Rob Zombi tvrdi da je idealan izbor za režisera predstojećeg filma o Gručo Marksu

Evo šta je poznato o predstojećoj filmskoj biografiji Gruča Marksa: Pod jedan, baziraće se na knjizi „Izvijene obrve" iz 1996. čiji je autor Stiv Stolijar, Marksov nekadašnji asistent. Stolijar je radio za Marksa tokom poslednjih godina života slavnog komičara i prisustvovao svim onim dobro dokumentovanim dramatičnim događajima koji su se odvijali između Marksa i njegove posesivne (i mnogo mlađe) devojke Erin Fleming. Pod dva, scenario piše Oren Moverman, koautor scenarija za Love & Mercy, novog filma o Brajanu Vilsonu. Pod tri, film će režirati veteran hevi metala i horora, Rob Zombi.

Ovaj poslednji detalj je kontroverzan. Zombi je primarno poznat po svojim platinastim pločama i horor filmovima kao što su House of 1,000 Corpses i The Devil's Rejects, a to ga ne čini baš očiglednim izborom za režisera mračne drame o poslednjim godinama života najpoznatijeg komičara u istoriji Holivuda. Štaviše, kad je objavljeno da je Zombi dobio posao, internet je tako glasno ispizdeo da je Stolijar morao da napiše tekst za Hollywood Reporter u kom pravda izbor Zombija. Ipak, osim što je film opisao kao Gručov „Bulevar sumraka", sam Zombi se nije oglašavao povodom ovog projekta.

Bar do sada. Ekskluzivno za VICE, Zombi priča o ljubavi koju oseća za Braću Marks, o potcenjivanju, te o sličnostima između metala i horora.

VICE: Kad si se prvi put susreo sa Gručom Marksom?

Rob Zombi: Kao dete, bio sam veliki obožavalac Braće Marks – njihovi filmovi su stalno išli na TV-u, posebno „Noć u operi". Tako da, otkrio sam Braću Marks praktično u isto vreme kad sam otkrio i filmove. Tih godina je i You Bet Your Life, Gručov TV kviz, išao na lokalnim kanalima. Navukao sam se na sve to. Gručo je još bio živ, mogao je da se vidi kod Dika Kaveta ili Merva Grifina. Od malih nogu sam fan.

Šta te je privuklo tom stilu humora?

- Braća Marks su za to vreme bili prilično nečuveni. Bilo je tu nadrealizma, posebno kod Harpa. Ali obožavao sam Gručove igre reči i brze pošalice, delovalo je u isto vreme kao da prati scenario i da improvizuje. Skroz je bilo bizarno. Ali klinac tih godina imao je pred sobom legendarne figure – Merilin Monro, Gručo Marks, Džejms Din. Na sve strane su se viđali ti holivudski giganti. Sećam se da sam kao dete imao majicu sa Gručovim likom dok još nisam ni znao ko je on. Tu početkom sedamdesetih je opet postao popularan jer su ga studenti po prvi put otkrili. Ja sam bio negde drugi razred, ali i dalje sam nailazio na sve to.

Ušao si u ovaj projekat pošto ti se svidela knjiga Stiva Stolijara, „Izvijene obrve". Kad si je prvi put pročitao?

- Sećam se da sam je kupio pre nekih pet do sedam godina. Već sam bio pročitao gomilu knjiga o Braći Marks, ali „Izvijene obrve" su se izdvajale zato što su se bavile jednim kratkim periodom njegovog života, i to iz perspektive osobe koja je bila umešana. Nije bio prikaz njegovog celog života – takve knjige često sadrže netačne informacije jer autori moraju da nagađaju šta se kad desilo. Ali „Obrve" prate samo poslednje tri godine njegovog života.

Da li si odmah došao na ideju filmske adaptacije?

- Nije, ni na kraj pameti mi nije bilo – a to je čudno jer ja stalno tražim takav neki film, nešto u „Ed Vud" stilu, mali usko definisani film o određenom holivudskom liku. Taj film, na primer, iako je komedija i predstavljen je dosta šašavo, bavi se poslednjim godinama njegovog života.

Jednog dana, tačno se sećam, mislim da je bio intervju za Kerrang! u UK, pitali su me koja mi je omiljena knjiga. Rekao sam „Izvijene obrve," i to je nekako stiglo do Stiva. Nešto kasnije, dok sam vežbao, nazvao me kompozitor Tajler Bejts i rekao da zna nekog ko zna Stiva i da je ovaj čuo da sam pomenuo njegovu knjigu. I tu mi je palo na pamet „Pa to bi bio najbolji film svih vremena! Moram da kontaktiram Stiva!" Ne znam zašto sam se tek tada setio.

Da li te je iznenadila negativna reakcija kad su objavili da ćeš ti režirati?

- Ne baš. Dešava se to kod filmova. Kad uradiš jednu stvar, ljudi umisle da ništa drugo ne umeš. Nije to samo kod režisera, i glumcima i montažerima se iste stvari dešavaju. Ljudi ne razumeju da tu prosto postoji određena veština, da praktično nema veze na koji žanr je primenjuješ. Misle „Pa ovaj snima vesterne, otkud sad da on snima SF film?"

Sa druge strane, film o holivudskoj legendi jeste priličan iskorak u odnosu na horor filmove po kojima si poznat. Da li očekuješ izazov?

- Od svakog filma očekujem izazov, svi oni to i jesu. Istina je da se dosta razlikuje, ali verovali ili ne, ja sve svoje filmove gledam kao mračne drame. Nikad nisam sebi rekao „Sad ćeš da snimiš jedan horor". Ako te drama između likova ne unese u radnju, sve ostalo postaje irelevantno. Ne bude ti stalo do filma. Moja su opsesija likovi kao nosioci radnje – ni krv ni nasilje ni specijalni efekti. Sve to mi je najmanje bitno u celom procesu.

Stiv je tokom godina bezuspešno pregovarao sa drugim producentima i režiserima povodom adaptacije. Šta misliš, zašto ovaj film nije bio ranije snimljen?

- Nisam o tome pričao sa Stivom, ali rekao bih… Znaš, njegova je knjiga,on je to proživeo, ali ljudi dođu i kažu „Evo, prvo ćemo da izbacimo lik Stiva iz scenarija." [smeh] Tako to nekad ide ovde u Holivudu. Ali Stiv i ja smo se o svemu složili: hteo sam da on bude deo priče; nisam hteo da kroz flešbek prikazujem mladog Gruča; hteo sam da film prati knjigu i njegov originalni scenario. Znaš, ta priča je već dovoljno sumorna. Nema potrebe da joj se bilo šta dodaje. Meni je tu Stiv glavni izvor – on je jedini bio u toj kući. Gručo je umro, Erin [Fleming] je umrla, samo nam je Stiv ostao. Dakle, mislim da je to bilo ključno – to što sam hteo da on bude deo procesa, umesto da ga izbacim.

Imaš li već planove za glumce u ulogama Gruča, Stiva, i Erin? Ili ne želiš još da zatvaraš neka vrata?

- Imam neke ideje, mahom za Gruča, ali ništa konkretno. Ne mogu o tome da pričam jer su još uvek samo ideje. Uloga Gruča je nezgodna jer je u pitanju jako harizmatičan starac – čak i svojim osamdesetim. Potreban je neko neobično duhovit, a ipak sposoban da prikaže tešku dramu. Hoću nekog baš starog. Neću mladog glumca pod šminkom.

Erin Fleming deluje kao težak izbor – njena uloga u Gručovom životu je i dalje tako kontroverzna.

- [Stiv je rekao] Ona bi umela da bude fina, a onda odjednom poludi. Danas bude Gručov jedini oslonac, već sutra ga zlostavlja. Sa vremenom, Stiv je shvatio da ona pokušava da izmanipuliše Gruča preko lekova da bi unapredila svoju karijeru u šou biznisu i odvojila ga od dece i porodice. Što dalje ideš, priča je sve crnja i gora.

- Jako su kompleksni likovi, svo troje. Teško će biti jer su uloge prilično zahtevne. U tome je i bio problem sa prvom verzijom scenarija: Stiv je svoje prisustvo sveo na minimum, što je i prirodno kad pišeš iz prvog lica. Rekao sam mu „Slušaj, publika sve gleda iz tvoje perspektive, kroz oči devetnaestogodišnjeg obožavatelja koji se zatekao da živi u kući sa legendom. Prestani da potcenjuješ samog sebe."

Na ovaj film će se gledati drugačije u poređenju sa tvojim ranijim hororima pošto se bazira na knjizi i na stvarnim ličnostima. Da li misliš o tome dok radiš na filmu?

- Ne baš. Meni je to uzbudljivo jer u horor žanru ništa se ne gleda tako kao što jeste, sve se lako otpisuje. Isto važi i za hard rok: nema veze koliko je nešto kvalitetno i koliko veštine i truda zahteva, uvek bude „ma koga briga za to". To me je kod Gremi nagrada izluđivalo: za najbolji hard rok ili hevi metal album dodele ga van bine, makar prodao 5 miliona primeraka, ali zato za prozni album, e to ide na binu makar u tiražu od 600 komada. Stalno tako. Tek posle neko, 30 godina kasnije, pravi retrospektivu u muzeju moderne umetnosti. Neke stvari savremenici prosto ne umeju da cene.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu