom od restorana ovog lanca picerija u Skarborou. A odgovor koji bih smislio bi uvek bio: „Verovatno se tucaju“.

Kuda ide veza, nakon što je par javno osramoćen zbog karanja u piceriji u Skarborou? Niže ne može da padne – zavisnici uvek pričaju o „dnu dna“, nekoj vrsti konceptualnog auto-pakla, ultimativnom dnu sa kojeg može samo da se ide naviše, i pretpostavljam da bi se većina ljudi složila da je karanje u piceriji tu negde – ali ne može baš ni da se uzdigne. Mislim, nemoguće je nadmašiti uzbuđenje karanja – ali bez završnice – u piceriji Dominos u Skarborou. Da, možete da pokušate da se pojebete u Nandosu. Ili u Pica ekspresu. Ali to ne bi bilo to. Retko se desi u životu da te obuzme duh, i da se ti i tvoja partnerka nađete u savršenom električnom trenutku zajedništva, samo pogledate jedno drugo, i onda kao zečevi počnete da se karate u Dominosu. Normalan seks u krevetu, posle toga? Jednostavno mu neće biti ni prineti. Gde ste, karači iz picerije Domino? Šta se dešava s vama ovih dana?

Mart je bio dobar, zato što je na neki način tokom njega pokrenuta lavina popovanja u stilu, „Milenijalci, ako prestanete da kupujete avokado, moći ćete da priuštite nekretnine u ovom pokvarenom i odvratnom svetu“, koje je posebno eskaliralo kada je Bi-Bi-Si objavio članak pod nazivom „ Kako da do 25. godine postanete vlasnik kuće“, u kojima se pojavila gomila tipova koji imaju samo jedne farmerke i nikada u životu nisu bili na odmoru, i koji stoje ispred građevina koje deluju hladno, i izgledaju nekako isprazno veselo povodom čitave te stvari, iako su sebe osudili da doveka žive tu i – ne, izvinite, zaboravio sam poentu. Poenta je da ću tokom 2018. jesti avokado, samo pokušajte jebeno da me sprečite. Poješću sto puta više avokada nego što ste ikada ranije pomislili da sam u stanju da pojedem.

I još jednom, ali osećajno: tržište nekretnina je ono što nije dobro, a ne potrošačke navike ljudi koji nastoje da se njime bave.

U aprilu je jedan učenik iz nečega što se zove Nevada pitao Vendis (Vendis je lanac restorana brze hrane) koliko bi mu bilo potrebno „ritvitova“ da dobije godišnju neograničenu zalihu „nagetsa“, a ja vas molim da na trenutak odzumirate, i zamislite koliko bi vam vremena bilo potrebno da svom dedi objasnite ovu činjenicu. Tokom božićne večere, ili tako nešto. Znate dedu, zar ne: džemperić, široke, sive pantalone, dupe čudnog oblika. Nijedan živi deda nema dupe normalnog oblika. Ovo nije kleveta, već jednostavno činjenica. Činjenica o dupetima deda. Nenormalnih su oblika, kao geometrijske figure koje viđate na ispitima matematike. Dede ne rade sklekove! I s toga imaju dupeta nenormalnih oblika. To je prosta činjenica. A sada: zamislite da morate da objasnite ovu priču o nagetsima svom dedi mlohavog dupeta. Dupe mu je oblika kao okrajak sečenog hleba.

Karter, dečko-naget, nas je naučio mnogo toga o nama u ovoj godini. Naučio nas je sledeće: hej, u redu je biti otkačen. Naučio nas je i sledeće: inspiracija potekla iz dosade može da pruži veliku moć srednjoškolcu, kada se njome barata na pogrešan način. Naučio nas je da ćeš za više od tri miliona retvitova dobiti gomilu poklon-vaučera za Vendis, sasvim novi način trampe između viralnih tinejdžera i brendova koji nisu kul, i pozamašni dobrotvorni prilog na svoje ime. Pretpostavljam da će se, kada razmontiramo ovu godinu i uskladištimo je u kutijama u šupi ispod stepenicama sa ostalim prošlim godinama, sa Karterom, dečkom-nagetom, dogoditi sledeće: završiće na istom onom uvrnutom otpadu kao i klinac koji je govorio, Majku mu, Danijele, zato što će kada ode na studije svima morati da objašnjava zašto ima kordon blu i gomilu preostalih vaučera za stvari, i da je jednom na kratko osetio ukus slave, ali samo jednom. I više nikada.

Sada je čudno kada se toga setiš, ali u junu smo imali izbore na brzaka, samo godinu dana nakon referenduma povodom Bregzita, koji je i sam usledio samo godinu dana posle opštih izbora 2015, i ovakvim tempom, verovatno ćemo imati još jedne izbore, kada Tereza Mej konačno bude svrgnuta sa prestola nevoljnog lidera konzervativaca, a onda verovatno još jedne, kada pregovori o Bregzitu budu okončani, pa referendum pod nazivom Da li smo sigurni, i svi će krenuti po zlu i biti grozni, na neki dodatni novi način, do tačke kada ćemo ih imati dvaput godišnje, triput godišnje, izbore jednom mesečno, a zatim referendume, jedan za drugim, dok će Torijevci svaki put rasti i padati, ali će nekako uvek ostajati na vlasti, dok će čitava zemlja lelujati između članstva i izlaska iz EU.

Sve ovo je šala, ali ipak, da li je? Počelo je kao šala. Počeo sam ovo da pišem u nameri da se našalim. Ali što više razmišljam o tome, ovo mi sve više liči na užasno proročanstvo. Brenda iz Bristola koja kaže, „Šališ se, neće valjda ponovo“, će biti muzika iz našeg budućeg filma. Ne mogu da verujem koliko izbora ćemo imati po pitanju toga koliko ćemo imati izbora.

Ono što se dogodi kada izgleda kao da se dvoje ljudi pred svima kara na letu Izidžeta, dok jedno od njih – muškarac, za koga se ispostavilo da je veren, i koji je u intervjuu koji je usledio u suštini rekao da ga „nije metnuo, majke mi“ – očajnički traži „žele-zeku“, kako su batice 1997. zvali kondome, je sledeće: priznajemo da smo svi u suštini divljaci.

Nešto kod jeftinih letova u svima nama okida nešto primalno. Nešto se dogodi tebi, meni i tim ljudima, kada god uđemo u avion sa jeftinom kartom: podivljamo, sa sebe strgnemo par hiljada godina civilizovanosti, pretvaramo se u živuljke koje grokću, pare se u prljavim ćoškovima, i razmazuju svoj izmet po zidovima. Pogledajte ta dva putnika Izidžeta, kako brekću i balave, i shvatite: svi mi smo samo pogrešna kombinacija pića, odgovarajuće količine prazničnog duha, labavih gaća i očajničkih apela za „žele-zekom“. Ako ništa drugo, ovo bi trebalo da nas nauči da budemo saosećajniji prema sabraći.

Dični Dejvi Atenboro je zaokružio ovu godinu apelom u kameru da spasimo okean, ili šta god; prestanite da bacate plastiku u okean, ili tako nešto. I da, dobri moj Dejvide Atenboro, hvala ti: ti si jedino preostalo ispravno, čisto biće, u ovoj septičkoj jami od sveta. Ali ove godine se takođe sećaj i po tome kako je tvoj producent – i znam da ovo nije najblaži način da to kažem, ali ponekad moraš da ideš uz dlaku – potpuno jebeno odlepio i pretio da će građanski da uhapsi bebu? Zato što se ja sećam, i bilo je sjajno:

Najbitnija pouka priče o ukakanoj devojci sa Tindera koja je postala viralna je sledeća: svi mi lako možemo da zapadnemo u stanje uma da pomislimo da je umotati govno u ubrus i mlitavo ga baciti kroz prozor najrazumniji mogući čin. Niko od nas se nije zapitao: Zašto je bacila govno kroz prozor, umotano u ubrus? Bili smo u fazonu: bačeno govno umotano u ubrus je sasvim precizna, mada ružna analogija za neke od čupavijih situacija u kojima sam se u životu obreo. Ja nikada nisam umotao govno u ubrus i bacio ga kroz prozor, ali: mislim, kapiram. Svi smo mi isti, duboko u sebi. Svi smo sposobni da u nekom ekstremnom trenutku podlegnemo pomami za bacanjem govana. Nije li to nešto čime se treba podičiti?

LOL SEĆATE LI SE KOLIKO VAM JE SVIMA BILO STALO DO HETI DAGLAS ONE JEDNE NEDELJE KADA STE ZNALI KO JE HETI DAGLAS, IAKO ZAPRAVO NIKADA RANIJE NISTE ČULI ZA HETI DAGLAS ALI TA STVAR SA HETI DAGLAS SE DOGODILA – SEĆATE SE KOLIKO STE BRANILI SREDNJOŠKOLSKE DIPLOME RADNIKA NA SKELAMA!!!! O ČEMU STE VI TO PENILI – A ONDA JE SVE TO NEKAKO PROSTO PROŠLO, I ONDA STE SHVATILI, ZAR NE: NIŠTA NIJE BITNO DOK NIJE DUBOKO BITNO VAMA, A ONDA VIŠE UOPŠTE NIJE BITNO. DA LI TO UOPŠTE IŠTA ZNAČI?????? NISAM SASVIM SIGURAN DA ZNAČI, BRATE. IZVINI. NEMA POUKE.

Nemojte da mislite da sam se ikada više identifikovao sa bilo čime nego sa fotografijom bebe u odelu Betmena koja plače zbog toga što se ispišala u fijoku, zato što se sećam da sam bio to dete: sećate se kada ste bili odvratni, nelogični, emotivni i zapišani? Setite se toga. Ali imajte na umu: diskurs upišane bebe smesta od „veoma, veoma zabavnog“ postane „pravi bedak“. „Deca ne bi trebalo da pune fijoke mokraćom“! Zapanjujuće je kako nešto dobro može da postane toliko loše, u rukama onih kojih se to tiče. U svakom slučaju: do 2035. želim da čujem meš-ap album Upišane bebe i Nirvana bebe, molim vas.

Nema dostojanstva kada te tejzeruju. Nema tu dostojanstva. Iz mnogih drugih napada policije možeš da izađeš gunđajući i sa nekom vrstom nasilnog elana. Mogu da te zviznu pendrekom po glavi, a da iz toga izađeš neokaljanog dostojanstva. Buzdovan ima nekog stoičkog šarma. Ali tejzer? U javnosti? Svi tvoji mišići, naročito oni koji kontrolišu pišanje, otkažu odjednom. Par sekundi nakon što si povikao „JA SAM LEGENDA“ i gađao nekog kafom? U ponedeljak? Ne, ne. Kod tejzera nema dostojanstva. Potrudi se da naredne godine ne učiniš ništa što bi dovelo do toga da neko prisloni tejzer na tebe. Čitav tvoj skelet drma struja. Čitav donji deo tvog tela bude mokar od tvoje sopstvene vrele pišaćke. Ne. To nije za mene, hvala. Nema dostojanstva kada te tejzeruju.

Iznenađenje, imenica, definiše se kao „(neko neočekivano) osećanje blage začuđenosti ili šoka“, i pretpostavljam da želim da kažem da to nije bilo ono što sam ja osetio ranije ovog meseca, a što ste svi vi osetili, kada je navijač Sanderlenda stvarno izgledao kao da kenja na svojoj stolici na Stadionu svetlosti. To je zato što sam ja na trećoj godini studija živeo sa navijačem Sanderlenda, kada sam shvatio da je to nešto što navijači Sanderlenda inače rade. Biti toliko katatonično pijan da pomešaš zaptivenu plastičnu stolicu na sklapanje bez otvora – na bučnom fudbalskom stadionu, na otvorenom – sa nečim u šta možeš da pišaš i kenjaš je možda najčistije i najvernije stanje u kojem neki navijač Sanderlenda može da bude. U svakom smislu, svaki navijač Sanderlenda koji ne piški i navodno ne kaki po sedištu na Stadionu svetlosti bi morao više da se potrudi.

Ali moliću lepo, ovde postoji i više nivoa, zato što se posle inicijalnog talasa priča pojavio drugi talas tvrdnji da nije bilo nikakvog opoganjenja sedišta. „Žao mi je zbog toga, izvinite“, izjavio je Kalum Moson za Rekord. „Nisam ispraznio creva na sedištu, to je istina, tako mi boga. Ne sećam se ničega od toga“. U slučaju da je potrebno još dokaza, policija je kasnije potvrdila da se nije olakšao na svom mestu.
Bilo kako bilo, razlog zašto je bio toliko pijan je bio taj što je popio 12 piva, šest sajdera, a pojeo je samo dve čokoladice. Što se tiče probave i fizičkog stanja, pravo je čudo što je ovaj čovek uopšte živ. Šta možemo da naučimo od Kaluma Mosona, koji se nije iskenjao, ali je baš izgledalo kao da kenja? Ljudsko telo je fantastina mašina, predivan motor, sposoban za velike atletske podvige. Konzumirati samo pivo, sajder i čokoladice – i posle toga ne samo ostati živ, već dovoljno živ da se izviniš u novinama – je impresivno isto koliko i kada neko istrči ultra-maraton.

Mislim, to je prava pouka ove priče, zar ne? Preživeli smo još jednu godinu – u ovim užasnim, raspadnutim telima – upijajući vesti i memove i memove i vesti, i sve ono mutno i sivo što se događa između ta dva, i sve je nekako užasno, a neke stvari su dobre, a pošto je sve polarizovano i u ekstremima, baš i nema mesta za mlaku sredinu. U suštini: šta je poenta svega? Čak i kada nas primete – zbog toga što se karamo, udaraju nas strujom ili smo klasičari – na kraju ćemo biti zaboravljeni. Pa dobro! Srećna Nova godina!

@joelgoldby

(*1) priča se raširila u septembru, ali se događaj odvio u avgustu, i ovo kažem samo zbog toga što uvek negde postoji neko, zar ne, neki pametnjaković u komentarima na Fejsbuku – mislite da ne vidim komentare na Fejsbuku, je li, ali vidim ih i povrede me – i pokušavam da kažem da je veoma teško sastaviti listu za zabavan članak za kraj godine i zakačiti ga za skelet ove gregorijanske godine, okani me se, jebote, to se dogodilo u avgustu, umukn –

Još na VICE.com:

Pet najboljih trenutaka kada ćale načisto pobesni

Pet pitanja paru koji je imao seks u sred vožnje

Pročitao sam svaki 'Imam 30 godina' tekst da vidim kako treba da se osećam