Ljudi koji su toliko dobri da plaše nas ostale

To što mislimo da smo dobre osobe je jedan od osnovnih luksuza savremenog života. Kada se neko osmeli da nas pita šta nas to čini „dobrim", možemo da mu kažemo da ponekad dajemo dobrovoljne priloge, ili kako bismo ih davali, kada bismo bili u mogućnosti, ili kako retko lažemo ili krademo, ili kako imamo dobre razloge da lažemo ili krademo, ili kako nikada nikoga ne povredimo namerno, ili da su ljudi koje povređujemo zli. Ako nekada nekome ne pomogneš, a možeš, ili potrošiš 50 dolara za jedno veče u klabingu umesto da ih daš u dobrotvorne svrhe, to si i zaslužio – jer na kraju krajeva, ti si dobra osoba.

Da bi sebe smatrao za suštinski dobru osobu, moraš da se izoluješ od svih užasa koji se događaju u svetu. Što znači da kada čuješ za neki rat, ili bolesnu decu, ili da beskućnici umiru zato što nemaju ćebad, moraš da pomisliš, „to nije moj problem". Zvuči neosetljivo kada se kaže ovako direktno, ali alternativa je da sebe pretvoriš u otvorenu ranu empatije, neprekidno razmišljaš o ukupnoj količini patnje na svetu i zapitaš se šta ti radiš – ili ne radiš – da je umanjiš. Takav način života bi ti potpuno preokrenuo egzistenciju. To bi značilo da kada kupiš bilo šta što ti nije apsolutno neophodno ti u stvari otimaš hranu od gladnih ljudi kojima je trebalo to da pokloniš. Osećao bi krivicu zbog jednostavnih zadovoljstava. Sva je prilika da bi morao da ignorišeš sopstvenu sreću i udobnost. Biti dobra osoba bi značilo ne samo izbegavati zlo, već i svakodnevno davati sve od sebe da drugima umanjiš bol, od kojih su neki neznanci koje nikada nećeš ni upoznati.

Ljudi koji tako žive su tema facinantne nove knjige njujorške književnice Larise Makfarkvar, po imenu „Nepoznati davljenici". Ona ih naziva „dobricama", a oblici dobročinstva koje oni praktikuju su toliko ekstremeni da deluju potpuno strano nama, običnim dobrim ljudima. Japanski budistički monah koji svoje dane provedi savetujući izolovane ljude koji razmišljaju o samoubistvu. Par koji je usvojio više od dvadesetoro dece, od kojih mnoga dolaze iz siromašnih sredina ili su obolela od smrtonosnih bolesti, zato što veruju da je to ono što bog želi od njih. Zatim, tu su ljudi koji veći deo svoje zarade doniraju dobrotvornim organizacijama za koje su procenili da su najefikasnije u spasavanju ljudskih života, medicinska sestra koja se preselila u Nikaragvu usred građanskog rata da bi ženama pružala medicinsku negu, čovek koji je donirao bubreg potpunom neznancu, aktivista za prava životinja koji je shvatio da je najbolji način da ublaži patnje u svetu tako što će se usredsrediti na piliće sa kojima se postupa okrutno.

Kolekcija priča o neobično dobrim ljudima je mogla da ispadne sladunjava ili snishodljiva, ali „Nepoznati davljenici" nisu ni jedno, ni drugo. Mekfarkvarova se fokusira na napore i sumnje svojih junaka, kao i na nelagodu koju mogu da izazovu kod ljudi, i njihovi prikazi su i mučni, i izazivaju poniznost. U pitanju je lirski napisana knjiga velikih dometa, koja se dotiče i filozofije, fikcije, argumenata protiv dobročinstva i ekstremnih muka koje se javljaju kada se neko poistoveti sa tuđim bolom.

Nedavno sam pozvao Mekfarkvarovu da porazgovaram s njom o tome.

VAJS: Šta te je inspirisalo da pišeš o tim ljudima?

Larisa Mekfarkvar: Mislim da u nefikcijskoj književnosti – a u beletristici još i više – preovlađuje stav da su dobri ljudi dosadni, da je dobrota jednostavna, i da u težnjama da se bude moralan nema ničega zanimljivog. Kada pomisle na dobrotu, ljudima na pamet padnu leptirići i zečići, cveće i drveće. Dobri ljudi su jednako složeni, čudni, motivisani i neumorni koliko i loši ljudi. Želela sam da napišem knjigu o ljudima kojima se divim svim srcem i kod kojih sam uočila tu složenost. Na to takođe gledam kao i na preporuku drugim piscima, „Ovi ljudi su zanimljivi. Trebalo bi da pišete o njima". Volela bih da postoji više takvih likova u romanima i da pisci istražuju takav način života.

Ljudi o kojima si pisala ti nisu bili strani ili čudni?

Razumem zašto ljudi tako misle. Sigurna sam da postoje ljudi koji su altruistični na način koji bi nama bio stran. Ali ja sam želela da nađem one koji su isti kao i mi ostali, osim što su stroži prema sebi i teraju sebe da žive najmoralnije što je moguće, na način na koji većina nas ne živi. Želela sam da nađem ljude koji predstavljaju izazov za nas ostale. Želela sam da istražim brojne klišee o takvim ljudima. Jedan od njih je da ljudi kojima je veoma stalo do neznanaca manje stalo do članova porodice i do ljudi bliskih njima. Želela sam to da istražim, i gle, oni su ljudi isti kao i mi, i duboko im je stalo do bližnjih, isto kao i svima ostalima. Razlika je u tome što oni ne misle da je samo njihova porodica bitna i da znaju da je i drugima jednako stalo do svojih porodica.

Zašto neki ljudi reaguju negativno na dobrice, ili na ideju dobročinstva? Da li je to zbog toga što nam je mrska ideja da bi i sami morali da radimo isto što i oni?

Mislim da je to svakako deo toga. Niko ne voli da se oseti sebično, čak ni posredno. Svi ljudi o kojima sam pisala su isuviše pametni da bi išli unaokolo, prekorevali ljude i govorili im da bi morali da bude manje sebični. Problem je u tome što se osetiš posredno prekorenim samo ih gledajući ili slušajući o njihovim životima.

To je prvi sloj naših reakcija na dobrice. Ali mislim da ljudi imaju dubljih poteškoća, jer nisu sigurni da li je zaista ispravno toliko brinuti o drugima. Većini nas je duboko stalo do naših porodica i želimo da im damo sve što možemo – verujemo da je to ispravno. Ali nam je nelagodno kada žrtvujemo ne samo sebe, već i one koje volimo. I kod te nelagode nema ničeg površnog – to je jedan od najjačih ljudskih instikata.

Da li dobrice biraju da budu takve, ili im je to na neki način usađeno?

Teško je odgovoriti na to pitanje. S jedne strane, da, mislim da su im osećanje dužnosti i svest o patnji usađeni još u detinjstvu. Ali mislim da se mnoga deca tako osećaju. Ne veoma mala decu, ali decu u uzrastu od 10 ili 12 godina zaista pogode saznanja o patnji i siromaštvu u svetu. Ona žele da pomognu i da preduzmu nešto – ali onda zaborave. Ponese ih ostatak života, i taj poriv nekako izbledi. Ali kod tih ljudi, to se ne dešava. Oni to ne dozvoljavaju.

Zaista je nemoguće utvrditi do kolike mere je to stvar izbora. Većina ljudi o kojima sam pisala ne misle da rade nešto neobično, oni jednostavno veruju da obavljaju svoju dužnost, kao kada mi mislimo da nije u redu ukrasti nešto. Mislim da je to i urođeno, i stvar nečijeg izbora.

Čitajući o altruistima sam naišla na jednu teoriju: teoriju „deteta u ulozi roditelja". To je ideja da dete sa barem jednim teško nefunkcionalnim roditeljem – alkoholičarem ili ozbiljnim mentalnim bolesnikom, na primer – odraste misleći da je ono krivo za nedaće u svojoj porodici. Ali čak iako to ne misli, želeće to da ispravi. Oseća obavezu da spasi svoju porodicu. Trudi se da se stara o braći, sestrama i roditeljima, možda da se stara o kući, da bude što bolji učenik. Ideja je da će takvo dete imati preuveličan osećaj odgovornosti kada poraste, i osećaće obavezu da popravi svet. Kada sam prvi put naišla na tu teoriju, pomislila sam, „Ha, eto još jedne teorije koja je osmišljena da nas natera da pomislimo da sa ljudima sa izraženim osećajem za moralno nešto nije u redu". Ali zapravo, kada pomislim na ljude iz svoje knjige, zapanjujuće je koliko je mnogo njih odraslo uz takvog roditelja.

Postoji teorija da se kroz istoriju ljudski „moralni krug" neprekidno širi, i da postajemo sve empatičniji prema ljudima koji nisu deo našeg klana, plemena, nacije ili etniciteta. Misliš li da će zbog takvog trenda žrtva dobročinstva vremenom delovati manje čudno?

Nadam se. Činjenica je da nam je danas do životinja stalo na način koji bi pre 300 godina većini ljudi bio nezamisliv. Nama je danas ropstvo nezamislivo i odbojno, a ipak, donedavno je bilo važan deo američkog načina života. Tako da nema sumnje da smo u stanju da svoje moralne stavove menjamo prilično temeljno i prilično brzo. Postoji tendencija da se misli da su neke stvari jednostavno deo ljudske prirode i da se nikada neće promeniti, ali ako pogledamo istorijat našeg javnog morala, to jednostavno nije slučaj.

To je optimističan pogled na svet.

Mislim da su ovde delom očekivanja u pitanju. Zbog toga u knjizi pominjem i ratno stanje. Neki od razloga za to što ljudi ne daju više su uobičajeni odgovori – sebični smo, lenji, i tako dalje. I to je, naravno, istina. Ali ne dajemo više i zbog toga što mislimo da je za ljude prirodno da ne daju više. A kada se to promeni, u kriznim trenucima – kao što su rat, cunami ili uragan – predstave ljudi šta bi trebalo i šta mogu da urade se smesta menjaju. Ako je tvoja zemlja u ratu i ti misliš da je taj rat pravedan, odjednom ti deluje sasvim prirodno da ostaviš porodicu i rizikuješ svoj život za neki cilj. Ili da daš život za neznanca – to u normalnim vremenima deluje preterano i ekstremno, ali tokom rata je potpuno normalno. I mislim da je razlika u tome što je za dobrice uvek ratno stanje. Oni ne misle da su ovo normalna vremena. Znaju da smo u uvek u situaciji da postoji mnogo, mnogo, mnogo, mnogo ljudi u nevolji.

To je neka vrsta moralne genijalnosti koja im omogućuje da veoma živo zamisle patnju na način na koji većina nas to ne može, dok nam nije ispred nosa. Na primer, većina nas zna da u Evropi postoji izbeglička kriza, ali nismo postali sasvim svesni toga sve dok svi na svetu nisu videli onog mališana kako leži u plićaku s licem nadole. Tada smo odjednom osetili patnju za koju smo i ranije znali da postoji. Ali osobama o kojima pišem je ta patnja veoma jasna i bez pomoći forografija, novinskih članaka koji ih pogađaju, i bez pomoći filmova. Oni znaju da postoji, i toliko je živo zamišljaju da žele da pomognu, kao što bi i mi ostali želeli da pomognemo kada bi se neko davio pred našim očima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu