Moj prvi plaćeni seks

Odrasla sam u provincijalnom engleskom gradiću. Negde od trinaeste pa na dalje, bila sam van kontrole. Volela sam žurke i droge, bila sam prava parti devojka – nekad bih i u školu išla na drogama. Nisam baš sve što mi se tada dešavalo raščlanila u pamćenju, ali mislim da bih drugačiji život vodila da se u to vreme više znalo o duševnom zdravlju.

Sa 17 godina sam se sa nekim prijateljima odselila u Amsterdam. Bili smo svi tako mladi, u neku ruku jeste bilo zabavno – ceo svet bio je jedna velika žurka, nismo se treznili. Mislim da pre dvadeset pete nikad nisam sama kupila drogu; uvek bi mi neko drugi platio.

Zaposlila sam se kao dadilja, stanovala sam sa porodicom koja me je unajmila, oni nisu ni znali kako inače živim. Izašla bih uveče, ostala u gradu celu noć, ušunjala se u kuću oko osam ujutru i par minuta iskulirala sedeći na krevetu. Onda bih sišla dole kao da sam se baš tada probudila i spremila deci doručak. Tako sam živela nekoliko meseci, mislim da sam tada već napunila osamnaestu, i jednog dana sam se našla na tramvaj stanici.

Jasno se sećam, iako je dvadeset godina prošlo. Znam i tačno šta sam nosila: majicu na pruge, vrećaste pantalone, adidas patike. Duga smeđa kosa sa razdeljkom na sredini.

Dvoje ljudi je prošlo pored mene u kolima, muškarac i žena, pogledali su me. Nekako sam odmah znala šta će se desiti. Muškarac je izašao iz kola, došao do mene i rekao nešto u smislu „Čim smo te videli shvatili smo koliko si kul, mogla bi da se uklopiš u bilo koji grad na svetu.“ Pitao me je koliko zarađujem, rekla sam 100 guldena nedeljno ($56), što nije bilo mnogo novca. On je rekao „Ako hoćeš da bolje zaradiš, javi se na ovaj broj“, i zapisao ga je na novčanici od 100 guldena.

Istog dana sam ga pozvala iz telefonske govornice. Srela sam se sa jednom ženom koja je iz hotela vodila agenciju za poslovnu pratnju, sećam se da je bila najglamuroznije stvorenje koje sam ikada videla. Neviđene nokte je imala, jako lepa žena. Rekla mi je da se i ona bavila poslovnom pratnjom dok se nije zaljubila u svog makroa, sa kim sada vodi agenciju.

Rekla mi je kako ide posao: uđeš u sobu, obučeš seksi donji veš, predložiš mu da se okupate zajedno. Prvi klijent mi je bio neki mladi Englez u jeftinom hotelu kod stanice. Zarađivala sam 100 guldena po satu, što mi je tada zvučalo kao ogromna suma.

Kad sam ušla u sobu, bilo mi je baš neprijatno. Setila sam se saveta žene iz agencije, pa sam mu predložila da se okupamo zajedno. Ali kada je bilo majušna! Jedva smo stali oboje, nogu skupljenih do brade! Videla sam da je njemu smešno, bilo je očigledno da sam vrlo neiskusna kurva. Skroz blesavo, nimalo seksi. Kad smo izašli, ne sećam se kakav je seks bio ali znam sigurno da ga je bilo.

U ono vreme, svako devojku bi vozio po jedan vozač od hotela do hotela. Tako da je mene te večeri vozio od jednog klijenta do drugog. Nisam znala da je na meni da mu kažem kad mi je dosta, tek pred zoru sam rekla „Molim te, vozi me kući“. On je rekao „Nema problema“ i odmah me odbacio do stana. Bila sam izmoždena, ali zaradila sam za ono vreme pravo malo bogatstvo.

Seksualne radnice često pričaju o toj granici, o prvom plaćenom seksualnom odnosu. Kad se ta linija pređe, nazad više nema. Obeležena si zauvek. Meni je ovaj posao samo posao, nije deo mog identiteta, ali društvo na to drugačije gleda – teško je ostaviti sve to iza sebe.

Sad kad se setim, žao mi je tih godina. Pre nego što sam počela, bila sam samo sa trojicom – praktično sam bila nevina. Šteta je da sam toliko o seksu morala da saznam od klijenata. Po prvi put sam svršila sa klijentom, na primer. Nekako mi je to tužno. Ne bih rekla da nosim ožiljke iz tog vremena, ali nije to baš bio ni idealan život.

Danas se bavim aktivizmom, zalažem se za prava seksualnih radnika, ali u ono vreme nisam imala nikakvu podršku. Svi smo to brižljivo krili, tek skoro sam počela otvoreno da pričam o svom poslu. Moja porodica ni dan danas ne zna, ni druge u branši svojim porodicama ne saopštavaju. Neobično je to, koliko se dugo ta stigma vuče.

U Amsterdamu sam radila sve dok se nisam našla u jednoj užasnoj, nasilnoj vezi. Pušili smo krek, krijumčarili travu i tablete do Južne Afrike i nazad. Zbog dečka sam ostavila prostituciju – njemu se to gadilo – iako smo se oboje tu već bavili mnogo opasnijim poslovima.

U to vreme sam bila očajna na poslu, ljudi su se žalili ali mene je bolelo dupe. Nisam umela da popušim, nisam bila samouverena po pitanju sopstvenog tela… u današnje vreme, kad svi pišu onlajn kritike, ne bih izdržala ni pet minuta kao poslovna pratnja. Jednom klijentu sam iskrvarila svud po krevetu – nisam još čula za sunđere – a on mi je samo rekao „Ti baš nemaš iskustva, jel’ tako?“ Odmah me je bilo sramota.

Posle Amsterdama, radila sam širom sveta sledećih šest godina – Sidnej, Nju Orleans, Fort Loderdejl, London. Ne leže mi normalni poslovi zbog psihičkih problema, ali kad se baviš seksualnim radom to nije problem. Čak i ako se baš namučiš na poslu, mirna si sledeće dve nedelje. Mogla sam stalno da budem haj.

Nisam nikad gledala negativno na seksualni rad, ali on jeste značajno uticao na moj život. Ne samo što sam lagala porodicu već i partnere – stalno sam vukla tu neku sramotnu tajnu za koju niko nije smeo da zna. Čak i danas, kad se ponosim svojim poslom i pričinjava mi zadovoljstvo, ipak ne smem da priznam porodici, što me frustrira.

Heteroseksualnim cis muškarcima obično najviše smeta pomisao na prostituciju, posebno kao glavni izvor prihoda. Kao da imaju tu neku predstavu da mi se svakom penetracijom nešto oduzima, da ostajem okaljana. Kao da ne prodajem uslugu nego baš samu sebe. Grozan mi je taj pogled na stvar. Industrija seksa ima brojne probleme, ali to se može reći za većinu industrija – takva je priroda kapitalizma. Društvu bi bilo mnogo bolje kad bi drugim profesijama posvetilo onoliko pažnje koliko odvaja na seksualni rad.

Sa 26 godina sam se zaljubila i ostavila prostituciju. Radila sam u baru, što je mnogo teže. Sećam se smena od po osam sati tokom kojih bi iza šanka bila u nekom svom svetu, kao da nisam tu. Čisto mučenje.

Bili smo zajedno četiri godine, a pošto smo raskinuli bila sam ubeđena da se nikad neću vratiti seksualnom radu. Ipak, upoznala sam neke kolege koje su me uvele u aktivizam, tako da sam bila spremna da ponovo pokušam. Dobro mi je krenulo, sad se iskreno ponosim brendom koji gradim. Više ne radim za druge agencije, sama sam svoj gazda, uspevam i da uštedim.

U medijima se viđaju dve verzije seksualne radnice. Jedna je vesela kurva, opunomoćena, dobro zarađuje, uživa u seksu… a druga je žrtva nasilja. Većina nas se ne uklapa ni u jedan ni u drugi model. To treba bolje isprofilisati. Potrebna je i dekriminalizacija profesije, naravno, tako se radnice štite – trenutni zakoni su više nego smešno. Nadam se da će jednog dana ova profesija biti tretirana kao i svaka druga, da će radnicima biti dozvoljeno da se organizuju, da izbore svoja osnovna prava.

JOŠ NA VICE.COM:

Prostitucija na Vol stritu

Intervju sa makroom iz Dubaija koji prodaje seks milijarderima

Seks sa neprijateljem: prostitucija tokom nacističke okupacije Srbije