Zašto je ponekad dobro ne preboleti bivše

Pomislite samo na trenutak na svoju bivšu ljubav. Ali, ono, stvarno pomislite. Verovatno je prošlo dugo vremena otkako ste bili zajedno. Možda više ne pričate, verovatno ste se otuđili jedno od drugog ili ste možda i dalje prijatelji, pa se i dalje ponekad nađete na pivu ili čaši merloa.

Opšteprihvaćen stav je da je jedini način da se izlečite posle raskida da se "otkačite" od osobe za koju ste nekada bili toliko vezani. To je teorija koja je postala nepresušni izvor motiva u romantičnim komedijama: drastična frizura posle raskida, noć provedena u zapenjenim tiradama kod prijatelja ili u izlasku u nameri da se smuvate s bilo kim, ili šta god već lik u tumačenju Katrine Hajgl radi u melodramskoj montažnoj sekvenci "proždiranja porodičnog pakovanja sladoleda". Ali možda nije sve tako jednostavno.

Pošto je osećaj kad se okonča veza tako grozan – iz konkretnih razloga kojima ćemo se pozabaviti za koji minut – samoočuvanje zahteva od vas da iscedite otrov iz svog života. To obično znači eliminisati sve tragove vaše bivše ljubavi. Ali psihoterapeut doktor Dejvid Braučer otkrio je da možete da razdvojite osobu sa kojom ste se zabavljali od toga kako je kasnije zamišljate. Sve je počelo sa jednim njegovim pacijentom. "Rekao mi je da svaki put kad bi uspeo u nečemu, zamislio svoju bivšu kako je ponosna na njega. Ovaj pacijent imao je uspomenu na svoju bivšu koja je funkcionisala maltene kao plišani meda". Način na koji to Braučer opisuje ne razlikuje se mnogo od teorije britanskog psihoanalitičara Donalda Vudsa Vinkota o "predmetu utehe".

"Kad mi je taj pacijent pričao o svojoj bivšoj, zapravo je pričao o nečemu što je sam stvorio. To nije osoba s kojom je živeo, više nešto što je deo njega samog – baš kao što uteha koju dete izvlači iz plišanog mede zapravo potiče iz deteta, a ne iz samog predmeta."

U postu za blog na Psychology Today, Braučer navodi ovo kao razliku između "prizvanih osećanja i uspomena — unutrašnje slike o bivšoj ljubavi" i "osećanja koje izaziva njeno ili njegovo pravo prisustvo". Ako ćemo pravo, kod nekih to možda može da funkcioniše. Ako, na primer, uspete da se setite stvarno dobrog seksa sa vašom bivšom ljubavi a i dalje se osećate dobro pri pomisli na njega ili vas čak uzbudi, onda ona postaje više kao neka vrsta fantazije nego kao stvarna osoba koja vas je ispalila i smuvala se sa vašim najboljim prijateljem ili šta god već. To sećanje na vremena kad ste se dobro osećali sa bivšom ljubavi može da se pretvori u gorivo koje unosi više pozitivnog nego negativnog u vaš život.

"Naučite da razlikujete svoju unutrašnju sliku o bivšoj ljubavi i stvarnu osobu i to može dovesti do lakšeg prihvatanja vaših sopstvenih nežnih osećanja", piše Braučer. "Dok se u prisustvu bivše ljubavi možda neprestano osećamo povređeno ili besno, u svom unutrašnjem svetu mogli bismo prema istoj osobi da prizovemo ljubav i saosećanje."

Možda, dakle – sve je to i dalje na nivou teorije. Doktorka Helen Fišer, istraživač i biološki antropolog, nije baš tako sigurna u sve to. Ona je provela čitave decenije analizirajući šta se dešava u našim telima kad smo zaljubljeni, a potom kad nas naša ljubav više ne želi. Veći deo njene rezervisanosti prema tome kako bi to "nepuštanje" vaše bivše ljubavi funkcionisalo potiče od načina na koji naš mozak obrađuje ljubav, na osnovu onoga što je primetila posmatrajući moždane aktivnosti više od 70 ljudi.

"Skenirali smo mozak 15 ljudi koji su dobili nogu u proseku 62 dana ranije i bili prave ruine od ljudi. Majko mila, ni na šta nisu ličili", kaže ona, javljajući se telefonom iz Njujorka. "Pronašli smo aktivnost u delu mozga povezanom sa osećanjem intenzivne romantične ljubavi. Takođe smo pronašli aktivnost u delu povezanom sa dubokom privrženošću partneru. Pronašli smo aktivnost u tri dela mozga povezana sa žudnjom i zavisnošću, a pronašli smo aktivnost i u predelu mozga povezanom sa fizičkim bolom i patnjom koju on izaziva."

"Dakle, kad vas vaša ljubav odbije, vi ste i dalje ludo zaljubljeni u tu osobu, osećate duboku privrženost prema njoj, žudite za njom, opsednuti ste razmišljanjem o njoj, na emocionalnoj klackalici upadate u neverovatnu tugu, osećate fizički bol i patnju koja uz njega ide." To baš nije najidealnije mešavina za duge večeri podsećanja na poslednji poljubac, poslednji put kad je vaša bivša ljubav ostavila trag svog mirisa u vašem krevetu, prvi put kad ste osetili leptiriće u stomaku koji su vam potvrdili da je volite.

Naš mozak je tako moćan organ da može da proizvede puki fizički bol na osnovu emocionalne povređenosti, ali zato radi prekovremeno kako bi shvatio zašto je veza okončana. "Ljudi kažu: 'Trebalo je da odem na ono putovanje s njom' ili 'Nije trebalo ono da mu kažem', 'Trebalo je ovo, trebalo je ono", kaže Fišerova. "Pokušavate da prokljuvite: U čemu sam pogrešila? Šta sam mogla da uradim drugačije? Šta mogu da naučim iz ovoga sledeći put? Mozak je, dakle, u prilično lošem stanju."

Ana* se priseća kako je "mutila vodu" dok je pokušavala da ostane bliska sa svojim bivšim i kako je morala da se presabere. "U mom iskustvu, nikad nisam uspevala da ostanem prijatelj sa bivšim sve dok ga nisam izbacila iz sistema i u potpunosti prihvatila da se s tom osobom više nikad neće desiti ono što ja želim. Ovo govorim iz perspektive 'odbačene' osobe čije je srce slomljeno, ali mislim da isto važi za obe strane – ne možete, ili ne smete, biti prijatelj sa bivšim dok vas nije preboleo."

Prema istraživanju na koje se Fišerova poziva u svojim knjigama, obično prolazite kroz dve faze tugovanja za vezom: protestovanje i rezignacija. "Vremenom delovi mozga povezani sa privrženošću postanu manje aktivni, bol počne da jenjava. Uspomene ostaju. I zato ćete se uvek sećati te osobe, ali će bol koji vezujete za te uspomene početi da se smanjuje. A onda ćete upoznati nekog novog i zapitate će se zašto ste ono uopšte radili", kaže ona kroz smeh.

Dok na svetu ima onih koji mogu da se prisete starih dobrih vremena sa radošću, pretvore bivše ljubavi u apstraktan koncept, drugi će najverovatnije morati da izbace sve stare uspomene iz glave pre nego što budu u stanju da pođu dalje. Oba pristupa zasnivaju se na ideji fantazije: bilo da bivšu ljubav pretvorite u simbol koji vas ne užasava u sadašnjosti ili iz potrebe stvorite narativni okvir koji vam pomaže da ih zauvek odstranite iz svog ljubavnog života.

"Znam ljude koji godinama nisu odustajali od svojih bivših. Stalno su pričali o njima, u nadi da će im se oni vratiti – a to ponekad podrazumeva sajber-proganjanje i razne druge pokušaje povezivanja", kaže Braučer. "I najmanje reakcije bivših ljubavi dovodile bi do nedelja i nedelja upitanosti: 'Šta misliš da je htela da kaže kad je rekla da joj nedostajem? Misliš li da je htela da kaže da će mi se vratiti?'" Na kraju, kaže on, uspomene i fantazije umeju da se sudare "i stvore alternativnu stvarnost". Ako ništa drugo, ono što osećate prema bivšoj ljubavi govori mnogo o tome koliko je stvarna ili izmaštana ona postala u vašem životu danas, i koliko je prijateljski sve to moglo da se završi. U redu. A sad možete da prestanete da mislite na nju – dobro, ako to baš želite.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu