O seksu na samrtničkoj postelji

Iz rubrike 'Post Mortem'

Dobro je zabeleženo da stari ljudi mogu da imaju aktivan, bujan seksualni život. Barem trećina ljudi uzrasta između 75 i 85 godina mu ga daju po seksu, prema istraživanju medicinskog časopisa Nju Inglanda. Ali kako nam se seksualni život menja kada nam ideja da ćemo uskoro umreti postane bliska, i kada saznamo da nas smrt čeka iza ugla?

Postoji neverovatno malo naučnih istraživanja o seksualnosti ljudi na kraju života. Ali i to malo istraživanja je otkrilo da seks ostaje važan ljudima koji umiru. Uzmimo za primer istraživanje iz 2011, koje je objavljeno u časopisu za hospis i palijativno zbrinjavanje. Šezdeset petoro pacijenta obolelih od raka u poodmakloj fazi su pitali kako su se njihovi stavovi o seksu i seksualna iskustva menjali kako je njihova bolest napredovala. Većina pacijenata je navela da im je seksualna aktivnost značajno opala, 60 posto pacijenata sebe ne smatra manje atraktivnim otkako su se razboleli. Većina njih – 86,4% pacijenata – je reklo da je važno razgovarati o seksualnosti sa medicinskim stručnjacima.

Kako se životni vek produžava, sve više pacijenata će se rvati sa pitanjem seksualnosti i intimnosti na kraju svog života. Dr Šeron Bober je jedna od ljudi koji pokušavaju da nađu odgovore na ta pitanja. Boberova je direktorka programa seksualnog zdravlja na onkološkom institutu Dan-Farber i predaje na medicinskom fakultetu na Harvardu. Lečenje od raka može da ima niz različitih efekata na nečiji seksualni život: nedostatak libida, privatnosti, bol i izmenjeni osećaj identiteta. Cilj programa Boberove je da obezbedi „obrazovanje, savetovanje i personalizovanu rehabilitaciju za pacijente i njihove partnere koji su iskusili promenu seksualnog zdravlja tokom i nakon lečenja od raka". Drugim rečima, čak ni terminalni slučaj raka ne mora da vas spreči da nešto kresnete.

Kontaktirao sam doktorku Bober da bih saznao nešto više o seksualnim izazovima koji stoje pred smrtno bolesnima, i o tome koliko je važno pomoći ljudima da imaju zdrav seksualni život – čak iako im se život bliži kraju.

VICE: Zašto seks na kraju života dobija na važnosti?

Dr Šeron Bober: Sve više i više ljudi živi duže sa bolestima koje su smrtonosne. Stvari koje bi ne tako davno brzo dovele do smrtnog ishoda sada su često stanja ili bolesti sa kojima ljudi žive duže. Na primer, ljudi sada sa rakom u poodmaklom stadijumu ili ozbiljnim respiratornim bolestima žive više kao hronični bolesnici. Ideja je da se možda osećaš iscrpljeno, možda se ne osećaš sjajno i nemaš mnogo energije i slab si… ali nisi mrtav.

A kada nisi mrtav, možda bi i dalje želeo da imaš seks. Kako smrtonosna bolest utiče na seksualni život ljudi?

Opšti fizički simptomi koji imaju uticaj na seks su prvi na spisku problema: premor, mučnina, bol, potencijalna erektilna disfunkcija, suvoća vagine. Muškarci sa poodmaklim slučajem raka prostate mogu da požive i po nekoliko godina u takvom stanju. Postoje hormonalne terapije koje im sve efikasnije pomažu da požive s tom bolešću tri, četiri, pet godina. U toj konkretnoj situaciji, momci obično prožive značajne promene, zbog hormonalne komponente nemaju testosterona. Muškarci često imaju ozbiljnu erektilnu disfunkciju i osećaju se na neki način kastrirano, nisu seksualni kao nekada. To ima bitan uticaj na vitalnost i osećaj muževnosti.

A šta je sa ljudima koji su na terapiji?

Kada 40 godina deliš krevet s partnerom, a poslednjih nekoliko meseci svog života provodiš u bolničkom krevetu u svojoj dnevnoj sobi, kladim se da misliš na seks. Možda ne u kontekstu da želiš seks, već više razmišljaš o tome šta sve gubiš i o tome kako se sve promenilo. Činjenica da se o tome ne razgovara eksplicitno, mnogim ljudima može da bude uzrok velike patnje.

Još jedan primer je kada ljudi imaju pitanja o seksu jer imaju simptome kao što je erektilna disfunkcija ili suvoća vagine, i žele da budu u prilici da lekaru postavljaju pitanja o tome, i odjednom shvate da nikada nisu sami, da je tu uvek neki doktor, medicinska sestra, ili neko od dece. To je razgovor koji bi voleli da vode sa medicinskom sestrom, ali zapravo nikada nisu sami.

Takođe deluje da bi im zbog kliničkog okruženja možda bilo neprijatno da razgovaraju o seksu.

U bolnici ili hospisu, bukvalno nikada nisi u situaciji da imaš ikakvu privatnost. Osoblje ulazi i izlazi iz sobe, a ti bi voleo barem još jednom da imaš seks i voleo bi da tvoj partner može da legne s tobom – ali se plašiš da će neko da upadne unutra, a nisi siguran kako da razgovaraš o tome.

I da li je moguće obezbediti takvu privatnost?

Svakako. Mislim da je u bolnici ili hospisu sasvim u redu reći doktoru ili sestri, „Želeli bismo da se malo osamimo". Postoji li mogućnost da se na vrata sobe stavi znak na kome piše „Ne ulazite između 5 i 6 popodne" i postarati se za to da osoblje to poštuje? U redu je pitati tako nešto.

Držala sam govor grupi lekara za palijativno zbrinjavanje o seksualnosti i kraju života. Diskutovali smo o o tome kako u hospisima za zbrinjavanje radimo sve što možemo da bi ljudima bilo udobno – na primer, dozvoljavamo ljudima da ponesu sa sobom životinje, pse za terapiju. Ali ipak, ne kažemo, „Da li biste želeli da provedete neko vreme nasamo s partnerom"? Iz nekog razloga, ne razgovaramo o seksu. To ne bi trebalo da bude ništa drugačije od bilo čega drugog o čemu razmišljamo da bi ljudima koje zbrinjavamo po hospisima bilo što udobnije.

Dakle, više je stvar u tome da se pokrene dijalog i stvori sredina sa više razumevanja.

Da, i zaista mislim da je, sa stanovišta kvaliteta života, u mnogim slučajevima cilj ne dozvoliti da se dinamika promeni. Možda nisi u stanju da pomogneš nekome da se fizički oseća dovoljno dobro da bi ponovo upražnjavao seks – ali nije to uvek ono što je potrebno. Neki ljudi bi samo želeli da budu u stanju da svojim partnerima iskažu to što osećaju i saopšte da su tužni zbog toga što nikada više neće leći u isti krevet. Ili da mogu da kažu partneru, „Iako ne možemo da spavamo u istom krevetu, bilo bi stvarno sjajno kada bi mogli da legnemo goli i grlimo se".

Šta je sa pacijentima koji se fizički osećaju dobro, ali mentalno ne – kao što su pacijenti sa demencijom?

Nekada ljudi bukvalno ostanu bez ikakvih inhibicija i to je ponekad deo kognitivnih promena. Ljudi odjednom postaju seksualniji. Na primer, Zeke Emanuel je pisao o tome da su polno prenosive bolesti u porastu u staračkim domovima, jer su stariji ljudi i dalje veoma seksualno aktivni, ali ne upražnjavaju uvek bezbedan seks. Mislim da je pravo pitanje šta raditi kada su ljudi seksualno aktivni, ali su kognitivno načeti. Tu je veoma bitno i pitanje saglasnosti. Mislim da nema lakih odgovora, ali mislim da mi kao društvo definitivno treba o tome da razgovaramo. Jer ćemo samo biti svedoci sve više takvih pojava. Taj proces je nezaustavljiv, jer ljudi žive sve duže, ali drugačije – nisu onakvi kakvi su bili pre nego što su se razboleli.

Pogledajte naš dokumentarac o industriji ljubavi u Japanu:

Koja je najveća zabluda o seksualnosti na kraju života?

Da ljudi ne razmišljaju o tome. Najveća zabluda je da ljudi koji su ozbiljno bolesni i žive sa bolestima koje im ograničavaju život ili se nalaze pred kraj života nisu seksualna bića i da ih više ne brine gubitak seksualnosti. To nije istina. Važno je dati ljudima prostora da razgovaraju o tome i da se osećaju povezano s drugima. Možda više nisi u stanju da spavaš sa svojim partnerom, ali i dalje se osećaš kao nečiji partner. Vaš odnos kao ljubavnika i partnera nije isti kao odnos sa ćerkom, bakom ili tetkom.

Kada na to gledamo iz ugla nečije svesti o sopstvenom identitetu, drugačije je. Treba smisliti kako da se održi taj osećaj povezanosti sa sobom, sa partnerom. Čak iako se opraštate, to je bitno. A to što im mi to ne omogućujemo, i mnogo ljudi misli da je to nešto o čemu ne smeju da govore, je zaista prava šteta. Živimo u kulturi koja je prezasićena seksom, ali koja ima malo veze sa stvarnom seksualnošću. Ovo su stvarni problemi i ljudima je potrebno da budu u mogućnosti da o tome razgovaraju i smisle šta da rade.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu