Zašto je problem pričati o muškoj anoreksiji

Mladost mi je bila puna otrova. Ali osim što sam se po običaju nalivao pivom, cigarete palio jednu za drugom i lešio se od kojekakvih droga, u suštini sam bio nervozni perfekcionista kome je nedostajalo samopouzdanja. Bio sam prosto opsednut potuno iskrivljenom slikom o sopstvenom telu.

Negde između trinaeste i petnaeste godine potpuno sam pao pod uticaj anoreksije i sve do prošlog leta o tome nikome nisam rekao ni reč. Pet godina nakon najmračnijeg perioda u životu (sada mi je dvadeset) bilo je dovoljno samo da to priznam pa da mi nepojmljivo veliki teret spadne sa grbače.

Potpuno sam smetnuo s uma činjenicu da sam u to vreme patio od porećemaja u ishrani, ali sam zato u onim najgorim trenucima pristajao na pravilo o samo jednom obroku dnevno. Doručak bih sakrio, a ručkove u školi preskakao. Svaki trenutak kada bi trebalo nešto da pojedem mimo rasporeda pretvarao bi se u pravo mučenje. Sada mi je strašno i da pomislim na sve ono vreme uloženo u planiranje obroka – ili, tačnije, u njihovo izbegavanje. Arčio sam sate. I to svakog dana. Ali to mi je bilo neophodno da bih dostigao nemogući ideal kojem sam toliko stremio, da se pretvorim u kost i kožu.

Savest me je, međutim, izjedala čak i zbog tog jednog jedinog obroka. Svaki put kad bih se pogledao u ogledalo ili stao na vagu osećao sam se kao poslednje govno. Još gore je bilo kad bih se sklupčao u krevetu, razočaran pred škembetom koje se prelivalo. Prvo sam plakao, pa bih se onda prevrnuo na leđa da ne bih morao da gledam svoje telo. Preko dana sam se osećao slabo, istrošeno i malo mi se vrtelo u glavi. Bila su to vremena kada su u modi bile supertesne pantalone, osim što su moje bile daleko od tesnih, već su naprotiv postajale i previše vrećaste.

Imao sam više sreće od vršnjaka jer sam imao brižnu porodicu koja bi se sasvim sigurno umešala u celu stvar od samog početka da su samo znali o čemu se radi. Ali ja sam tada bio prepredeno trinaestogodišnje derle kome je počela da raste brada, proradili su mu hormoni i rastao sam kao iz vode, pa mi je pošlo za rukom da ih sve vrtim oko malog prsta. Muškarci koji pate od anoreksije mogu da „ne izgledaju" anoreksično zbog načina na koji su građeni i ja sam to maksimalno koristio. Za razliku od žena, izgled tela i muskulatura kod muškarca često se ne menjaju ni uprkos anoreksiji. Jedna od mojih prvih devojaka me je čak opisala kao „isklesanog". Oduševilo me je koliko sam lako uspeo da ih zavaram.

Ali kasnije, kada sam polako počeo i sam da sumnjam da možda bolujem od nekog mentalnog poremećaja, odao sam se laganju samog sebe. Postoji prezir koji društvo ispoljava prema poremećajima u ishrani i to je jedan od glavnih razloga zbog kojih muškarci poput mene od samog početka ne traže ni podršku ni terapiju koje su im potrebne. Jer nas je stid. Teško nam je da priznamo da nas muče takve „slabosti".

Dok sam pre neki dan čitao koliko je visoka cena koju muškarci u Britaniji plaćaju zbog svoje čuvene suzdržanosti, postavio sam sebi sledeće pitanje: „Šta ako su moji tinejdžerski problemi samo deo muške sklonosti ka samooobmani?". Lorens Braun, nekada volonter kod Samarićana koji danas radi za BEAT, vodeću britansku humanitarnu organizaciju za poremećaje u ishrani, ovako je to prokomentarisao: „Ako pogledate statistike, videćete da je stopa samoubistava kod muškaraca tri puta viša nego kod žena. To dovoljno govori koliki problem imaju muškarci kada treba pričati o mentalnim tegobama uopšte – uključujući tu i poremećaje u ishrani."

__________________________________________________________________

Pogledajte VICE film "Izbor za Mis kamile"

____________________________________________________________________

Naravno da ceo taj problem postaje još gori kad mu se pridodaju i asocijacije na žensko telo. Tako mi se, na primer, dešavalo da dok sam još bio u školi, nisam bio spreman da prihvatim da bolujem od anoreksije jer sam mislio da se to dešava samo tinejdžerkama. Društvo me je učilo da tako razmišljam. Očigledno je da su žene izložene ogromnim pritiscima društva da se ukope u određene fizičke ideale, ali ishod je i u slučaju anoreksičnih muškaraca podjednako poražavajući, jer mnogi od njih jednostavno misle da ne mogu da budu anoreksični.

Sem Tomas, koji je nekada patio od bulimije, osnivač je jedne humanitarne organizacije sa sedištem u Brajtonu pod nazivom I muškarci pate od poremećaja u ishrani. On veruje da je došlo vreme da se na poremećaje u ishrani gleda nezavisno od pola.

„Kao što ne govorimo za manično-depresivnu psihozu da je tipično muška ili za šizofreniju da je ženska bolest, iznenađuje to što još uvek govorimo o anoreksiji kao o nečemu što se najčešće dešava ženama", objašnjava on. Termini kao što su „muška anoreksija" prave samo još veći problem i, kao što Tomas ističe, statistike u vezi sa anoreksijom kod muškaraca se često javljaju u vidu naknadnih komentara tipa „Aha, znači to se dešava i muškarcima."

Shodno tome, statistike koje se tiču muškaraca sa poremećajima u ishrani po svemu sudeći nisu odraz realnog stanja. One se odnose samo na slučajeve koji su prijavljeni zdravstvenim ustanovama dok istovremeno isključuju one – kakav je moj – koji su nekada patili ili je sada pate, a da to nikome ne prijavljuju. Sama ideja da 1.6 miliona ljudi u ovoj zemlji trenutno živi sa nekom vrstom poremećaja u ishrani je najverovatnije nastala usled neke poprilično ublažene procene.

Zvanične brojke ukazuju na to da muškarci čine 11 odsto onih koje pate od neke vrste poremećaja ishrane, dok jedno mnogo uverljivije „blic" istraživanje koje je sproveo Informativni centar Nacionalne zdravstvene organizacije 2007. godine pokazuje da je otprilike 25 odsto ovih osoba muškog pola. Posebno zabrinjava što je Kraljevski savet lekara opšte prakse nedavno otkrio da je broj muškaraca koji su tokom poslednje decenije primljeni na bolničko lečenje usled nekog poremećeja ishrane porastao za 66 odsto. „Ovo može da se protumači dvojako", objašnjava Tomas. „Ili se radi o istinskom uvećanju poremećaja ishrane kod muškaraca, ili se radi o većem broju muškaraca kod kojih je nastupila kriza pre nego što su dobili potrebnu pomoć."

Da sam u ono vreme smogao dovoljno hrabrosti da popričam sa lekarom, moglo je da mi se desi i da postavljanje dijagnoze ne ide baš glatko. Pogledajte samo kako je izgledalo nedavno istraživanje profesora sa Oksforda i iz Glazgova koji su pronašli da se „kod muškaraca obolelih od poremećaja u ishrani često postavlja pogrešna dijagnoza, te da se stoga primenjuje pogrešna terapija i izvode pogrešna ispitivanja."

Najviše me plaši manjak ispitivanja. Lekari opšte prakse najčešće ne poseduju dovoljno znanja da prepoznaju znake poremećaja u ishrani kod muškaraca – posebno zato što je telesno propadanje teško uočiti u ranim fazama ove bolesti. Kao drugo, kriterijumi u postavljanju dijagnoze previše su vezani za slučajeve obolelih žena. Tako su, na primer, lekari opšte prakse navikli da je neredovna menstruacija jedan od primarnih simptoma koje treba da uoče.

Ima onih koji tvrde da vam anoreksija pretvara život u crnu rupu, što mogu i lično da posvedočim. Jedva da se sećam bilo čega drugog što sam radio u pomenutom periodu. Pamtim samo muziku koju sam tada slušao (The Mars Volta), predmete koje sam voleo u školi (jezike), ali osim toga, skoro ništa. Da sam postao anoreksičan u ovim godinama – ja ili neki moj rođak, svejedno – možda bih otkrio svu onu divnu pomoć dostupnu kroz internet sajt Men Get Eating Disorders, Too. Tu bih onda mogao da pronađem obilje informacija i ličnih ispovesti, serije živih diksusija i panela na kojima učestvuju i oboleli i oni kojima je do njih stalo.

Grupna terapija sada takođe postoji i u Brajtonu i Hovu. Tamo se nadaju da će se uskoro još proširiti, dok Tomas odnedavno drži radionice za profesionalce sa ciljem da se unaprede postojeće zdravstvene usluge. Sledećeg jula će održati prvu MGEDT konferenciju „sa namerom ne samo da se pokaže šta smo sve postigli, već i da jednostavno razmenimo znanja, povežemo sve u jednu celinu i tako uvećamo svest o tome da svi radimo zajedno u postizanju istih ciljeva."

I na drugim mestima se dešavaju slične stvari, pa je tako u Škotskoj nedavno osnovana srodna humanitarna organizacija MBEEDS. U Severnoj Irskoj postoji udruženje Lorens, koje već obezbeđuje podršku muškarcima. Na širem planu, BEAT je ove početkom godine takođe pokrenuo i kampanju #beatthesilence koju su podržale i ličnosti iz sveta poznatih koje su bolovale od ove bolesti, kao što su Džon Stejplton i Uri Geler. Iako su pomenute humanitarne organizacije već uzele maha, većina ljudi i pored toga još uvek nije svesna da one uopšte postoje.

Ako se razbolite dok ste mladi – kao što je to sa mnom bio slučaj, a meni je bilo 13 – možda nećete imati čime da potražite pomoć na internetu. Možda nećete znati ni potrebne termine da biste objasnili šta vam se dešava, niti ćete imati mogućnosti da dođete do nekoga ko bi vam pomogao. Prema nedavnom izveštaju koji pokriva period od 12 meseci, najčešći uzrast u kom muškarci dospevaju u bolnicu sa nekim od poremećaja ishrane je upravo 13 godina, pri čemu najveći porast beleže mladi ljudi od 10 do 19 godina starosti.

Iz ovoga se jasno nameće zaključak da o svemu treba razgovarati mnogo otvorenije, da obrazovanje na temu poremećaja ishrane i psihičkih problema u školama treba proširiti na sve uzraste, polove i društvene slojeve. Moramo stvoriti okruženje u kojem će svako dete posedovati i potrebno znanje i samouverenost da bi izjavilo da se ne oseća dobro. Kao što Tomas s pravom pita: „Ako su već problemi oko samopovređivanja maltene standardni deo školske politike, zašto da tako ne bude i sa poremećajima u ishrani?"

Od anoreksije sam se oporavljao veoma sporo i bez ičije pomoći, sve do mature. Vršnjaci su me redovno zadirkivali u stilu: „Hju ne klopa, on je anoreksičan", a onda je usledio trenutak prosvetljenja. Jednog dana sam tako zagledao svoj ispošćeni odraz u ogledalu i dodirnuo podlaktice, tanke kao slamka i žute kao sir i shvatio da moram da počnem da jedem, koliko god mi to teško palo. I počeo sam. Zalogaj po zalogaj, ponovo sam izgradio apetit.

Ali mnogi nisu te sreće. Oboleli od anoreksije umiru u 5 do 20 odsto slučajeva. BEAT veruje da je anoreksija najsmrtonosnija mentalna bolest koja postoji. Ima puno tinejdžera koji sami sebe ubijaju i ne znajući to. Baš zato moramo da pokrenemo razgovore na tu temu i to sa što više učesnika.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu