FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Upoznajte mladog Danca koji "nikad neće otići od kuće"

Inspirisan legendarnom Malom sirenom koja zauvek sedi vezana za svoje vlažno kameno postolje, Džulijan Džulin se zarekao da nikad neće napustiti svoju dečju sobu.
14.11.15

Foto: Sofie Marie Ottsen

Inspirisan legendarnom Malom sirenom koja zauvek sedi vezana za svoje vlažno kameno postolje, Džulijan Džulin se zarekao da nikad neće napustiti svoju dečju sobu.

Srela sam Džulijana u njegovom stanu u Vesterbru, u Kopenhagenu, vožnjom bicikla na samo nekoliko minuta od njegove bivše dečje sobe u Frederiksbergu. Pre nego što mi je dopušteno da vidim njegovu današnju sobu, on nestaje i vraća se sa nečim što liči na odelo koje bi nosio Volter Vajt u laboratoriji industrijskih kapaciteta za pravljenje meta, jarko zeleno od glave do pete. Čim sam navukla odelo, dozvoljeno mi je da uđem u sobu, i ona je na prvi pogled jeziva, ali i nekako magična. Sve je u čitavoj sobi, uključujući i mene, jarko zeleno, sem Džulijana. Sedeći na krevetu, on pokazuje na kameru i otvoreni laptop preko puta nas, na kom je sve crno sem njega koji lebdi u tami poput poltergajsta. Slika u prirodnoj veličini emituje se na zidove njegove prazne dečje sobe u Frederiksbergu, baš kao i u protekle dve i po godine otkako se iselio odatle.

Reklame

"Mislim da je ovo 'umetnički projekat', ali je i istovremeno moj život… Živim ovo svaki dan, svaki trenutak provodim u ovoj sobi. Čak i spavam s upaljenim svetlima da bi dečak u onoj sobi ostao živ. Krenulo je tako što sam dobio ideju da ispričam tu neobičnu, dirljivu priču o liku nalik Maloj sireni koji ne može da napusti svoj dom. Posle toga sam samo pomislio: O, moj Bože, pa ja ću morati to da proživim do kraja."

Foto: Nils Holst-Jensen

Pre gotovo tri godine, kad je imao 25, Džulijan je sebe već smatrao "Dečakom koji nikad neće otići od kuće", prosto zato što, eto, nikad nije ni razmišljao o tome da ode. Iz tog naslova nastala je prvobitna ideja i kad je konačno pošao u potragu za sobom u koju će se useliti, bilo je to samo zato što je morao da napusti originalni prostor kako bi njegov lik oživeo. Kad god je Džulijan u svojoj sobi u stanu u Vesterbru, njegova slika se emituje na zidove njegovog bivšeg doma iz detinjstva, iz koga su uklonjeni sav nameštaj i predmeti sem Džulijanove sablasne slike.

Džulijan, iako sada već ima 28 godina, u svakom pogledu je i dalje "dečak" kakvim se predstavlja. Njegova kosa je neka vrsta čiste plave obično rezervisane za nordijske predškolce. Nosi kapetansku kapu i bele kratke pantalone, smeši se od uva do uva tokom čitavog sastanka. Njegove lice je potpuno glatko, naizgled lišeno stresa svakodnevnog života, iako studira i radi, vodeći savršeno normalan društveni život uprkos jedinstvenim okolnostima. Pretpostavljam da ne vodi neki posebno bogat društveni život u svojoj sobi, budući da svako ko uđe mora da navuče ono specijalno odelo, zbog kog se sada obilato znojim na mestima za koje nisam ni znala da je tako nešto moguće.

Reklame

_________________________________________________________________

On je Ajsmen - on meditacijom pobeđuje bolesti

__________________________________________________________________

Ako je njegova majka ikad videla nešto neprilično, Džulijan kaže da je suviše lepo vaspitana da to i prizna.

"Mojoj majci se dopada ova ideja i strašno me podržava, ali mi kaže da se ponekad oseća kao neki ljigavi voajer, dok me gleda znajući da ja nisam svestan njenog prisustva."

Da bi obeležio prvu godišnjicu "iseljenja", Džulijan je napravio audio-obilazak kuće svoje majke, tokom koje ljudi mogu da steknu pravu sliku o priči i vide Dečaka koji nikada neće otići od kuće. Tura priča priču o malim, svakodnevnim predmetima po kući, stvarajući sliku o jednom savršeno normalnom životu. U kuhinji, vratašca gornjeg ormarića su ostala otvorena, a na audio snimku čujete da je to tako otkako se dečak odselio, jer majka ne može da ga dosegne. To može biti bilo čija majka, bilo čiji stan, bilo čiji život. To je verovatno jedna klasična tužna priča o sinu jedincu koji odlazi od kuće, u kojoj je nekada provodio sve vreme sa svojom majkom. To je nešto sa čim svi možemo da se poistovetimo, dok odrastamo i život nam se menja, kad majka za nas postaje samo telefonski poziv za njen rođendan ili povremeni nedeljni ručak. Do sada je organizovan samo jedan obilazak stana, pre oko godinu dana.

Foto: Sofie Marie Ottsen

"Dečak je u međuvremenu postao neka treća osoba. Tu smo ja, moja majka i dečak. Ne mogu da ugasim svetla, ne mogu da dozvolim da umre. Moja majka kaže da će možda hteti da iznajmi sobu ili je pretvori u radni prostor ili nešto slično, a ja joj na to kažem da je to u redu, ali dečak ostaje. To znači i da će svaka soba u kojoj ću se ikad preseliti morati da postane zelena soba."

Pronaći sobu za iznajmljivanje koja će omogućiti ili čak objasniti Džulijanovu potrebu da oboji sve u zeleno i snima sebe 24 časa dnevno, sedam dana nedeljno, nije lak zadatak. Dok građevinci buše ispred zelene sobe, Džulijan objašnjava da je njegov trenutni stanodavac odlučio da ga izbaci i da će morati da nađe novu sobu za svega nekoliko nedelja, a da izgledi za tako nešto nisu baš sjajni.

Nazvali smo Džulijana u međuvremenu da čujemo kako se razrešila njegova situacija i sa zadovoljstvom možemo da vam kažemo da je uspeo da nađe privremenu zelenu sobu u koju se uselio dok na jesen ne nađe neku trajniju lokaciju. Dok Džulijan manično traži novi stan i sređuje nove zelene sobe na garantovano nezadovoljstvo stanodavaca, njegovu dečju sobu veselo i dalje pohodi nepromenjena slika Dečaka koji nikad neće otići od kuće.

Možete se prošetati Džulijanovom dečjom sobom, kao i posetiti dečaka, u avgustu u sklopu Festivala Metropolis. Pogledajte kratki video o Džulijanu ovde (na danskom).

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu