​Gnusna istorija nasilja u video igricama

Preuzeto iz kolumne „VICE protiv video igrica"

Ako ste se sa svetom video igrica upoznali tokom prethodne generacije konzola, kada se sa mahom kockaste grafike odjednom prešlo na HD, pojma nemate koliko ste se lako izvukli. Jer nekada davno postojalo je doba u kojem ste morali da se oslonite na sopstvenu maštu da biste pred očima oživeli scene ogavnih čerečenja. U današnje vreme imamo Gear i God of War, Dead Rising, kao i nešto novije nastavke Resident Evil, Max Payne 3, serijal The Dead Space,Bulletstorm i BioShock. Ovo su samo neki od naslova u kojima nam se ekstremno nasilje nudi u vidu eksplozije krvoliptanja.

Danas se za svaku igricu zna kom uzrastu je namenjena, tek da mama i tata budu svesni da Shadows of the Damned nije za njihovo šestogodišnje dete. Ali nekada je nasilje u igricama bilo sve samo ne regulisano. Tada je klinac poput mene mogao opušteno da ubaci Barbarian-a u kasetofon svog ZX Spektruma i provede ugodno popodne u odsecanju glava.

Barbarian: The Ultimate Warrior, kako je glasio puni naziv ovog čeda Palace Softwera iz 1987, bilo je jedan-na-jedan kasapljenje koje se danas pamti uglavnom iz dva razloga. Prvi, što se na omotu pojavio Wulf iz Gladiatorsa (uz kojeg je, u prvom izdanju, na trećoj strani bila i Marija Vitaker). A drugi je što ste mogli da odvalite glavu protivniku i onda gledate kako neki goblin odvlači nekud njegov leš. Zbog sasvim skromnog izbora boja i primitivnih animacija kakve su krasile sprektrum, nisam uvek mogao da pogodim šta se dešava, ali nije prošlo mnogo a ja sam se častio krekovanom verzijom za Amigu. I tako sam, uz veći izbor boja, mogao k'o čovek da uživam u krvlju natopljenim prizorima završnih udaraca.

Barbarian je dobio svoje sledovanje osuda po novinama. Oni konzervativniji kritičari govorili su za omot da je „pornografski". Bilo je zabrinutosti povodom količine krvi, ali ne i dovoljno da se prodaja u Britaniji ograniči samo na određene uzraste, kao što to danas rade Britanski odbor za klasifikaciju i PEGI. Međutim, igra je u Nemačkoj bila zabranjena mlađima od 18 godina, tako da klinci nisu mogli da je igraju sve dok krv nije ofarbana u zeleno. A to je velika razlika, offensichtlich.

Prva igrica koja je u Britaniji dobila ovakvo ograničenje Britanskog odbora za klasifikaciju bila je Dracula, iz 1986, u izdanju CRL Group. Bila je predviđena za brojne formate kućnih računara iz onog doba i procenjeno je da ima previše nasilja da bi se prodavala mlađima od petnaest godina. To je poprilično sneveselilo tvorce ove igre, jer su se ponadali blažoj oceni. Ali to ih nije pokolebalo i već sledeće godine izdali su Jack the Ripper, za koju su nagrađeni prvom do tada objavljenom zabranom video igre za mlađe od 18 godina u Britaniji. To, međutim, ne znači da su Dracula i Jack the Ripper bili uzbudljivi i puni akcije – ne, radilo se o tekstualnim avanturama, kakve smo viđali u filmu Big (ako želite, ovde možete da igrate Cavern of the Evil Wizard). Prizori su bili statični i bili su sranje.

U arkadama koje su stigle osamdesetih, nasilja je bilo još i više. Splatterhouseje 1988. godine proždirao sitninu (njegov rimejk iz 2010. je pravi krvavi pir), ali se dve godine pre toga pojavila mnogo gadnija igrica. Chiller je 1986. godine objavila izdavačka kuća Exidy. Od igrača se očekivalo da uzme pištoljče i iz nivoa u nivo roka po svojim zatočenicima, odseca im udove, mrvi lobanje i neštedimice proliva krv. Vi ste taj mučitelj iz naslova i vaš je zadatak da se uverite da ovi jadnici dobiju najgoru moguću kaznu. Što je još čudnije, igrica se pojavila i u verziji za Nintendo 1990, doduše u poprilično cenzurisanoj verziji. U svakom slučaju, bio je to sasvim neprikladan dodatak igrama za celu porodicu po kakvima je Nintendo bio poznat.

AliChiller je imao jedan problem: bila je to preterano loša i nimalo zabavna pucačina u kojoj se osim prolivanja krvi ništa drugo nije dešavalo. Podjednako krvav, ali već manje glup naslov bio je Battle Chess, koji je izdavač Interplay objavio za Amigu 1988. Bilo je veoma zabavno napredovati kroz različite animacije borbi, od kojih je najbolja bila crveni pljusak. Lovci su bili posebno brutalni, jer su kraljicu probadali, a kralja sekli na tri dela, dok je u sukobu dva laufera pobednik odsecao poraženom i ruke i noge, što možda svrstava ovaj naslov u preteče završnih udaraca odsecanjem udova u arkadnoj tabačini pod nazivomTime Killersiz 1992.

Naravno da svaka tabačina u kojoj se pobeda potvrđuje razbacivanjem udova protivnika po ekranu više duguje krvavom klimaksu Mortal Kombat serijala nego bilo čemu drugom. Ova arkada u izdanju kompanje Midway, koja je potom dobila i verziju za konzole, bila je najljući protivnik Street Fightera II tokom devedesetih, iz koje su onda potekle nebrojene verzije klonova na kertridžima. Primal Rage (Atari, 1994.) je za glavne junake imao praistorijske zveri, ali je zadržao završne udarce iz Mortal Kombata, dok je Bio F.R.E.A.K.S.izdavača Saffire za Nintendo 64 preneo završne udarce u treću dimenziju, ali nikog nije bilo briga. A o naslovu Way of the Warrior se ne govori. Previše boli.

Cenzura video igrica mnogo duguje Mortal Kombatu: posle završnog udarca u kojem lik po imenu Sub Zero čupa kičme protivnicima, u Americi i Kanadi uveden je nov sistem cenzure koji je postavljao ograničenja u uzrastu korisnika. Gore pomenuti udarac, kao i uostalom svi drugi u serijalu Mortal Kombat,postajao je sve krvaviji u svakom od bezbrojnih izdanja koja su usledila, ali uporedo sa sve boljom grafikom i sve ubedljivijim zvučnim efektima šljapkanja i gacanja, u stvari je izgubio malo od šmeka. Bilo kako bilo, kreativni načini lišavanja života koje je uveo Mortal Kombat sve do danas su među najgrotesknijim prizorima kakvi se viđaju po modernim konzolama.

Završni udarci u Mortal Kombat X. Igra treba da se pojavi u aprilu 2015.

I danas ima puno igara čiji su izdavači podjednako nesputani po pitanju nasilja kao i njihove kolege iz osamdesetih: The Evil Within je prenaglašeno krvav, a Dead Rising 3 se ne ustručava da panoramu grada iskiti ljudskim crevima. Ali u tim ekcplicitnim scenama ne postoji ništa po čemu ćemo ih pamtiti, jer smo već navikli na takve prizore. U starijim igricama, međutim, svaki višak krvi smesta je padao u oči, a u kombinaciji sa dobrom igrom pretvarao se u pravu čaroliju.

Jedan od takvih naslova bio je i Moonstone: A Hard Day's Knight koji je 1991. godine za Amigu objavio Landscape. Najviše četiri igrača mogla su na smenu da vode svog viteza po izmišljenom svetu krcatom čudovištima – i kad god bi im se putevi ukrstili, dolazilo je do borbe. Cilj je bio da se do građevine nalik Stounhendžu na sredini mape odnese čarobni kamen, posle čega se lik kojeg vodite uzdiže do zvezda poput božanstva. Ili nešto u tom stilu. U ta vremena, priča nije bila previše važna, kao što u priličnoj meri nije ni danas, jer sve što sam zapamtio iz ove igrice su scene ko što je ova, i ova, i ova. A tek kad ih vidite u pokretu. Ma milina jedna…

Moonstone: premotajte do 9:55 i uživajte…

I Amiga je dala svoj doprinos prolivanju krvi u igricama. Posebno izvanredan primer toga je Damage: The Sadistic Butchering of Humanity. U suštini se radi o kombinaciji jurnjave i pokolja iz Grand Theft Auto, koji se izvode sprajtovima Sensible Soccera, u 2D urbanoj varijanti Cannon Foddera.Igra se pojavila 1996. i prema rečima izdavača, posvećena je isključivo tamanjenju „hiljada protivnika: bezopasnih civila, policajaca, vojnika, mafijaša, pasa i automobila". Kad stignete do kraja, vidite svog lika koji je izvadio kitu kako uništava svet u nuklearnoj kataklizmi. Igra je doživela i modernu verziju i može se smatrati nekom vrstom uvoda za Hotline Miami izdavačke kuće Dennaton Games inspirisane Driveom: onako raznobojna i subverzivna, u kompetu sa suvišnim nasiljem.

Verovali ili ne, u Britaniji se retko dešavalo da neka igrica bude zabranjena, uprkos izobilju razdraganih krvoprolića koje su nudile. Carmagegeddonu je 1997. uskraćena dozvola, ali je posle određenih prepravki prošao cenzorsku komisiju, dok je Rockstarova makljaža pajserima pod nazivom Manhunt 2 čak završila na sudu – posle čega su unete tek neznatne izmene – sve dok se nije konačno pojavila na tržištu deset godina kasnije. Britanski odbor za klasifikaciju dodelio joj je zabranu za mlađe od 18 godina, a svoj skromni dom ova igrica našla je ni manje ni više nego na umiljatoj Wii Nintendo konzoli.

Još jedan od naslova koji se suočio sa zabranom u Britaniji i pobedio je i Punisher, objavljen 2004. u izdanju Volition Inc. Scene saslušavanja odobrene su tek pošto su prebačene u crno-belu tehniku, pa izvolite, pogledajte i odlučite sami koliko se daleko sa tim otišlo.

Crno bela estetika vratila se kada je Platinum Games objavio MadWorld 2009. godine, ali je ovoga puta bila natopljena krvlju. Protivno zdravoj pameti, ovako preterano kasapljenje bilo je namenjeno isključivo za Wii konzolu. Pucačine iz prvog lica za PC već decenijama obiluju šokantnim sadržajima. Rise of the Triad (1994) i Blood (1997) crpele su uticaj od Wolfensteina 3D,objavljenog 1992, kao i legendarnog Dooma,igre u izdanju Id Software.Doom je nedavno doživeo novi „brutalni" mod koji dodaje toliko krvi da čoveku pripadne muka. A tu je iPostal 2, koji stvarno ne treba da mešate sa Postal 2 ako ste ga stavili na spisak za božićnu kupovinu.

Treba pomenuti i najvećeg konkurenta Nintenda, Segu. Ljudi su tokom osamdesetih i devedesetih stvarno učinili sve što se moglo da bi svoj Mega Drive plasirali na tržište kao proizvod namenjen i zrelijim igračima i to tako što su objavili seriju krvavih naslova. Zato se 1990. pojavio Techno Cop, potpuno sranje u kom su 2D pucačinu prekidale samo nepojmljivo glupe sekvence jurnjave kolima. Sve u svemu, preterano loše, ali vredno pomena kao prva igrica za Mega Drive (Genesis) koja je za američko tržište nosila upozorenje o eksplicitnim sadržajima.

RoboCop Versus the Terminator, objavljen za Mega Drive 1994, doneo je protivnike koji eksplodiraju u oblaku sopstvenih iznutrica, dok su u konkurentskoj verziji za Super Nintendo nestajali u oblaku dima. Mega Drive je takođe zadržao krv u izdanju igre Mortal Kombat, što Nintendo opet nije, a kada je Mega-CD dobila englesku verziju Hideo Kođiminog remek dela, sajber-pank misterije pod nazivomSnatcher, na krvi se uošte nije štedelo.

Ali iz redova najbizarnijih ostvarenja svakako dolaziHarvester,prvobitno objavljen 1996, a onda je u aprilu 2014. godine izašla i Steam verzija. U pitanju je point-and-click mozgalica sastavljena od igranih sekvenci, što je u ono vreme bio čest slučaj. A uz to je i apsolutno neverovatna. Šta time hoću da kažem? Pa ne znam odakle da počnem. Možda od bebe kojoj ispadnu oči? Ili od učiteljice koja na smrt izubija đaka bejzbol palicom? Ili od scene u kojoj deca pojedu rođenu majku? Ah da, ako želite da ubijete buduću ženu, može vam se i to. Pritom bi se pomenuta scena sasvim lepo uklopila i uMortal Kombat.

Imajte na umu da svaki od ovih linkova sadrži spojler i da ih je najbolje izbegavati ako želite da je lično odigrate.

Za kraj bih voleo da pomenem jedno izdanje koje se zaputilo stopama Mortal Kombatakad su završni udarci u pitanju, ali mu po meni nema ravnog u kategoriji pokolja do 16 bita. Radi se o tabačini Eternal Champions iza koje stoji tim nezavisnih autora i koju je Sega objavila 1993. Dok je u nekim segmentima pobrala i previše pohvala, bila je sasvim solidna rezerva za slučaj da vam dođe ortak da se igrate a vi ne znate gde ste zaturili Street Fighter II. Ali je zatoChallenge From the Dark Side,njen apdejt za Mega-CD iz 1995, nešto sasvim drugo. Još čuvam svoj primerak ove igre i smem da priznam da mi se od pojedinih delova i dan danas okreće želudac.

: nisam doktor, ali ovde gips neće biti dovoljan.

IGN je 2006. u jednom tekstu napisao daOverkillpotezi iz igreEternal Champions predstavljaju najkrvaviji završni udarac u svetu video igara. Ako govorimo o CD verziji, ne mogu a da se ne složim. Igra je stvarno bila brutalna. Zato sam se i pobrinuo da naučim sve udarce, vodim urednu evidenciju i sastavljam spisak meni omiljenih…Dark Sideje proširio izborOverkillai dodao Sudden Deathscenarije, svirepe završne udarce pod nazivom Vendettta, ali i CMV Cinekills, u kojima je Dark Champion (zli čika sa sijalicom umesto glave) teleportovao nesrećne žrtve pravo u propast.

Poštujem to što u današnjim igricama krv šiklja realističnije nego ikad ranije, ali nešto od onoga što smo videli u Dark Sideje bilo, a i sada je, naprosto užasavajuće. Pogledajte klip koji sledi i u kojem se vidi svakiOverkilli Sudden Death.

Posebnu pažnju zaslužuje opušteno dokusurivanje sačmarom na 1:11, ubistvo u mikrotalasnoj pećnici na 4:35, kupanje u kiselini na 6:24 i nabijanje na balvan na 10:42. Vredi izdržati do kraja da vidite bukvalno monumentalan kraj. Predivno, nema šta.