Mafija, picerija i kompleksni krivični procesi

Devetog aprila ujutru, 1984. godine, horda federalnih agenata nahrupila je u kuće i picerije širom Amerike. Zaplenili su razno vatreno oružje, municiju, i tone keša. Vesti su uskoro pristigle od dodatnim hapšenjima koja su sprovele međunarodne agencije.

Skoro tri godine kasnije, marta 1987., sedamnaest uhapšenika od kojih su dvojica bili rukovodioci kriminalnih organizacija, osuđeni su u saveznom sudu na Menhetnu zbog mafijaške distribucije i prodaje narkotika u lancu koji se protezao od Brazila do Sicilije, od Njujorka do ruralnog zapada. Po podacima federalnih agencija, mafijaši su u lokalnim picerijama Amerikanaca italijanskog porekla prali novac i prodavali heroin.

Picina veza, kako su mediji kreativno nazvali ovaj slučaj, dovela je do jednog od najdužih krivičnih procesa u istoriji američkog sudstva. Tužitelji su originalno procenili da će suđenje potrajati šest-sedam meseci – potrajalo je sedamnaest. U pitanju je bio neverovatna pravna tragikomedija tokom koje se teretilo ukupno 35 osoba ; državu je sve to koštalo bar 50 miliona dolara.

Na kraju, pred sud je izvedeno samo 19 optuženika dok su optužne odbačene protiv ostalih osumnjičenih. Jedan od njih, za kog se mislilo da se dao u bekstvo posle plaćanja kaucije, pronađen je mrtav u Bruklinu, unutar kese za đubre. Tokom završnog obraćanja, još jedan od optuženih bio je upucan tri puta na italijanskoj pijaci Balduči u Grinič Vilidžu, koja je kasnije zatvorena. (Optuženi je preživeo i priznao krivicu iz bolničkog kreveta .) Još dvojica su svedočila u zamenu za manje kazne, a jedan je bio oslobođen.

Naravno, slučaj se pretvorio u spektakularnu medijsku atrakciju, i u neku ruku je potvrdio staro mafijaško pravilo da ambiciozni ljudi izbegavaju droge. Ali par decenija kasnije, priča o Picinoj vezi mogla bi da posluži kao primer za gubitak kontrole tokom masovne primene pravde.

„Suđenje je išlo u nedogled, kao slagalica sa milijardu komadića," kaže David Amoruzo, ekspert na polju organizovanog kriminala i osnivač sajta Gangsters Inc. „Svi učesnici – optuženi, branitelji, tužitelji, porotnici, sudije – morali su da se ozbiljno potrude kako be bi poludeli do kraja procesa."

Jutarnje racije 1984. bile su ishod četvorogodišnje FBI istrage . Ova operacija obuhvatila je nekoliko kontinenata da bi povezala dve kriminalne organizacije: originalnu sicilijansku Mafiju sa porodicom Bonano iz Njujorka. Hapšenja su se odvijala paralelno u Švajcarskoj, Italiji, Njuarku, Čikagu, Filadelfiji, i Detroitu.

Federalni tužioci – predvođeni pomoćnikom glavnog tužioca Luisom Frihom – tvrdili su da ove dve grupe deluju globalno. Morfijum nabavljaju iz Turske, heroin proizvode na Siciliji, a kroz mrežu banaka, brokera, i picerija distribuiraju svoj proizvod širom SAD. Kokain se uvozio iz Južne Amerike, navelo je tužilaštvo , dok zaradu potajno prenose u „koferima punim novca".

U vreme hapšenja, državni pravobranilac Vilijam Frenč Smit izjavio je da je u pitanju „najznačajniji slučaj preprodaje heroina u sklopu tradicionalno organizovanog kriminala kojeg su ove vlasti ikad dotakle". Između 1979. i 1984., u zemlju je ovim putem ušlo 1,650 funti heroina; vrednost droge u uličnoj prodaji procenjena je na 1.65 milijardi dolara.

Glave mafijaških porodica su navodno bile idejni tvorci celog projekta. Sa američke strane radio je Salvatore Toto Katalano, vođa Bonano klana i vlasnik pekare u Kvinsu koji jedva da je natucao engleski. (Mafijaška istorija nas uči da je na ideju o lancu proizvodnje i prodaje heroina došao njegov prethodnik Karmine Galante, ali on je zglajznuo 1979., ubijen u restoranu). Katalano je bio „ zip", imigrant rodom sa Sicilije, što ga je povezalo sa Gaetanom Badalamentijem, jednim od vođa sicilijanske Mafije u Palermu. Dan pre FBI akcije u Americi, Gaetano i njegov sin Vito su bili uhapšeni u Madridu gde su se nalazili pod dugogodišnjim nadzorom španske policije.

Za Katalana i Badalamentija posao su odrađivali ljudi od poverenja; imali su rođake i prijatelje kako u Siciliji tako i u lancu picerija širom SAD. (Optuženik kog su kasnije pokušali da ubiju bio je Pjetro Alfano, Gaetanov rođak koji je držao piceriju u Ilinoisu.) Velika većina umešanih bili su Sicilijanci koji nisu govorili engleski – što je predstavljalo jednu od prvih bitnih prepreka tokom sudskog procesa.

„Mnogi razgovori između njih ne samo što su koristili sicilijanski dijalekt, već su bili i šifrovani," kaže Amoruzo. „Da ne pominjem što su uhapšeni ćutali, kako Cosa Nostra i nalaže; nisu hteli nikakve pojedinosti operacije da otkriju vlastima."

Sam Badalamenti je bio jedan od dvojice optuženih koji je pristao da svedoči. Slučaj se zasnivao na prisluškivanju i desetinama hiljada snimljenih razgovora, a on je potvrdio da se govorilo šifrovano. Niko nikad nije pominjao drogu; umesto nje, često su pričali o „dragom kamenju", „košuljama", ili „pamuku".

Nasilje je skoro od samog početka pratilo sudski proces. Oktobra 1985. kad je suđenje i krenulo, izbio je ulični rat na Siciliji . Žrtve su bili Badalamentijevi ljudi, a to je ugrozilo život glave porodice, iako se on nalazio u njujorškom zatvoru. U decembru 1986., Gaetano Macara je ubijen na slobodi posle plaćene kaucije. Tokom većanja se jedna od porotnika povukla pošto je tvrdila da joj stižu pretnje smrću.

Naravno, zbog ovakvih stvari su se svi usrali od straha.

„Ubrzo posle ubistva Macare, neki optuženi su sami tražili da im se poništi jemstvo i da se vrate u zatvor," rekao je predsedavajući sudija Pjer Leval 2009. za New Yorker. I sam Leval je i sam postao oprezan – prestao je da se vozi metroom do sudnice na Foli Skveru. „Na Siciliji redovno ubijaju sudije," priznao je kasnije, „Znali smo s kim imamo posla."

Na kraju su ostali optuženi dobili kraće kazne, dok su navodni organizatori osuđeni na po 45 godina zatvora. Badalamenti je umro u zatvoru 2004., a Katalano je oslobođen 2009. pošto je odslužio 29. godina.

Većina picerija u Njujorku i okolini su se u međuvremenu zatvorile ili prodale. Nedavno sam ušao u Al Dente's na Forest Hilsu i Kvinsu, u kojoj se navodno prao novac. Nigde nije bilo ni traga nekadašnjeg kriminala.

Suzan G. Kelman, iskusni njujorški pravobranilac , kaže da je u suđenje Picinoj vezi uletela sa kašnjenjem od desetak meseci. Nije bila detaljno upoznata sa poreklom slučaja, ali čula je da obara rekorde u sudnici u Menhetnu i izluđuje njene kolege. Kad je pristala da brani Salvatorea Salamonea (vlasnika picerije u Pensilvaniji ) optuženog za kriminalno udruživanje radi iznude i prodaje droge, kaže ona danas, sudija Leval joj je dao do kraja leta da prouči svih 120 strana optužnice .

„Sećam se da sam je čitala u ležaljci na odmoru kad sam shvatila da mog klijenta terete za samo jedan čin iznude. Ko god je imao posla sa RICO zakonima dobro zna da su potrebna bar dva takva čina da bi se optužnica podigla. Pomislila sam 'baš čudno'."

Kelman govori o RICO uredbi ( Racketeer Influenced and Corrupt Organizations Act ), setu zakona usvojenih 1970 kojima se pridaje deo zasluga za pad Mafije jer su omogućili nadležnima da optuže vođe porodica za naredbe izdate počiniteljima zločina, a počinitelje samo za saučesništvo. Na RICO optužnice ste sigurno naišli ako ste čitali ili slušali bilo šta o sudskim procesima protiv Mafije (ili ako ste gledali The Sopranos).

Po Suzan Kelman, manjak osnova za podizanje RICO optužnice bio je tek prvi od mnogih neobičnih detalja koji je uočila tokom suđenja. Te jeseni, kad je stupila u sudnicu, stvari su postale još bizarnije. Sve je bilo potpuno haotično, kaže ona, ali ne zato što se nije znao red već zato što ništa nije imalo smisla.

„Dešavalo se da sudnica ostane prazna, dok je kafeterija prepuna advokata koji očajnički telefoniraju u pokušaju da spasu svoju firmu. Danima, nedeljama, čak mesecima, niko ne bi ni pomenuo ime mog klijenta. Mislim da su ga ukupno pomenuli jednom ili dva puta za sve vreme koje sam tamo provela."

Optužnici su konstantno ulazili i izlazili, a zajedno sa njima i nervozni prevodioci. Sve se odvijalo kao na traci. Istih dvanaest porotnika koji su nekako istrpeli 17 meseci suđenja sedelo je i gledalo dok su jednog po jedno optuženika uvodili da mu se pročita optužnica a zatim izvodili. Bilo je suludo očekivati da njih dvanaestoro mogu nešto razumno da zaključe posle toliko sati svedočenja.

„Nije ličilo na američki pravni sistem. Sam obim suđenja onemogućavao je advokate da komuniciraju sa optuženima. Kao da se nismo bavili ljudskim bićima, perspektiva se nekako izgubila."

I drugi su izrazili saosećanje sa problemima odbrane. Novinarka Šejna Aleksander, autor knjige The Pizza Connection: Lawyers, Money, Drugs, Mafia , zaključila je da je proces „prosto bio prevelik, predug, previše komplikovan i previše kontradiktoran da bi se dostiglo ikakvo pravedno rešenje i efikasno sprovelo u delo."

Posle suđenja, trinaest optuženika žalilo se višoj instanci na presudu i navelo ove probleme – trajanje i obim procesa – kao kršenje njihovih građanskih prava. Vrhovni sud nije uvažio žalbu, ali neki od nižih federalni sudova izrazili su razumevanje za optužene: iako nisu bili spremni da ponište presude, priznali su da je cela stvar temeljno zasrana.

„Meni to govori koliko je naš krivičnopravni sistem naopak," kaže Suzan Kelman. „Naravno, možda je tu bilo zasluženo kažnjenih, ali ne sme se tako široko zahvatati. Ako uhvatiš tridesetak ljudi u mrežu, skoro je sigurno da si nekog greškom uvukao. Nevinim ljudima se tako uništavaju životi." (Primer za ovo je Vito Badalamenti, jedini uhapšenik protiv koga su sve optužbe na kraju odbačene, ali je ipak nekako proveo preko četiri godine iza rešetaka.)

Suzan Kelman ovde naravno nije sasvim objektivna, ali smatra da je njen klijent greškom upleten u ovaj slučaj. Naravno, imao je kontakta sa sumnjivim ljudima, ali nije bio deo međunarodnog lanca krijumčara droge. I RICO- i narko-optužnice protiv Salamonea su kasnije odbačene, ali proglašen je krivim za mešetarenje i krivokletstvo pa je ipak morao da odleži pet godina. Kelman tvrdi da su te optužnice dodate samo da bi država mogla da kaže da ga je bar za nešto osudila.

„Gone koga god stignu, love naslove u novinama gde god mogu," kaže ona.

Kelman dodaje da je ova vrsta procesa bila karakteristična za državnog tužioca tada nadležnog za Južni okrug države Njujork: Rudolfa Đulijanija. Čovek koji je kasnije postao gradonačelnik i kandidovao se za predsednika radio je na tome da sebi sagradi reputaciju, da bude čvrsta ruka potrebna jednom preplašenom gradu. To se kasnije manifestovalo njegovom mučnom primenom policijskog modela „ razbijenog prozora", ali u ono vreme, Mafija je bila na tapetu.

Iz tog razloga Kelman tvrdi da je Đulijani tražio publicitet a ne pravdu; smatra da je on „Donald Tramp među tužiocima." (Kontaktirali smo Đulijanija povodom ovog članka, ali nije imao komentar.)

„Svi sistemski problemi su samo pogoršani u godinama pod Đulijanijem," nastavlja Kelman. „Sećam se kako nisam mogla da verujem šta se radi u jednom američkom sudu."

Naravno, ironija u slučaju Picine veze leži u činjenici da ni spektakularne FBI racije ni metastazirana masovna suđenja nisu postigle neki efekat na ulici. Kad se sve završilo, Mafija je i dalje prodavala dop – Amorozo kaže da su drugi glumci bili u istim ulogama.

„Suđenje je imalo efekta utoliko što je prekinuta jedna vrlo unosna operacija koja je glatko tekla i donosila velike zarade američkim i sicilijanskim mafijašima," objašnjava on. „Ali na duge staze, posao je vođen neometano. Heroin je i dalje tekao ka Njujorku i drugim američkim gradovima."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu