​Šta rekreativno korišćenje droga radi mentalnom zdravlju

Droga može da sjebe mozak. Zato je ljudi i koriste. Može da te spusti, da te podigne, da te pomeri u stranu. Bio to džoint da se opustiš posle posla, ili tableta da se bolje provedeš kad izađeš, ili crta da se teleportuješ u svemir, psihoaktivne supstance nude žiteljima planete Zemlje priliku da pobegnu iz svakodnevnih života.

Milioni to rade, ali iskušenje je posebno jako za one koji se već ne osećaju baš sjajno. Nažalost, ovo hemijsko bekstvo ume i da pogorša psihičko zdravlje.

Dokazi ove dvosmerne veze između narkotika i mentalnih poremećaja su vidljivi u medicinskoj literaturi ali i u svetu pred nama. Mnogi od nas imaju prijatelje čije je mentalno zdravlje narušeno drogom, kako legalnom tako i ilegalnom. Pa ipak, da bi se stiglo do istine o vezi između ova dva fenomena, potrebno je pažljivo preveslati čitavu reku govana.

Čukundeda hiperbole o drogi od koje se poludi zvao se Hari Anslinger, komesar za narkotike u Americi tridesetih godina i vatren protivnik marihuane. Upozoravao je: „Ko mesec dana puši cigarete od marihuane, u glavi mu ostanu samo sablasti." Možda zvuči smešno iz današnje perspektive, ali takvo palamuđenje se poslednjih desetak godina viđalo na naslovnim stranama najčitanijih novina u Britaniji. Naravno, zagriženi pobornici legalizacije kanabisa koji tvrde da ne postoji nikakva opasnost od trave su podjednako udaljeni od stvarnog sveta.

Korelacija je ipak prisutna. Rezultati zvaničnih istraživanja u UK pokazuju da je trećina ljudi sa dijagnozom psihičkih poremećaja koristila drogu tokom prethodne godine – to je tri puta veći procenat od korisnika u ukupnoj populaciji. A tri četvrtine ljudi u centrima za oporavak od droge je iskusilo neku vrstu psihičkog poremećaja u poslednjih godinu dana.

Veza između narkotika i mentalnog zdravlja je tako kompleksna da naučnici još nisu uspeli da je dešifruju. Društvena stigma koju obe pojave odavno nose doprinela je da istraživanje o interakciji i uzročno-posledičnoj vezi ostane u povoju.

Rejčel kaže da je bila nesrećna još od svoje treće godine, kad joj se porodica raspala. U svojoj četrnaestoj, posle prvog iskustva sa ketaminom, unela je sledeći zapis u dnevnik:

„U meni se probudilo sasvim novo biće. Bila sam frustrirana usamljena devojčica, a postala sam princeza iz bajke." Danas, sa trideset godina, smatra da joj je droga pomogla da se izbori sa depresijom i fundamentalno unapredila život. „Osećala sam nemir u glavia droga bi me smirila, učinila manje tužnom i besnom. Izlazila sam, radila, zabavljala se, živela, bila sam srećna. Ali mozak mi je još bio u razvoju. Svet van droge bio mi je užasno dosadan – ništa ne može da se meri sa narkotičkim vrhuncima koje sam dostizala na prelazu iz detinjstva u odraslo doba."

Istraživanje o drogama kao uzročniku ili akceleratoru psihičkih poremećaja se obično fokusira na kanabis jer je ova droga najčešće korišćena. Na zdravlje miliona korisnika se ne odražava negativno, ali istraživači su uspeli da otkriju podgrupe više sklone razvoju mentalnih problema.

Neki imaju hendikep još pre prvog dima. Korisnici kanabisa sa porodičnom istorijom depresije ili šizofrenije izloženi su povećanom riziku od aktivacije te bolesti putem droge. Naučnici misle da gen AKT1 čini ove ljude značajno više podložnim psihozi po korišćenju kanabisa nego ljude koji taj gen ne poseduju.

Istraživanja kažu da su ljudi koji počnu da puše kanabis pre petnaeste godine izloženi četiri puta većem riziku od psihičkih poremećaja jer se mozak u tom dobu još razvija. Kako kaže RCP: „Odvija se neuralno obrezivanje na velikom planu, kao da se zapetljano električno kolo svodi na efektivniji minimum. Bilo koje iskustvo ili supstanca koja se umeša u ovaj proces potencijalno može da ostavi trajne psihološke posledice."

Depresija je jedna od tih posledica. Istraživanje tokom kog je 1600 Australijanaca uzrasta 14-15 praćeno tokom sedam godina utvrdilo je da svakodnevno korišćenje kanabisa rezultuje pet puta većom šansom za razvoj depresije i anksioznosti. Iako ne postoje dokazi koji ukazuju na veću verovatnoću korišćenja kanabisa kod depresivnih tinejdžera, itekako postoje za tu pojavu kod tinejdžera izloženih stresu.

Medijsko preterivanje po pitanju snage i opasnosti hibridne „skank" marihuane koja danas dominira tržištem (izvesne novine) tvrdile su da „već prvi dim izaziva šizofreniju"). Ali ova droga zaista pravi probleme. Istraživanje Kraljevskog koledža u Londonu na uzorku od 780 ljudi u bolnici Modsli pokazalo je da su redovni konzumenti skanka izloženi pet puta većem riziku od psihoze.

Grupa po imenu Insight pruža pomoć zavisnicima u uzrastu od 11 do 25 godina u blizini Modslija. Entoni Stjuart kaže da je tu zabeležen porast u broju tinejdžera, obično ranih korisnika, koji pate od paranoje ili anksioznosti zbog „opsesije super-jakim sortama kanabisa".

„Po ceo dan puše 'Amneziju', 'LSD', ili 'Kiseli dizel'. Čak se i muzika koju slušaju bavi skankom. Jedan dečak misli da mu TV reklame šalju skrivene poruke. Očekujem veliki skok u razvoju psihičkih poremećaja zbog skanka."

Kratkotrajni psihološki efekti korišćenja droge mogu da budu snažni i kumulativni. Teško opijanje utiče na nervni sistem i izaziva depresiju; što se više pije, to se dublje tone. Vikend-konzumenti kokaina i ekstazija obično iskuse težak pad u raspoloženju sredinom nedelje jer su im određeni receptori u mozgu „pregrejani"; što se više stimuliše mozak, to je osetljivije psihičko stanje. Ljudi počnu da previše razmišljaju o sitnicama, učitavaju nepostojeće značenje u pojave, i sumnjaju u sve što im se dešava. Da bi se sa tim izborili ponovo pribegavaju drogama, i sve se čvršće vezuju u čvor.

Ne bi trebalo nikoga da iznenadi da organizatori Glastonberi festivala koriste usluge psihijatrijskih specijalista već tri decenije unazad. Svake godine neko od posetilaca iskusi mentalne tegobe pa ga zadrže par dana da se oporavi. Povremeno se dešava da ovi ljudi budu institucionalizovani protiv svoje volje.

Dr Najl Kempbel, konsultant u psihijatrijskoj bolnici Prajori Rohempton u jugozapadnom Londonu, je video veliki broj pacijenata mentalno osakaćenih korišćenjem droge. Nekada su ti efekti privremeni, ali uvek su zastrašujući. Jedan tinejdžer, kaže Dr Kempbel, je posle lošeg tripa na pečurkama video Munkov „Vrisak" kad god bi zatvorio oči – klasičan PTSD. Mislilo se da neće moći da diplomira, ali vizije su ipak prestale na vreme. U nekim drugim slučajevima, kaže Dr Kempbel, posledice su trajne.

„Lečio sam jednog pacijenta 12 godina. Išao je u školu sa mojim sinom, i redovno pušio još u detinjstvu. Poslali su mi ga tek pošto mu je prosek ocena pao. Imao je osećaj da svi na svetu, od traktoriste u Ukrajini do Bušmana u pustinji Kalahari, znaju šta mu se dešava u glavi." Pacijent je prestao da puši pre 12 godina, simptome suzbijao lekovima, upisao fakultet, i sad radi u očevoj firmi. „Kad poslom ode u fabriku u Kini, čini mu se da tamo svi radnici znaju šta misli. Kad je u vezi sa ženom, i ona kao da mu čita misli. Konstantno je paranoičan, zna da će taj osećaj imati do kraja života, i to ga plaši."

Velika većina korisnika droga, čak i kad iskuse loš trip ili kratkotrajni psihotični efekat, nemaju nikakve hronične posledice. Pa ipak, dijagnoza zavisnosti se tretira kao mentalno oboljenje, i često vodi ka drugim psihijatrijskim poremećajima.

Pitao sam Liz Hjuz, negovateljicu mentalno obolelih koja drži blog Mental Elf i predaje na Hadersfildskom univerzitetu, koji to faktori mogu da odvedu ljude iz standardnog režima korišćenja droga u režim iz kog se razvijaju mentalni poremećaji.

„Postoji jedna, kako ja to volim da kažem, stres-kofa," kaže ona. „Ako je skoro puna, možda zbog genetski smanjene tolerancije ili problema u školi, a ti u nju dodaš drogu, sve će se prosuti. Ali neki ljudi počnu sa praznom stres-kofom, i mogu mnogo droge da sipaju u nju pre nego što se razbole."

Ako droga ometa svakodnevno funkcionisanje, sprečava čoveka da radi, jede, spava, i komunicira, to bi mogao da bude znak da se mentalno oboljenje razvija, smatra Hjuz. „Obično je teško lečiti psihičke poremećaje kad se već jave. Bolje ih je sprečiti."

_________________________________________________________________________

Šokantni svet britanskih delikvenata

_________________________________________________________________________

Korišćenje psihodelika kao što su LSD, meskalin, i psilocibin često se dovodi u vezu sa mentalnim kolapsom, još od šezdesetih godina. Pa ipak, martovska studija u časopisu Nature tvrdi da ljudi koji koriste ovu vrstu droga nisu izložen povećanom riziku od razvoja šizofrenije, psihoze, depresije, anksioznosti, kao ni riziku od samoubistva.

Stimulanti kao što su kokain i mefedron se obično povezuju sa aktivnom zabavom, ali sve češće se koriste iz drugih razloga, kao u ranijim generacijama heroin i krek – u svrhu negativnog eskapizma i poništavanja neželjenih emocija.

Dr Oven Bauden-Džons vodi CNWL, kliniku za konzumente klupskih droga i novih psihoaktivnih supstanci (NPS). Često se susreće sa depresijom, anksioznošću, post-traumatskim stresom, i psihozom. Novi problem sa kojim se na klinici suočavaju je mefedron.

„Tu imamo ljude sa privremenom psihozom – paranoja, manija gonjenja, zvučne halucinacije. Mefedronske psihoze su danas češće viđene čak i od krek psihoza. Kad se dovoljno dugo forsira sistem za nagradu u mozgu stimulantima kao što je mefedron, onda se dopamin i drugi transmiteri za prijatna osećanja istroše i život postaje hronično tupo, ravno iskustvo. To se prekida uzimanjem nove doze, što stvara začarani krug."

Prošlog novembra su iz zdravstvenog fonda Kamdena izjavili da je zbog zloupotrebe novih psihoaktivnih supstanci ponestalo bolničkih kreveta na psihijatrijskom odeljenju, pa neke pacijente moraju da premeste u Samerset. U isto vreme, sintetički kanabinoidi kao što su Spice ili Black Mamba prave haos po britanskim zatvorima i prihvatilištima. Ove značajno jače zamene za kanabis se uvoze spolja jer ih testovi ne detektuju, ali mnogim korisnicima je kasnije potrebna psihijatrijska pomoć.

Psihofarmakološka studija iz 2012. pod naslovom „Spajsofrenija" u zaključku navodi sledeće: „Sintetički kanabinoidi su okidač za akutnu psihozu kod ranjivih osoba, kao i za pogoršanje psihotičnih epizoda u osobama sa predistorijom mentalnih problema."

I pored svih opasnosti, droga poseduje potencijal za unapređenje kognitivnih funkcija. Pomaže sa problemima memorije i koncentracije, a koristi se u lečenju poremećaja kao što su depresija, PTSD, i anksioznost kod obolelih od raka. Pre nego što je MDMA postala rekreativna droga, stotine psihologa su je još od sedamdesetih godina koristile da potpomognu psihoterapiju i razgovor. Studije o metamfetaminima ukazuju na pozitivan efekatu tretmanu anksioznosti i post-traumatskog stresa.

Posledice koje droga ostavlja na psihu korisnika široko variraju na individualnom nivou. Kao što Dr Bauden-Džons kaže, „Ljudi koriste drogu da bi iskusili ono što im u životu nedostaje, ili da bi uklonili neželjena osećanja." Neki sami sebi određuju terapiju, ali nije nimalo lako proceniti šta je za koga otrov a šta protivotrov.

U izvesnoj meri efekat zavisi od urođene tolerancije pacijenta na određenu supstancu. Razne droge i lekovi utiču na razne ljude na razne načine, a sve je to povezano sa inicijalnim razlogom za korišćenje. „Pitala bih ljude šta žele da postignu drogom," kaže Liz Hjuz. „Ako žele od nečega da pobegnu ili da nešto potisnu, već to je znak upozorenja. Nekad upotreba droge, umesto da pruži privremeno olakšanje, može da oteža postojeći problem."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu