Omiljeno dete Amerike: "Sam u kući", 25 godina kasnije

Mekoli Kalkin je poslednjih nekoliko godina proveo na mrtvoj straži tabloida. Nikada daleko od njega: njegova slika kada je imao 9 godina, u ulozi koja ga je obeležila za ceo život, kako vrišti u ogledalo, čist kao bog. Da bi podcrtao kontrast, Dejl Mejl izveštava da „ljudi koji ga poznaju kažu da je potpuna suportnost Kevinu Mekalisteru". Tragediju na stranu, deluje mi odgovarajuće da je takozvano lice moje generacije toliko izobličeno. Kalkin ostaje odgovarajući simbol za naš hedonizam, baš kao što je film koji ga je proslavio bio ogledalo našeg lošeg obrazovanja i primer za sranja na kojima smo odrastali.

Kao i njegova zvezda, film Sam u kući nije lepo ostario. Barem je to moj utisak, kada sam ga pogledao 25 godina posle pomame za njim. Nije mi trebalo dugo da shvatim da je u pitanju politička osuda. Vidite, kada se malo udubite, shvatićete da je priča o bogatom klincu koji sređuje lumpenproletarijat očigledno delo desničarske propagande – libertarijanska parabola, svetionik za generaciju sa ADHD-om. To nije bilo slučajno.

Rad na filmu je počeo početkom 1990, odmah nakon završetka hladnog rata. To mora da je bilo sjajno doba za okorelog republikanca i Reganovog obožavatelja Džona Hjuza, tvorca ovog filma: doba velike ideološke sigurnosti. Kao konzervativac prvog reda, bio je pripadnik retke holivudske vrste, i tokom karijere je uglavnom bio prilično oprezan. Hjuz je bio poznat kao pragmatičan, pre svega, vrhunski svodnik. U svet filma je krajem sedamdesetih došao iz advertajzinga, i tokom osamdesetih usavršio štancovanje tinejdžerskih filmova (The Breakfast Club, Ferris Bueller's Day Off), zbog čega su u Tajmu o njemu napisali da je „na uvrnut način u skladu sa narastajućim narcizmom adolsecenata". Ranih devedesetih je dokazao da je jednako dobro upućen i u narcizam dece – čistiji narcizam.

U Hjuzovim tinejdžerskim filmovima, političkih stavova ima samo u naznakama, kao što je Majkl Vajs primetio u Slejtu pre par godina: opsednutost klasnim razlikama, simpatije ka novobogatašima, i uobičajeno slavljenje pojednica. Pažljivo je pazio da ne otuđi gledaoce time što će nametati svoje stavove. Nekada je do te autocenzure dolazilo u montaži, kao kada je iz Ferisa Bulera izbacio govor („Budite pažljivi kada imate posla sa starim hipicima; umeju da budu veoma osetljivi."). Toliko glasno izražavanje njegovog stava ne bi bilo odgovarajuće: konzervatizam tinejdžerima nije svojstven.

Ali deca su po tom pitanju plodnije tle – sklona su tome da budu prilično reakcionarna. Obično preziru pravila, fantaziraju da su sama sebi dovoljna, plaše se onoga što ne poznaju, vole oružje, čvrsto se drže svojih sujeverja, i najviše mrze da vide da se kolač deli ravnomerno. Hjuzovi libertarijanski stavovi su najviše legli deci u devedesetim godinama, odgojenim na podjednakoj dozi zanemarivanja i namirivanja. To je pitanje statistike: veliki broj dece je u to doba ostajao sam kod kuće, četvrtinu svog vremena provodio ispred televizora, i kao rezultat toga, to je bila najpovlašćenija generacija dečjih potrošača u zabeleženoj istoriji – hiperaktivna, neposlušna i potrošački iskusna. Imajući ovakvu publiku na umu, ne iznenađuje to što je Hjuz pomislio da bi bilo prikladno da producira svoje najideološkije delo.

Hjuzov blizak prijatelj, urednik National Lampoon-a P.J. O'Rurk, rekao je istu stvar o filmu "Sam u kući", 2010. godine u jednom intervjuu, nakon Hjuzove smrti: „Svako ko to želi, može da vidi konzervatizam u njegovim filmovima. Sam u kući u suštini govori o samodovoljnosti, slobodi i odgovornosti". Kada pogledamo ovaj film imajući O'Rurkove nagoveštaje na umu, nije teško identifikovati obrise te parabole.

Film počinje pobunom protiv previše propisa. Zasićen začikavanjem braće i sestara i majčinim zvocanjem, Kevin, crna ovca porodičnog klana, započinje svađu pred širom familijom. Naređuju mu da ode na tavan porodične vile, i on se moli da oni preko noći nestanu. I oni zaista i nestaju, odlaze avionom u Pariz. Kada shvate svoju grešku, na pola puta, njihov najmlađi sin već švrlja kućom u potrazi za najboljom mogućom zabavom. Gledamo Kevina kako skače po krevetu svojih roditelja, trpa kokice u usta, gleda filmove prepune nasilja, puca iz vazdušne puške svog brata, spušta se niz gelender – radi sve što bi razumni staratelj zabranio. Na početku filma, Kevin je bespomoćno dete zavisno od svojih roditelja, ali bez nadzora, njegova kreativnost je u punom cvatu.

Zatim sledi osećaj odgovornosti. Nakon početnih preterivanja, Kevin odlučuje da živi kao odgovorni vlasnik kuće. Pere veš, odlazi u kupovinu, ali za razliku od odraslih u filmu, on uživa. Njegova imitacija života odraslih je, po svim merilima, bolja od pravog. Kućne poslove svojemajke obavlja sa osećajem autonomije jednog neženje. Ali ta autonomija je krhka. Na kraju krajeva, on ima samo osam godina, i odrasli se mešaju, kada mogu. Policajac pokušava da ga uhvati zbog slučajne pljačke; radoznala kasirka se raspituje o tome kako mu je kod kuće. Kevin im svima umakne. Od uvodne scene do odjavne špice, on nadmudri svakog odraslog koji mu se suprotstavi. To je bio popularizam za decu.

Kalkin 2015, ponovo u svojoj ulozi u filmu 'Samu kući'.

U priči se dobrota i superiornost njenog junaka ističe kada god je to moguće, čime se opravdava neverovatan osećaj samopravednosti. On je jedini simpatičan lik u filmu, najpametniji je i najslobodniji, i što je od ključnog značaja, najčistiji. U jednoj čuvenoj sceni je prikazano koliko je pedantan, da bi se na kraju opekao losionom za posle brijanja; s druge strane, provalnici imaju pun kombi dragocenosti, ali se ne trude da očiste ni crno ispod noktiju. Zanimljivo je uporediti scenu sa afteršejvom sa najčuvenijom scenom iz Hjuzovog narednog filma Kovrdžava Su (1991.), gotovo potpunom inverzijom: Su, dete sa ulice, njena maćeha sapuna i riba, kao deo šireg procesa civilizovanja. Hjuz je bio majstor nesuptilnosti – u nekim njegovim ranijim tinejdžerskim filmovima, kamera bukvalno prelazi šine. Klasni status njegovih likova uglavnom se ogleda u njihovoj higijeni. Likovi iz filma Sam u kući koji pripadaju nižoj srednjoj klasi, kao ujka Frenk, izgledaju malo odrpano i nose prašnjave džempere. Siromašni su skroz štrokavi.

Hjuzu su „reganovska gospoda" bili slaba tačka, prema Vajsu. Pretpostavljamo da iz tog razloga junak filma Sam u kući potiče iz porodice novih bogataša. To shvatamo u jednoj posebno izveštačenoj sceni: sedeći u prvoj klasi na letu za Pariz, Kevinov otac se priseća kao je kao dete na odmore išao samo kod svog dede u neko zabačeno selo, u porodičnom „dodžu". Ujka Frenk sedi ispred sa svojom ženom, žali se i krade slanike. Ostali rođaci se guraju u ekonomskoj klasi. Kevinov tata im je svima platio karte. U drugom nastavku filma će nam biti predstavljen nenormalno darežljiv vlasnik jedne od najvećih prodavnica igračaka u Njujorku. U tom svetu, filantropija zamenjuje socijalnu zaštitu. Plemeniti pripadnici niže klase, čistač ulica u Sam u kući i žena sa golubovima u nastavku se zadovoljavaju sa ono malo bede što imaju, i u životu ih održavaju crkva i klasična muzika. Provalnici pljačkaju zato što su budale bez imalo vrlina. Društvo opisano u Sam u kući je suprotnost klasne borbe: svi dobijaju ono što zaslužuju.

Libertarijanski pogledi su dovedeni do svoje logičnee krajnosti, kada „mokri" banditi istresaju svoju klasnu zavist na vili Mekalisterovih u predgrađu. Kevin repetira svoju lovačku pušku: „Ovo je moja kuća, i ja ću da je zaštitim". Provalnici imaju pajsere, primitivno oružje. Kevin postavlja mrežu hirurški preciznih zamki, više osmišljenih da povrede i ponize provalnike,nego da ih onesposobe. Spisak zamki uključuje: zasedu sa vazdušnom puškom; zaleđene stepenice; usijanu kvaku, koja jednom od provalnika na dlanu žigoše porodični inicijal 'M'; katran i perje; industrijski lepak; ekser od 20 centimetara, ukrase za jelku koji se zabadaju u gole tabane; let-lampu koja prži glavu; peglu koja udara u lice; i cev u lice, koja izbija zlatan zub. Pobegavši od ova dva ludaka, Kevin čini nešto nečuveno čudno, zbog trenutka u kome to čini: zove policiju. Cela njegova akcija je bila nepotrebna. Ovo je sadizam iz udžbenika, ili kako su to u prošlosti opisivali pripadnici pokreta ekstremne desnice: „kreativno nasilje koje je samo sebi svrha".

Srećom, „mokri banditi" su zlikovci za koje se nećemo zabrinuti ako ih neko sredi. Oni su niža vrsta ljudskih bića: jedva da možemo da ih zamislimo kako obavljaju osnovne ljudske radnje: da podižu decu, love ili se okupljaju. Njegov koeficijent inteligencije je viši od obojice zajedno. Oni su etnički obojeni, jevrejin i Italijan; Kevin je elita srednjeg zapada, zlato na porcelanu. Hari i Marv na sredini filma jure Kevina kombijem, ali odustaju od potere kada otrči u crkvu („Ja tamo ne ulazim". „Ni ja".).

Osim jedne recenzije u Entertainment Weekly – „sadistički pir nad odraslima!" – kritičarima u to doba nije previše smetala nepotrebna surovost. Mnogi su ga opisali kao „nalik crtaću". Za crtaće je svojstveno da nema krvi, da sadrže dozu humora i da su nadrealni. Čovek mora da se zapita da li je to mišljenje zasnovano isključivo na kvalitetu nasilja, ili na likovima koji ga trpe. Da je Kevinova majka bosom nogom stala na ukras za jelku, to nasilje teško da bi opisali kao ono iz crtaća.

Hjuz je i u kasnijim produkcijama manje-više prekopirao iste negativce (U Betovenu 1 i 2, u Bebinom izlasku, Denisu napasti i u Sto i jednom dalmatincu), i podvrgao ih sličnim poniženjima. 'Porodična akcija' je postao njegov žanr. Učio je iz svojih uspeha. Nasilni krešendo filma Sam u kući, zajedno sa preslatko samopravednim dečijim populizmom je bio prvi. To je takođe bila i inovativna reakcija na neravnotežu ponude i potražnje: milenijumci su gledali mnogo nasilja na televiziji, mnogo više nego što novoustanovljena PG-kategorija dozvoljava u bioskopima. Problematično dete, možda najciničniji film ikada, pokušao je godinu dana ranija da popuni tu prazninu – ali sa slabijim detetom-zvezdom, i bez sjaja filma Sam u kući. Ta ulepšavanja su omogućila filmu Sam u kući da postane masovni fenomen.

„Klinici neprekidno imitiraju taj film", izjavio je za Boston gloub jedan poštar iz Brejntrija, Masačusets. „Dotiče ih. Klinac iz filma je sladak". Roanok tajms ističe razmere te imitacije i pita se, „Postoji li ijedno dete koje nije pokušalo da imitira čuveni vrisak Mekolija Kalkina iz filma Sam u kući? Izgleda da je jedan klinac iz Kentakija otišao do kraja: „Kada su policajci ušli u kuću u kojoj dečak živi sam sa prababom, morali su da izbegavaju klinove, makaze, zamku sa kofom betona… kvake premazane mašću sa parčićima stakla… nasapunjano ili nauljeno stepenište sa ekserima".

Kada se bavio advertajzingom, Hjuz je predstavljao Big tobako. Znao je kako da plasira potencijalno kontroverzan proizvod. Sam u kući je bilo njegovo remek-delo. Uzbudljv za decu, a ipak umirujuć za odrasle, uspešno je rešio jednačinu svakog uspešnog blokbastera – povlađuje osnovnim čulima masa, a da im ne vređa osećajnost. U doba kada se žestoko raspravljalo o uticaju hip hop muzike na mlade, Sam u kući je bio smatran za porodični film, što zvuči kao naziv žanra, ali je u stvari potvrda podobnosti. Potpredsednik FX-a Čak Saftler je lepo sumirao ovu sveopštu privlačnost, kada je njegova stanica odlučila da na Dan zahvalnosti 2009. godine napravi maraton ovog filma: „To je film koji može da se dopadne svima koji su u kući. Maratonsko prikazivanje omogućuje gledaocima da film prate u delovima, dok slave s drugima".

Ovo je bilo Hjuzovo izuzetno dostignuće. Napravio je film koji je američki koliko i pita s jabukama, ali američki i koliko i dečje orgije sa oružjem. I zbog toga je Sam u kući spomenik eri kada je Amerika još uvek slepo volela sebe i svoju mitologiju, koja je bila zrela za reviziju. Po banalnim rečima jednog starog belca: Više ih ne prave kao nekad.

Leon Diš Beker je pisac, urednik i prevodilac, koji trenutno živi u Los Anđelesu. Trebalo bi da razmislite o tome da počnete da ga pratite na Tviteru, pa čak i na Instagramu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu