​Tužan, buran i usamljeni život razjarenog Roja Kina

Ovih dana, dok se po hotelima nepotrebno kači s novinarima zadriglim od piva i navijačima, lako je zaboraviti da nikome u Premijer ligi bes nije tako dobro stajao kao Roju Kinu. Bio je hladnokrvni operativac divizije, tip kakvog viđate po tmurnom danu kako izlazi iz stambenih blokova, ruku zabijenih u džepove spitfajerke, bezizražajnog lica dok se iza njega automobil razleće u paramparčad. U drugoj prilici podsetio bi vas na razularenog psa čuvara pakla, očiju poput malih crnih kugli za snuker upalih u duplje sunčevog sistema, Roj iz Roversa ukršten sa Bejnom.

Bio je fudbalski kapiten koji se ugledao na Aleksandra Velikog i Džingisa Kana, filozofski nastrojeni psihopata koji je kao niko drugi umeo da dominira igrom i inspiriše igrače. U utakmici za utakmicom, iznova i iznova, izborio bi se za loptu, preuzeo je, prosledio dalje, gurao tim napred. Torino, 1999. godina, dim visi nad Juventusovim stadionom „Dele Alpi" u polufinalu Lige šampiona, a italijanski navijači iščekuju pobedu koja je sigurno njihova.

Kina nisu uzdrmali. Obara igrače jednog za drugim — naravno da to radi — ali njegova igra je oduvek bila mnogo više od toga. Upućivao je loptu, trčao, bio vešt tehničar, inteligentni gospodar prostora na fudbalskom terenu. Gol daje glavom, uletevši skokom ispred golmana. „Kapitenov gol!", viče Klajv Tajldesli. Kin dobija žuti karton, zbog čega neće igrati u finalu koje je osigurao za svoj tim.

Nije to bio jedini Kinov dobar nastup, iako je iz današnje perspektive najcenjeniji. Tu je i finale FA kupa protiv Liverpula 1996. godine, kojim je potpuno dominirao, sam samcijat sklanjajući s puta Mekmanamana, Rednapa i Barnsa, tako da je čak i komentator nerado morao da prizna da, "ako izuzmemo njegovu narav", Irac igra prilično dobro.

A tu je i Hajberi 2005. godine, manje od godinu dana pre nego što će napustiti Junajted, kada je u neverovatno skučenom tunelu ustao u zaštitu svog malog saigrača Gerija Nevila, rekavši Patriku Vijeri da je pička, a zatim izašao napolje i ponizio ga pod reflektorima. "Mrzeo sam ih", rekao je o Arsenalu, a ta slatka mržnja osećala se u rivalitetu dva tima i rivalitetu Vijere i Kina, najvećim rivalitetima poslednih 20 godina u engleskom fudbalu, rivalitetima zbog kog su svinje sa Skyj Sportsa veselo groktale u svom blatu.

Kin je istu genijalnost iskazao u Irskoj, ponajviše u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2002. godine protiv Holandije, oborivši u prvom minutu Marka Overmarsa i od tada potpuno preuzevši kontrolu nad igrom, ili kada je gotovo sam samcijat porazio Portugal igrajući tako dobro da se po završetku meča Euzebio odmah uputio do svlačionice irskog tima da zatraži Kinov dres. A onda je, kada se Irska već kvalifikovala za šampionat, Kin na pripremama na ostrvu Sajpan zaskočio selektora Mika Makartija, rekavši mu da je govno od igrača, trenera i čoveka. Kapiten Roj je poslat kući i nije igrao na Svetskom prvenstvu zbog nepopustljivog Jorkširca—ali i zbog ograničenosti, ili možda neumerenosti, sopstvenog karaktera. Današnji centri— ti vaši Oskari, Vilširi, Blajndovi—svi su živahni i talentovani na svoj način, ali su u poređenju s njim mehanički evnusi koje su kao bebe hranili na flašicu.

Dok čitate Kinovu nedavno objavljenu knjigu, Drugo poluvreme, napisanu u saradnji sa romanopiscem Rodijem Dojlom, shvatate da je njegov lik pun protivurečnosti. Mnogi su mislili da će Kin, zato što je morao da stisne zube kako bi izrastao u velikog igrača i prevaziđe svoju sitnu konstituciju kako bi preplovio Irsko more i pridružio se Notingem forestu, biti prirodno talentovan za trenera. Ali, naravno, nije bio. Strast, perfekcionizam i bes koji su ga činili briljantnim igračem do sada su ga činili nestabilnim trenerom, kao da ste zadužili vulkan da kontroliše vazdušni saobraćaj.

Po meni, najočiglednije je poređenje sa Grejemom Sounesom. Postoji sentimentalni dokumentarac o velikom Liverpulovom timu iz osamdesetih u kojem Sounes priča o zadovoljstvu koje osećate kad ste u dvadesetim, igrate fudbal za najbolji tim na svetu i mislite da će to trajati zauvek, i kako to nikako ne možete do kraja da ponovite kad se sve okonča. "Kada počinjete karijeru", piše Roj Kin, "znate da će se ona završiti kada budete imali 34 ili 35 godina. Prosto znate da je tako. Ali nisam siguran da vaše emocije to znaju." Odjednom, više nemate cilj, ne znate šta da radite i postajete paranoični, svi o pričaju vama.

Po mnogim stvarima, Kin ispada Sounesov naslednik, na terenu i van njega. Poput dotičnog Škota, Kin je bio dominantni centralni vezni igrač, surovo posvećen igri, često nasilan (ovo slavno Sounesovo obaranje u mnogome podseća na Kinov faul nad Halandom), ali i vrlo, vrlo dobar. A poput Škota, i on je čovek ekstrema koji nije do kraja uspeo da ponovi zadovoljstvo igračkih dana i koji izgleda ne shvata da drugi nisu u stanju da ispune njegove gotovo nemoguće visoke standarde. Sounes je pokušao da ponovi slavu igračkih dana kao trener Galatasaraja izazvavši nerede u Turskoj kada je zabio zastavu u centar stadiona večitog rivala Fenerbakčea. Kao trener Sanderlenda, Kin je zgrabio člana Redingovog stručnog štaba za kravatu i nabio mu glavu u sto. Svako od nas drugačije pronalazi svoju motivaciju.

Knjiga je prepuna takvih gnevnih ispada. Roj je u stalnom sukobu sa nekim. On samo želi da izađe i mirno prošeta psa, ali će se to završiti tako što će usput verovatno morati da premlati neku decu. Pođe u kupovinu sa ženom, a onda će, na putu do kuće, verovatno morati da stane da maltretira neke matorce na autobuskoj stanici. Te protivurečnosti često isplivaju u istom pasusu, ponekad u istoj rečenici. U potpunom je sukobu sa samim sobom, rastrzan između želje za učenjem na svojim greškama, prihvatanjem da je pogrešio i „borbom za svoja uverenja."

Protivurečnosti se samo gomilaju. Kada odlazi iz Sanderlenda, javlja mu se Dvajt Jork, koji je igrao sa njim u Junajtedu i za njega na severoistoku: "Jorki mi je poslao poruku: Sve najbolje. Ja sam mu odgovorio: Jebi se… Tužno je to, jer sam proživeo slavne dane sa Jorkijem. Mogao sam to da uradim drugačije." Dok radi za ITV kao stručni komentator, kaže: „…Ne volim etiketu stručnog komentatora. Uopšteno ne volim kada me etiketiraju. Mada mi ne smeta da me zovu fudbalerom—zato što volim da sam fudbaler."

A potom, u Ipsviču, kaže: "U razgovoru sa članovima svog stručnog tima, morao sam stalno da se podsećam kako sam igrao više mečeva na najvišem nivou, da sam radio kao trener na višem nivou – a primoran sam da slušam savete ljudi koji nisu bili ni blizu tog iskustva. Ne kažem da ih ne vredi saslušati—nisam to mislio."

A šta si mislio, Roj? Žurka ti je u glavi, a niko nije došao? Je l' neko uopšte bio pozvan?

O Klafu i Fergusonu ima podeljena i protivurečna mišljenja, kao što bi svaki otuđeni sin imao. Ne bavi se toliko Fergusonom kao što biste pomislili na osnovu novinskih naslova kada je objavljena knjiga, ali je bes prema starom gazdi jak. Zapravo je bio toliko ljut i iznerviran da je po napuštanju Junajteda izgubio oko milion funti samo zato što je želeo što pre da izađe iz te priče, isplače se dva minuta u kolima i vrati ratničku masku na lice, nabije bol u rezervoar u grudima već prepun razočaranja i sačeka da ovaj eksplodira u nekom drugom trenutku. Vozio je audi, kola koja je dobio od Junajteda, još tri meseca. "Svaka mala pobeda je važna", piše u knjizi, dok očekujete da vam kaže kako je kola vratio sa praznim kesama čipsa na zadnjem sedištu i boksom DVD-jeva Oasis: Live at Maine Road na prednjem.

"Mislim da je toplina Brajana Klafa bila iskrena. Mislim da je sa Aleksom Fergusonom to bio čist posao—sve je bilo samo posao", piše Kin. Ali potom, nekoliko pasusa kasnije, oseća potrebu da razjasni. "Znam da je i Klafova toplina bila samo posao."

Da li su se prema njemu ophodili kao prema robi, a on je samo želeo da ga vole kao dečaka? Kao dete bio je sitne građe, a prijatelj iz Korka je jednom prilikom za Ivning standard izjavio: „Morate da shvatite, Roj je u detinjstvu morao da se trudi mnogo više od svih ostalih da bi nadoknadio ono što su neki smatrali njegovim nedostatkom u fizičkom pogledu" Ta rešenost nikad nije napustila Kina, već je, uz eksplozivnu narav za koju kaže da je nasledio od oca, uvek bio sklon da pritisne „dugme sa samouništenje". To dugme, priznaje, njega samog povređuje više nego bilo koga drugog.

"Svi želimo da se dopadnemo drugima", piše on i odjednom imate utisak da biti Roj Kin ponekad znači biti veoma usamljen. Pamtim reči jednog surfera koji je oborio neki nepojmljivi rekord na pučini da, pošto je to postigao, niko u čamcu kojim su ga vozili nazad na kopno nije smeo da ga pogleda u oči. Plašili su ga se zbog onoga što je bio sposoban da uradi i osetio se tada tako usamljeno da je zaplakao. Ljudi se Kina kao vođe plaše. Imaju predrasude o njemu. "Čim uđem u prostoriju, znam da se ljudi ustegnu… očekuju nekakvog problematičnog skinheda." A on ponekad ispuni ta očekivanja. Deluje kao da je i sam u tom čamcu, odvojen od kolega zato što ima toliko jaku volju.

Usamljenost je još jedna protivurečnost. Kin je oženjen i ima petoro dece, ali se najmanje udobno oseća u ulozi oca. "Možda sam samo kao svaki muškarac na planeti", kaže on. "Ne znam. Želim nešto više od onoga što mi se nudi. Moja kriza srednjeg doba traje već godinama. Mogu da sedim kod kuće kao najzadovoljniji čovek na planeti, a onda, samo set kasnije, kažem sebi: 'Isuse… ovo je teško.'"

Ovaj čovek, koji je osetio toliku slavu, deluje kao otac iz predgrađa koji žali što se nije probio sa srednjoškolskim bendom. U Sanderlendu proživljava samotnjačku verziju Veselog kluba mladih, opstajući na instant nudlama i pasulju. Iznajmljuje stan u Duramu, u studentskom kraju, i izlazi u tamošnje kafiće ubeđen da ga niko neće prepoznati, jer studente "fudbal baš ne zanima toliko". Svet momaka koji na Tviteru porede Džona O'Šeja sa Semvajzom Gemdžijem bi ga sigurno šokirao i zgrozio.

S druge strane, zbog te posebnosti lakše uviđa idiotluke iz savremenih fudbalskih svlačionica, igrače koji se ne odvajaju od telefona i kompjuterskih igara. Kin je dinosaur, stari ratnik, pita se šta mu dođe WhatsApp, besan je i zbunjen slikom Vejna Runija koji pravi "selfi". "Nosio je Supermenove gaće", reći će samo o Stivenu Ajerlendu, a naravno da ga odbija Robi Sevidž, čija se telefonska sekretarica oglašava sa Wazzup, ili matorce koji se prvo uvere da je prošao ček a tek onda odlaze da igraju na utakmici "Legendi". "Nisam želeo da završim igrajući fudbal sa jebenim bojbendom JLS", sve je što će reći o želji da se ostane relevantan u svetu fudbala.

A ostati relevantan znači ostariti sa smislom i integritetom. Ova knjiga, koja se bavi smrću karijere na terenu i njenim problematičnim rađanjem van terena, na razne načine govori upravo o starenju. To vidite po Kinovim simpatijama prema nevinosti, koja izbija u prvi plan u različitim trenucima. U Junajtedu više voli Ronalda od Runija, zato što je Ronaldo „nevin i ljubazan" dok je Runi suviše „ulično prevejan". Džordan Henderson takođe. Kao trener, uživa u Sanderlendu jer posao deluje sveže i nevino. U Ipsviču ne baš.

Sve to stvara sliku o Kinu kao čoveku koji sedi na klupi u parku, oseća se kao Holden Kolfild dok posmatra decu na vrtešci i želi da ih nikad ne iskvari izveštačenost sveta. Roj Kin je težak čovek, ali on smatra da je i svet teško mesto, na trenutke gotovo nepodnošljivo. Kada je bio dete, njegov fudbalski tim petlića osvojio je nacionalni turnir, a nagrada je bila odlazak na utakmicu Irske na Lendsdaun roudu. U Dablinu je kupio svoj prvi singl u životu, „Karma Chameleon" od The Culture Club. Po meni, u toj pesmi su dva stiha ključna:

Svaki dan je borba za opstanak

Moj si ljubavnik, a ne rival

Svaki dan zaista može da izgleda kao borba za opstanak. Da li će Roju Kinu svet i dalje biti rival?

Pratite VICE: Facebook i Twitter