​Napisao sam 150 porno romana za pet godina

Sledi odlomak iz knjige 'Sin-a-Rama: Vrcavi seksi džepnjaci šezdesetih', nove antologije o porno romanima koji su se tokom te čitave decenije prodavali u milionskim tiražima. U eseju koji sledi, Hugom ovenčani naučnofantastični pisac Robert Silverberg objašnjava kako su on i drugi pisci izučili taj bezobrazni zanat. 'Sin-a-Rama' je obavljena u izdanju Feral House-a.

Ovako bih to napisao da pišem danas:

Godina je, međutim, bila 1959. i predstava američkih vlasti šta je dozvoljeno štampati i prodavati normalnim trgovinskim kanalima bila je veoma drugačija od današnje, tako da sam zapravo napisao ovo:

Uzbudljivo štivo, a? Znate šta, nije da nije, na taj neki svoj pitom način. Ne pominju se sise, kurčevi ili pičke, niti bilo boje druge ružne reči, nema klića, vlažnih pica, nikakvih živopisnih opisa genitalija, napetih ili nekih drugih — čak ni stidnih dlačica; a orgazam nije fontana vrelog semena niti bilo šta anatomski konkretno, već metaforička "eksplozija u preponama". Ljudi se ne jebu ili karaju, oni doživljavaju "spoj". Ton je veoma antiseptički, rekli biste, gotovo čedan. A opet, svi osnovni sastojci dobrog starog trpanja su tu, stenjanje i zapomaganje, drhtanje od uzbuđenja i, da, čak i eksplozija u preponama — sve što želite u sceni koja opisuje strastven seks ako živite 1959. godine.

Ovo je, zapravo, uvodna erotska sekvenca iz romana "Zavisnik od ljubavi", u izdanju čikaškog Nightstand Books-a, objavljenog u oktobru iste te godine — prvi od oko 150 romana nečega što se može smatrati veoma nevinom softkor pornografijom koju ću narednih pet godina pisati za Nightstand pod pseudonimom "Don Elliot".

Tako je. Čitavih 150 romana za pet godina. Trideset romana godišnje, više od jednog svake dve nedelje, mesec za mesecom, od 1959. do 1964. godine. Napisanih, ni manje ni više, na pisaćoj mašini. (Tad nije bilo kompjutera, čak ni IBM-ove električne pisaće mašine.) I drugi pisci čija bi vas imena veoma iznenadila izbacivali su knjige gotovo istim usijanim ritmom. Bili smo brzi tih dana. Ali, naravno, bili smo i veoma mladi.

Imao sam 24 godine kada sam uleteo, na svoje veliko iznenađenje, u posao pisanja seksi romana. U to vreme sam prevashodno bio poznat, baš kao što sam i sada, kao pisac naučne fantastike. Ali 1958. godine, kao posledica potresa iza kulisa u svetu distribucije časopisa, čitav izdavački svet SF-a je bankrotirao. Više desetina časopisa za koje sam redovno pisao ugasili su se preko noći; a ionako skučeno tržište SF romana (dve izdavačke kuće za džepne knjige i jedna za tvrdokoričene) odjednom je postalo još skučenije, tako da ukoliko niste bili neka od prvoklasnih zvezda poput Roberta Hajnlajna ili Isaka Asimova, nije vam se pisalo dobro.

Otkako sam diplomirao na koledžu nekoliko godina ranije, lepo sam živeo od pisanja SF-a. Živeo sam u luksuznom petosobnom stanu na prestižnoj Aveniji Vest End na Menhetnu (stanarina je iznosila 150 dolara mesečno — čitavo bogatstvo u ono vreme!), navikao da letujem na mestima kao što su London i Pariz, jeo sam po najboljim restoranima, počeo sam da učim sve o skupim vinima. I odjednom se dve trećine časopisa za koje sam pisao ugasilo, a pregršt starijih i etabliranih pisaca počelo je da se nadmeće za nekolicinu preostalih upražnjenih mesta.

Ali još sam se držao i imao neke dobre prijatelje. Jedan od njih bio je Harlan Elison, pisac naučne fantastike moje generacije, koji se — videvši šta nas čeka u svetu SF-a — preselio iz Njujorka prihvativši posao u Čikagu kao urednik Rogue-a, jednog od prvih muških časopisa koji je sa izvesnim uspehom parirao komšiji iz kraja, Playboy-u. Izdavač Rogue-a bio je Vilijam L. Hamling, pristojni mladić iz predgrađa Čikaga, čija je prva ljubav, baš kao i Harlanova i moja, bila naučna fantastika. Bil Hamling je objavljivao SF časopis Imagination, koji je kupio jednu od mojih prvih priča 1954. godine. Od 1956. godine, redovno me je plaćao 500 dolara mesečno da mu po ugovoru štancujem epske svemirske priče. Sada, međutim, Imagination više nije postojao, a Hamlingova jedina prestala izdavačka delatnost bila je njegov dvomesečni časopis sa golotinjom.

Harlan je, ubrzo nakon što je pošao da radi za njega, krenuo da ubeđuje Bila kako budućnost leži u erotskim džepnim romanima. Hamling je razmislio o tome čitavih šest minuta i pristao. A onda me je Harlan pozvao.

"Imam ponudu za tebe, ako te zanima", rekao je. "Jedan seksi roman mesečno, od 50.000 reči. 600 dolara po knjizi. Prvi nam treba do kraja jula."

Bio je početak jula. Nisam ni trepnuo. Šesto dolara mesečno bila je za ono vreme velika lova, naročito ako ste mladi pisac u panici zato što su sva vaša stalna tržišta presušila. Jedna knjiga bi mi otplatila stanarinu za četiri meseca. Planirali su da objavljuju dva džepnjaka mesečno, a ja sam dobio priliku da svojeručno pišem polovinu njihovog izdavačkog plana. "Nego šta", odgovorio sam. Do kraja jula, Harlan je od mene dobio "Zavisnika od ljubavi" — vrući roman o neutaživim požudama, zahtevnim telima, devojkama zatočenim u paklu koji su same sebi priredile, i tako dalje, i tako dalje. (Citiram sadržaj sa korica.)

Bilu Hamlingu se strašno dopao "Zavisnik od ljubavi". Ubrzo mi je poštom stiglo mojih 600 dolara i zahtev za još knjiga. U septembru sam predao "Devojku iz bande". U oktobru sam napisao "Ljubavnu boginju". Kasnije istog meseca, napisao sam "Letnju aferu". Dva romana u jednom mesecu? Što da ne? Bio sam brz, bio sam voljan, bio sam dobar.

U oktobru su se, takođe, u prodaji našle prve dve knjige iz edicije Nightstand Books — moja i jedna po imenu "Klub strasti", iz pera još jednog mladog pisca koji je morao brzo da se prilagodi gibanjima na svom spisateljskom tržištu. Njegova knjiga, baš kao i moja, bila je prilično pitoma. Pisali smo praktično realistične romane o savremenom životu, sa vrlo blagim izletima u seksualne aktivnosti na svakih 20 do 30 strana. Ali likovi jesu zajedno odlazili u krevet i mi se jesmo trudili da opišemo šta oni tamo rade i kako se osećaju onoliko detaljno koliko je to zakon dozvoljavao.

U ono vreme, američkim izdavaštvom je i dalje vladala prilično stroga cenzura. Bilo je ilegalno objavljivati ili prodavati takve klasike erotske književnosti kao što su "Rakova obratnica" ili "Ljubavnik lejdi Četerli", a čak i samo pojavljivanje reči kao što su "jebanje" ili "pička" moglo je da se završi posetom okružnog tužioca izdavaču. Za čitalačku publiku željnu golicavih seksualnih uzbuđenja, Nightstand Books Bila Hamlinga, čija su se izdanja otvoreno i naširoko distribuirala, nudila su robu za koju je postojala momentalna i ogromna potražnja. Prodate su nepojamne količine prve dve knjige. Nisu stizali da ih doštampaju. Hamling mi je za svaku knjigu koju sam napisao do tada poslao bonus od 200 dolara i za nadalje digao moju tarifu na 800 dolara po naslovu. I odlučio je da umesto dva, objavljuje četiri naslova mesečno. "Možeš li nekako da pišeš dve knjige mesečno za nas?", pitao me je.

Gledajte ovako: prosečna knjiga Nightstand Books-a iznosila je 212 strana rukopisa sa dvostrukim proredom. Čekala me je nepojamna količina kucanja — da na pominjem problem smišljanja zapleta, likova, lokacija, svega ostalog. Ali nisam oklevao da pristanem. Umeo sam brzo da kucam i umeo sam brzo da smišljam. I smislio sam savršenu formulu za te knjige. Bile su to priče o običnim ljudima koji bi se našli u čeljustima snažne seksualne opsesije koja bi ih samo još više uvaljivala u nevolju.

Evo šta sam radio: osmislio bih simpatičan lik (muški ili ženski, nebitno) sa normalnim, zdravim seksualnim apetitom čijem zadovoljenju nešto smeta — zauzeti muž koji dobija iznenadnu želju da se upusti u preljubu, žena koja neočekivano otkriva da se, kad malo više popije, oslobađa seksualnih inhibicija, sa svim rizicima koji uz to idu. Oni, dakle, otklone smetnju. Ali ispunjenje njihovih želja samo dovodi do novih komplikacija, pa još više komplikacija, a one stvaraju tenziju koja se najbolje otklanja uz još seksa, i tako dalje, i tako dalje, od jednog kreveta do drugog, od jedne nevolje do druge, sve dok se na kraju sve na razreši i život našeg protagoniste ne počne da pokazuje znakove smirivanja.

Moglo je da posluži bilo koje okruženje. Samo je trebalo da odaberem likove i smestim ih u nekakve živopisne okolnosti. Pričao sam priče o ilegalnim radnjama u luksuznim karipskim odmaralištima, o srednjoškolcima koji upoznaju svoja tela, o prigradskim klubovima svingera. Kad god sam mogao da iskoristim sopstvena iskustva, kakva god da su bila sa 25 godina, uradio bih to. Ostalo sam izmišljao od nule ili izvlačio iz sopstvenih bujne, pokvarene mašte. (Odrastao sam u utegnutim pedesetim i imao, bogami, o čemu da maštam.)

Napisao sam "Pion požude" i "Nudistički kamp" u novembru 1959. godine. Napisao sam "Izopačene strasti" i "Suprugu iz predgrađa" u decembru. U januaru sam napisao samo "Greh na točkovima", ali su zato u februaru izašli "Ranč greha" i "U klopci strasti". I tako dalje, i tako dalje, mesec za mesecom. Za svaku knjigu trebalo mi je tačno šest dana: jedno poglavlje od 16–18 strana pre ručka, jedno od 16–18 strana posle ručka, ukupno 12 poglavlja i 212 strana. Nijedna knjiga nije ispala kraća i nijedna, naravno, nije bila mnogo duža: postao sam vešt u baratanju likovima tako da se rasplet uvek desi tačno na vreme, u Poglavlju dvanaest. Knjige su se dobro prodavale i za rane naslove mi je isplaćeno još retroaktivnih bonusa. Sad sam za nove naslove dobijao 1.200 dolara po knjizi. To je bio prihod od preko hiljadu dolara nedeljno u vreme kada je večera za dvoje u najskupljem restoranu u Njujorku iznosila oko 40 dolara, računajući i flašu prvoklasnog francuskog vina. Moja nova karijera u pornografiji ubrzano me je pretvarala u bogataša.

Nisam osećao apsolutno nikakvu sramotu zbog onog što radim. Pisanje mi je bilo posao, a ja sam radio vredno i pričao jasne, uzbudljive priče. U čemu je razlika ako su to, zapravo, priče o ljudima koji su se našli u napetim seksualnim situacijama umesto ljudi koji istražuju kratere na Aldebaranu IX? Pronalazio sam sreću — a ima je, verujte mi — u predanom i stalnom radu, sedeći satima za radnim stolom pod letnjim suncem, smišljajući scene erotske napetosti onoliko brzo koliko su moji prsti mogli da postignu. Naravno, to što sam pisao nije bilo "cenjeno", čak ni malo, tako da kad bi me ljudi pitali kako zarađujem za život, govorio bih im da sam pisac naučne fantastike . (I dalje sam pisao ponešto i nje, sa strane.) Nisam baš mogao da kažem komšijama u elegantnoj prigradskoj zajednici da sam profesionalni pornograf.

Ali da li sam stvarno pisao pornografiju?

Nisam, ako je po vama definicija pornografije upotreba "opscenih" reči ili plastičnih fizioloških opisa. Kao što vam govori odlomak koji sam izdvojio na početku, to štivo je bilo urnebesno smerno. Sve se postizalo eufemizmima i metaforama. Eksplicitni anatomski opisi nisu bili dozvoljeni, baš kao ni bezobrazne reči. Najdalje što ste mogli da idete bili su izrazi poput "ležali su zajedno, on je osetio uporno stiskanje njenog tela uz svoje, njegova uspaljena muškost ulazila je u nju i on je osetio toplo, meko, vlažno štipkanje i stezanje…"

Ti ljudi bez svake sumnje rade One stvari. Ali u nju ulazi njegova "muškost", a ne njegov kurac, kita ili đoka, a nešto ga štipka i steže, pretpostavljamo vagina, ali ni to nam nije izričito rečeno. Likovi nisu "svršili" — dostigli su "trenutak ekstaze". Muškarci nisu imali ni kurčeve, ni jaja; imali su "međunožje". Predigra se svodila na obujmljivanje grudi i dopuštanje da ruka "sklizne niže po telu". Analni seks? Tako nešto nije postojalo. Dildo i druge seksualne igračke? Zaboravite. Oralni seks je nagovešten time što je rečeno: "Poljubio ju je tu, poljubio ju je tamo, a onda ju je poljubio i onamo." I tako dalje. Ništa bezobraznije od Zeke Peke.

Ograničavao sam se na reči koje mogu da se nađu u rečniku zato što sam unapred upozoren da izdavač u knjigama neće tolerisati ono što je zvao "vulgarizmima". Jedan od razloga bio je što mu se istinski nisu dopadali — bio je to u suštini jedan veoma iskren i ispravan tip, koji bi najradije objavljivao naučnu fantastiku — ali je i vrlo dobro znao da bi mogao da završi u zatvoru ako krene da ih štampa. U zatvoru, dobro ste pročitali — šta god se tvrdilo u Prvom amandmanu. (I na kraju i jeste tamo završio, mnogo godina kasnije — ne zbog objavljivanja seksi romana, već zato što je prekršio poštanski zakon poslavši poštom reklamu za ilustrovanu istoriju erotskog slikarstva i književnosti!)

Spisak onog što se smatralo "vulgarizmima", međutim, menjao se u skladu sa različitim sudskim odlukama i presudama protiv Nightstand-ove konkurencije u biznisu golicavih knjiga koji se ubrzano širio. Širom zemlje su razne puritanske javne službe pokušavale da suzbiju ovu novu epidemiju erotike. Kad god je neki liberalno nastrojeni sudija odbacio tužbu cenzora, do nas je stigla vest da možemo da rizikujemo malo više u svojim pisanijama, iako je naša proza i dalje ostajala izuzetno čista po kasnijim izdavačkim kriterijumima. I kad god je neki nesrećni izdavač rebnut, maloj ekipi Nightstand-ovih redovnih pisaca prosleđeno je upozorenje da moramo da se trudimo da budemo pristojniji.

I tako je jednog dana reč "to" postala vulgarizam. Mislim na "to" kao u "'Radi mi to', povikala je ona." U to vreme se Harlan Elison već preselio u Holivud, a moj urednik kod Nightstand-a u Čikagu bio je Aldžis Budris, još jedan vrhunski pisac naučne fantastike koji je posle krize u SF-u morao da se prebaci sa honorarnog pisanja na uredničku poziciju. Budris me je pozvao da mi kaže kako od sad pa nadalje moram da smanjim upotrebu reči "to". Zavirio sam u svoju nedavno objavljenu knjigu i video da su zaista izmenili sve moje reči "to" u "ono", pa je sad to izgledalo ovako: "Radi mi ono', povikala je. 'Želim ono! Želim ono!'"

To mi je zvučalo suludo i rekao sam Budrisu da se ja toga neću pridržavati. Da bih to i pokazao, uručio sam im knjigu u kojoj je svaka druga reč bila "to": "Daj mi to! Želim to! To! To! Moram da dobijem to!" Bio sam zvezda edicije, prvi, najpouzdaniji i najproduktivniji pisac kog su imali i na kraju je ispalo po mom. "To" je uklonjeno sa spiska vulgarizama.

U tom periodu — bilo je to negde 1962. godine — za Nightstand sam štancovao tri knjige mesečno. Bila je to neverovatna količina posla, ali nisam imao izbora. Poput mnogih pisaca, (Ser Voltera Skota, na primer, ili Marka Tvena), postao sam vlasnik luksuzne nekretnine. Naime, kupio sam sebi ogromnu vilu u najboljem stambenom kraju Njujorka, blizu stanice Okruga Vestčester, za (tada) ogromnu sumu od 80.000 dolara. Kuća je imala 20 soba, a sve su morale da budu okrečene i nameštene, a potom sam morao da se staram o računu za grejanje, porezu na vlasništvo, i tako dalje, i tako dalje. I tako sam povećao učinak. Moja bibliografija za jun 1962. godine, na primer, kaže da su objavljeni "Neprirodno", "Zabranjena zadovoljstva" i "Telo bi rado" — što je bio uobičajeno produktivan mesec za mene. Tog meseca su mi zaribale vodoinstalacije u kući i sećam se da je tim od pet vodoinstalatera morao da prekopa zadnje dvorište, u jednostavnom pokušaju da pronađe glavnu cev, dok sam ja sedeo na spratu i pokušavao da nižem reči toliko brzo da zaradim više od njihove zajedničke tarife po satu. I išlo mi je.

Jedan od načina na koji sam uspevao da održim taj neverovatni nivo učinka bio je sakupljanjem čitavih fascikli onoga što sam zvao "mustrom" — postojećih scena seksa koje bih prosto mogao da ubacim u svaku knjigu. Zapleti i likovi morali su, naravno, da se menjaju od knjige do knjige, ali radeći prema strogim pravilima koja su nam nametnuta, nije bilo previše načina da se opiše šta moji likovi rade u krevetu, tako da sam izvlačio karakteristične scene iz sopstvenih knjiga — osnovnu scenu zavođenja, scenu snošaja, voajersku scenu, scenu silovanja, lezbejsku scenu, i tako dalje — i, po potrebi, reciklirao ih u nove rukopise na odgovarajuća mesta. Niko se nikad nije bunio. (Da su tada postojali kompjuteri, mogao sam sve to da radim jednim stiskom dugmeta. Umesto toga, morao sam sve iznova i iznova da prekucavam.)

Edicija Nightstandje u tom trenutku objavljivala osam do deset knjiga mesečno, možda i više, i kako je katalog rastao, mnogi drugi pametni mladi ljudi pridruživali su se ergeli pisaca. (Na popis ste dospevali samo po pozivu — izdavač nije želeo da ima posla sa amaterima, samo sa vičnim mladim profesionalcima.) U neizvesnom poslu kao što je honorarno pisanje, ta zagarantovana mesečna plata bila je veoma privlačna. Zapanjili biste se koliko se slavnih pisaca kasnije našlo među mojim kolegama u Nightstand-u. Bili smo kao gomila budućih igrača prve lige koji su dobili priliku da izuče zanat u nekom vrhunskom bejzbol timu niže lige.

Neću imenovati nikoga, jer nije na meni da to radim. Ali mogu vam reći da su dvojica danas veoma cenjenih pisaca krimića, izuzetno popularnih i uspešnih, redovno pisali za Nightstand pod imenima "Endrju Šo" i "Alan Maršal". Njihov rad za Nightstand obično je imao izraženu komičnu notu, za razliku od mog. (Seks je za mene oduvek bio Ozbiljna stvar.) Jedan drugi, koji je pisao pod pseudonimom "J.X. Vilijams", postao je veliki bestseler pisac istorijskih romana, specijalizovan za američku istoriju, i kad kažem veliki, mislim baš veliki. Pisac knjiga pod pseudonimom "Don Belmor" kasnije je postao uspešni holivudski scenarista. "Klajd Alison" bio je pseudonim talentovanog mladog pisca glavnog toka koji je umro od alkoholizma u svojim tridesetim godinama. I iako nemam dokaza za to, čovek kome verujem mi je još davnih dana ispričao da je jedan od pisaca za Nightstand bio čovek koji već tada bio pisac bestselera i koji je štancovao knjige za Nightstand iz čiste zabave, a da njegova supruga nije znala za to (baš kao ni matični izdavač), dok je honorar uplaćivan njegovoj stalnoj ljubavnici.

Svi smo puno radili, zabavljali se i mnogo zarađivali. (Kao i izdavač, koji je poslovne prostorije iz Čikaga preselio u Palm Springs.) Naravno, sve vrste vladinih službi do federalnog nivoa uporno su pokušavale da nas zatvore, a tužbe su samo pljuštale i održano je jedno ružno suđenje povodom cenzure u Hjustonu. Pošto smo mi pisci radili pod pseudonimima, a honorari su nam uplaćivani preko fiktivne firme, u to ni na koji način nismo bili upleteni. Ali jednog dana je FBI pokucao i na moja vrata. Sve je to ispalo veoma otkačeno. Primio sam ih u biblioteci sa policama od poda do tavana u svojoj velelepnoj vili.

Ćaskali smo o mojim knjigama — mojim naučnofantastičnim knjigama. Pokazao sam im nekoliko nedavno objavljenih knjiga o arheologiji i nauci za mlađe čitaoce koje sam napisao — i to sam radio, u slobodno vreme, a one su mi se slučajno našle pri ruci. Reč "pornografija" nije pomenuta. Jesu me, međutim, pitali da li sam nekad poslovao sa kompanijom tom-i-tom. To je, ispostavilo se, bila jedna od fiktivnih firmi koja je isplaćivala pisce za ediciju Nightstand; međutim, sasvim slučajno, meni su uplate stizale preko kompanije one-i-one, jedne druge fiktivne firme, a pristojni ljudi iz FBI-ja su izgleda pobrkali lončiće. "Ne", rekao sam apsolutno iskreno. "Nikad nisam poslovao sa takvim-i-takvim. Nikad nisam čuo za njih." I to je bilo to. Ljudi iz FBI-ja su otišli, verovatno misleći da je došlo do zabune sa imenima i nikad me više nisu gnjavili.

Ali nekih godinu dana kasnije jesam prestao da pišem za Nightstand — ne zato što su me zastrašile vlasti, već zato što sam se posle 150 erotskih romana napisanih za pet godina prilično zasitio navođenja likova u spavaću sobu. Želeo sam da se vratim intelektualnim izazovima naučne fantastike, koja je naveliko počela komercijalno da se oporavlja posle krize poznih pedesetih.

A veoma uspešna bila je i moja publicistika iz oblasti arheologije i nauke; želeo sam i njoj više da se posvetim. I tako, nakon poslednje serije naslova — "E kao Eros", "Veza za jednu noć", "Grešno mače" — prestao sam da pišem erotske romane.

Ali ne žalim za tih pet godina provedenih u fabrici za proizvodnju seksi knjiga — nimalo. Mislim da ne žali niko od nas ko je pisao za Nightstand. Ne samo zato što sam pišući te knjige zarađivao dovoljno da priuštim sebi onu veliku kuću i putovanja po Evropi. Dok sam izbacivao te knjige, razvio sam i usavršio neke veoma bitne profesionalne veštine.

Radeći pri fantastičnim brzinama (jednom sam napisao čitav roman za tri i po dana, samo da bih video da li mogu), ovladali smo veštinom improvizovanog smišljanja zapleta od nule i urednog okončanja čitave priče u traženih 50.000 reči: predivna vežba u disciplinovanju strukture koja me je dobro poslužila od tada. Nije bilo vremena da se greši: morali smo sve da potrefimo još u prvoj ruci i uspevali smo, pričajući dobre priče, u jasnoj prozi, bez foliranja. I zato što smo radili pod pseudonimima, imali smo slobodu da odbacimo sva ustručavanja i likove guramo do samih granica, a da ne moramo da brinemo šta će drugi — prijatelji, rodbina, kritičari — reći ili misliti o našem radu. Ludo smo se zezali i za to bili dobro plaćeni.

I nikad nismo smetnuli s uma da radimo ono što se suštinski i očekuje od pisca: pružali zadovoljstvo i zabavu čitaocima koji su iskreno voleli ono što radimo. Ogromna količina knjiga kupljena je čim bi izašla iz štamparije, što znači da su zadovoljavale potražnju, da ih je neko mnogo voleo. Puno mi je značilo da znam kako moji romani uvesaljavaju živote ogromnog broja ljudi tih mračnih dana pre više od 30 godina kada je puritanizam bio na vrhuncu, a seks u okovima.

150 romana! Žrtva strasti! Telesni plamen! Grešni vragolan! Mladići za orgije! Pisanje tih knjiga bilo je jedinstveno iskustvo i na taj period života gledam sa velikom naklonošću i bez srama, bez želje da se bilo kome pravdam.

Preveo: Oto Oltvanji

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu