​Irskoj su potrebne banke hrane da bi „nova sirotinja” preživela

Banke hrane niču brže od melanoma. U Irskoj je prošle nedelje otvorena ogromna banka hrane predviđena da namiri potrebe preko 600.000 ljudi koji žive na ivici egzistencije. Prema podacima o materijalnoj deprivaciji koje je objavila Evropska komisija, Irska je treća na spisku najsiromašnijih od prvih 15 zemalja članica Evropske unije – odmah iza Grčke i Italije. To znači da milion ljudi ili 28 odsto stanovnika Irske jedva uspeva da se ogreje, nađe zaklon, nešto pojede i plati račune.

Tako je prošlog petka u Munsteru otvorena Bia, prvi centar u lancu za distribuciju hrane u Irskoj. Ono što ga čini različitim od sličnih institucija je što Bia nije reakcija zajednice na problem u društvu, već iza centra stoji država – i to sa 267.000 evra iz fondova Zavoda za socijalnu zaštitu. Ta je suma predviđena da potraje naredne tri godine. Mediji nisu posvetili preveliku pažnju otvaranju ovog centra, kao ni tome što ga je predstavila Džoun Barton, irska ministarka za socijalnu zaštitu i prva žena Laburističke partije Irske.

Posetila sam Valeri Kamins na zabačenom i oronulom severu Dablina i zatekla je kako razvrstava kutije sa kukuruznim pahuljicama, konzerve graška i vreće testenine. Valeri radi za Crosscare, dablinsku ogranizaciju koja deli socijalnu pomoć i koja je uspostavila prvi lanac banki hrane u ovoj zemlji.

„Ovo je mesto na kojem prvo skladištimo hranu pa je onda šaljemo lokalnim humanitarnim centrima i ljudima kojima je potrebna. Pored toga smo postavili i lokalne banke hrane gde ljudima delimo bonove sa kojima mogu da dobiju sledovanje za sedam dana", rekla mi je. „Potražnja je trenutno toliko velika prevazilazi naše mogućnosti. Stalno nam dolaze i traže lanč pakete za hitne slučajeve da bi mogli da prežive narednih par dana. Više od 25 godina radim za Crosscare i mogu odgovorno da tvrdim kako nikad nije bilo gore nego što je sada. Ljudi su potpuno očajni."

Ovo su okolnosti u kojima se humanitarne organizacije kao što su St Vincent de Paul i Crosscare bore da sprovedu u delo tako kolosalan poduhvat kao što je snabdevanje namirnicama koje će pomoći beskućnicima, socijalno ugroženima i ljudima koji su na programu socijalne zaštite da prežive surovu irsku zimu.

Rouz Sinkler-Dojl ima 44 godine i student je završne godine na Akademiji likovnih umetnosti. Majka je dvoje dece i živi u Talagtu, na jugu Dablina. Nedavno je i sama počela da odlazi u banku hrane da bi mogla da prehrani svoju porodicu. „Ljudi misle da se to uvek dešava nekom drugom", rekla mi je. „Već godinama jedva sastavljam kraj s krajem, ali kada se ćerka vratila da živi sa nama i dovela svoje dvoje dece, više nije bilo dovoljno novca da bismo svi imali da jedemo."

Rouz danas dolazi po svoj nedeljni bon koji njoj i porodici daje pravo na količinu hrane u vrednosti od 80 evra. Do skoro je bila jedina koja je zarađivala u svom domaćinstvu i dobijala je stipendiju „Povratak obrazovanju" od 188 evra nedeljno. Nakon što plati hipoteku od 130 evra nedeljno, Rouz ostaje da sebe, svoju ćerku i dvoje unučadi prehrani i preživi na 58 evra nedeljno, ili 14.5 evra po osobi.

„Sramota me je da tamo odlazim, ali ta hrana mi je potrebna", objasnila mi je. „Verujte da nije lako, ali nakon što sam se rastala od čoveka sa kojim sam živela, ostali su mi troškovi otplata za hipoteku koje je trebalo namiriti. Pošto ne dobijam nikakvu novčanu pomoć za energente, preostaje mi da sam nalazim načine da zagrejem kuću, platim struju i tako dalje. Tako da teško živim. Strašno sam nervozna i ljuta na državu što nam ovo radi."

Ali nije samo Rouz u ovako teškom položaju. Studenti, nezaposleni, ljudi sa niskim primanjima i oni koji su zapali u stravične dugove u vreme ekonomskog napretka sada se oslanjaju na nove banke hrane da bi prehranili porodice.

Poslanik Brajan Lič iz Saveza za borbu protiv siromaštva u Talagtu, južnom predgrađu Dablina, rekao mi je da ovaj lanac banki hrane sada privlači „novu sirotinju" koja više nema dovoljno sredstava da preživi od jedne plate do druge. „Nekada su pre kraja meseca bez para ostajali samo oni koji su primali pomoć ili imali niske plate. Sada se to proširilo i na one koji imaju prosečnu zaradu tako da ti ljudi ne znaju šta će sa sobom", rekao mi je on. „U vreme kad je privreda beležila porast, banke su zasipale novcem građane koji se sada trude da im taj novac vrate i da prežive. Niko ne želi da koristi banke hrane, ali svi moramo da jedemo, a država ne preduzima ništa da odbrani ljude od gladi."

Bilo bi potpuno nemoguće utvrditi koliko je neregistrovanih banki hrane niklo u Irskoj tokom recesije, ali one su se danas pretvorile u jedini izlaz za veliki broj stanovnika ove zemlje.

Evo kako Rouz to objašnjava: „Dok sam živela sama, uspevala sam da obezbedim sve što mi je bilo potrebno. Bogami je i tada bilo tesno, ali sam uspevala. Redovno mi se dešavalo da preostane neki račun koji nisam mogla da platim, ali nekako sam preživljavala sve dok mi nije zapalo da hranim četvoro usta. Tada mi je bila potrebna pomoć. Dovoljna je jedna sitnica da vas pogura na ivicu gladi, a cela Irska se sada nalazi baš na toj ivici."

Kao neku vrstu promotivnog slogana za Biu – najveći centar za redistribuciju hrane u Irskoj – zvaničnici je opisuju kao „most" za redistribuciju viškova hrane iz prehrambene industrije Irske do humanitarnih organizacija širom ove zemlje i nešto u čemu „dobijaju i Irska i njeni građani". Ali taj centar ne bi ni postojao da nema gubitnika koji su proizvod dugogodišnje krize, nedostatka radnih mesta i smanjivanja plata. Reklo bi se da irska vlada izdvajanjem sredstava za projekt Bia prihvata spuštanje na novi status kvo – u kojem ljudi više nemaju ni za hranu. Mnogima se čini da je uvođenje banki hrane znak da se država pomirila sa postojećom situacijom.

Brajan Lič nam je rekao kako se njemu čini da to što postoji pomoć ne znači da treba da zanemarimo uzroke siromaštva. „Građanima je potrebno da bolje žive, da se smanje razlike u platama i da se otvore nova radna mesta. Banke hrane sada jesu važne, sli svi bi trebalo da stremimo boljoj budućnosti. Ne smemo zanemariti probleme zbog kojih ljudi jedva žive i bivaju primorani da posećuju banke hrane", objasnio nam je.

Dok se Valeri borila da zapakuje hranu, pitala sam je za „novu sirotinju" Irske i model banki hrane. Zastala je i uzdahnula. „Prošle nedelje je došao čovek, dovezao se u belom kombiju, bio je solidno obučen i lepo se izražavao", počinje priču. „Odmah sam primetila da mu je neprijatno, pa sam ga pozvala u kancelariju. Rekao mi je da radi puno radno vreme ali da mu je nakon što je tog dana poplaćao sve račune ostalo svega 15 evra da prehrani porodicu do kraja nedelje. Dodao je i da bi njegova žena umrla od sramote kad bi saznala da je bio u banci hrane."

„Iako je to protivno pravilima, dala sam mu lanč paket za hitne slučajeve koji će mu potrajati tri dana. Možda se više nikada i ne pojavi, jer je on deo novog sloja nevidljive irske sirotinje koja iz nedelje u nedelju postaje sve brojnija. Banke hrane ne bi trebalo ni da postoje u svetu kao što je naš, ali šta drugo da se radi kad ljudi gladuju?"