​Tinejdžeri heštegovima na Instagramu veličaju samoubistvo

Svi skringrebovi su sa Instagrama

Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE Alps

Ana, Eni, Bela, Mia, Peri Su i Sofi nisu stvarne devojke. To su skraćenice za mentalne probleme i poremećaje ishrane koje koriste tinejdžeri koji preko Instagrama žele da se povežu sa drugima i podele svoje lične priče. Na primer, Ana znači „anoreksija". Eni znači „anksioznost", a Bela „granični poremećaj", dok je Sofi „šizofrenija". Ipak, postoji jedan haštag koji se u proteklih nekoliko meseci sve češće pojavljuje na društvenim mrežama: #Su, za „samoubilački".

Dok Ane (anoreksične) i Mie (bulimične) izgleda uglavnom komuniciraju na forumima i Votsap grupama, Su se uglavnom povezuju preko Instagrama. Umesto da se bore protiv svoje depresije, ove tinejdžerke su uspele da svoj poremećaj pretvore u ključni deo svog identiteta.

Prema pedagoškinji Patriciji Kasteli, „Neobuzdani protok informacija i neograničene mogućnosti konzumacije na internetu predstavljaju veliki problem za ljude sa takvim predispozicijama". Ovo potkrepljuju brojne studije kojima su ispitane opasnosti i rizici pristupanja nekoj zajednici na internetu.

Personalizovanje bolesti izgleda da ne samo da zbližava ove mlade žene, već i opravdava i veliča ovo stanje. Izgleda da ove devojke mogu da osete zajedništvo samo sa sebi sličnima. Iznenada, sukob sa celim svetom postaje uvažavan; u njihovim glavama, tinejdžeri nisu bolesni – oni su posebni.

Kada potražiš #sue na Instagramu, generišu se bezbrojni postovi vezani za samoubistvo – i u Instagramu su svesni problema. Ako ukucaš #sue u pretraživač, sačekaće te upozorenje: „Molimo vas, budite upozoreni: ovi postovi mogu da sadrže eksplicitan sadržaj. Za informacije i podršku u vezi sa samoubistvom ili samopovređivanjem, molimo vas, kliknite da saznate nešto više". Klikom na taj link odlazite na sajt za prevenciju samoubistva, Befrienders Worldwide.

Početkom decembra 2015, slike reči 'anđeo' napisane na zglobovima mladih „Su" su kružile Instagramom nemačkog govornog područja, pod haštagom #respektvorsuizfengeln (#poštovanjezaanđelesamoubistva). Izgleda da je jedna korisnica Instagrama pokrenula ovaj haštag u slavu svih „Su" koje su se već ubile.

Frenk Kenlajn, psihijatar za mlade na univerzitetskoj klinici u Bazelu, objašnjava opasnosti koje takvi pokreti predstavljaju: „Mladi ljudi koji su već osetljivi i možda su već imali iskustva sa samopovređivanjem bi mogli da budu masovno stimulisani ovakvim stvarima, i mogli bi da budu ohrabreni da ponovo sebe povrede. Kada se samopovređivanje veliča, ili – kao u ovom slučaju – stavlja u skoro religiozni kontekst, i na njega se gleda pozitivno, rizik je posebno visok".

Kada sam kontaktirala službu za psihološku pomoć za mlade u Cirihu (odakle sam) i pitala ih o ovome, rečeno im je da nikada nisu čuli za haštag Su. Time je još jasnije kakvu opasnost predstavljaju ovakve internet zajednice; skriveno značenje i regularnost pojave ovakvih haštagova je teže mapirati, tako da je jednako teško organizovati efikasan model delovanja protiv njih.

S druge strane, u dobrotvornoj organizaciji za mentalno zdravlje u Velikoj Britaniji pod nazivom Mind, su svesni ovog problema: „Znamo da mnogo ljudi misli da su im internet forumi od pomoći, naročito ako nisu u mogućnosti da se povere prijateljima ili nemaju snažne društvene veze. Ohrabrili bismo te ljude da na internetu posećuju grupe za podršku, kao što je Majnodov sajt Elefriends, gde ljudi mogu da diskutuju o svojim problemima sa drugima koji prolaze kroz slična iskustva, i da razgovaraju o potencijalnim rešenjima", kaže Iv Kričli, Majndova menadžerka za digitalne zajednice.

Naravno, veličanje psihološke krize je u središtu ovog fenomena. Prvi put sam se susrela sa simbolom anđela u četu pobornika „Ane" na Votsapu, na koji sam se infltrirala za potrebe jednog članka koji sam pisala ranije. Članovi te grupe su mi govorili da su u prošlim životima bili anđeli. Po svemu sudeći, krila su im nekada bila tamo gde su im sada lopatice – što su lopatice koščatije, čovek je bliži tome da ponovo postane anđeo. I to itekako bukvalno, pošto anoreksija nervoza ima najveću stopu smrtnosti među psihičkim poremećajima kod adolescenata.

Štaviše, otprilike 20 do 40 odsto takvih smrtnih slučajeva se smatra za posledicu samoubistva. U pokušaju da shvatim makar i najmanji delić njihove stvarnosti, ovog puta sam razgovarala sa Su koja je tražila da ostane anonimna – pa ćemo je zvati Leandra.

Leandra je počela tako što mi je objasnila šta znači #respectforsuicideangel: „U našim očima, svako ko izvrši samoubistvo postaje anđeo. Ako si čitav život proveo u paklu, mesto ti je u raju. Zavidimo devojkama koje su imale hrabrosti da učine ono što mi želimo da učinimo, ali takođe ih poštujemo zbog toga što su izdržale toliko godina, pre nego što su sve okončale".

Ova dinamika, naravno, ima mnogo sličnosti sa dinamikom neke sekte: koncept služi grupi, ali škodi individualnim članovima. Prema Suzan Šaf iz švajcarske Kancelarije za pitanja sekti, ono što je u ovom slučaju nalik sekti je „ta interna logika koja blokira određene aspekte stvarnosti. Ove 'Su' su razvile gotovo ideološku strukturu, u okviru koje mlade ljude koji su izvršili samoubistvo nazivaju anđelima. Dive se njihovom 'hrabrom činu' i 'počastvovane su time što su ispisale reč 'anđeo' na prepoznatljivo simboličnom članku."

Ali Šaf tu prepoznaje još jedan opasan obrazac: „Ubiti se za njih znači osloboditi se. Ne klasifikujemo taj pokret kao religiozni fenomen, ali prizori stavljeni u ideološki kontekst su od ključne važnosti za opravdavanje i promovisanje takvih misli, osećanja i dela, kod mladih ljudi. Koncept služi grupi, ali škodi individualnim članovima."

___________________________________________________________________________Pogledajte VICE film Japanska šuma za samoubistva

___________________________________________________________________________

Za Leandru, „Biti deo zajednice je divno. Osetiš se shvaćenom. Svi imaju iste ili makar slične probleme – niko nikoga ne osuđuje, zato što svi znaju kako je kada te neko osuđuje. Niko ne mora da se pretvara da je neko drugi. Prihvaćen si onakav kakav si".

Strah od osude je ključni razlog zašto se tinejdžeri koji imaju problema sa mentalnim zdravljem ne poveravaju bilo kome drugome. Umesto da im bude ponuđena pomoć koja im je preko potrebna, mnoge „Su" u svojoj najbližoj okolini nailaze na nerazumevanje i pakost. I stoga, ironično, traže stabilnost u navodno bezbednoj anonimnosti interneta.

Frenk Kenlajn takođe navodi da te tinejdžere ne treba optuživati za to da traže pažnju. „Čak i ako deluje da neko 'samo' traži pažnju, vredi pobliže to ispitati. Na kraju krajeva, svi mi manje ili više tražimo pažnju. Pitanje koje se nameće je: Zašto neko odabere tako auto-destruktivan način da je dobije?"

Ako ste zabrinuti za nekoga koga poznajete, važno je da izbegnete da ga osudite, i da umesto toga razgovarate s njim: „Takvim ponašanjem se uvek treba pozabaviti", kaže Kenlajn. „Ako oklevaju da odgovore i imaš osnova za zabrinutost – na primer, zato što dete pokazuje i druge znake depresije – preporučio bih odlazak kod stručnjaka: pedijatra, dečjeg i adolescentskog psihijatra, ili psihologa".

Kada su u pitanje mere koje neko može da preduzme kada počne da primećuje upozoravajuće znake u sopstvenom ponašanju, Iv Kritčli iz Majnda dodaje: „Ohrabrila bih ljude da budu svesni toga kako se osećaju kada su na internetu i da, ako se osećaju ranjivo, naprave pauzu i malo se sklone od kompjutera ili telefona. Takođe bismo zamolili ljude da razmisle o tome da li bi stvari koje postavljaju na internetu mogle do budu okidač za nekoga, i da možda postave upozorenje, ako je neophodno, da bi drugi mogli da donesu obaveštenu odluku o tome da li to žele da pogledaju ili ne."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu