FYI.

This story is over 5 years old.

Film

I posle 15 godina, "Borilački klub" je i dalje sranje

Kada se pojavio film ​Borilački klub, pomislila sam da je u pitanju najoštrija osuda kulture konzumerizma koju sam u životu videla.
30.11.14

Kada se pojavio film ​Borilački klub, pomislila sam da je u pitanju najoštrija osuda kulture konzumerizma koju sam u životu videla. Dobro, tada sam imala 16 godina, tako da još nisam gledala mnogo osuda kulture konzumerizma. Naravno, više nemam 16 godina, a Borilačkom klubu se ubrzano približava petnaestogodišnjica. Ovaj film je nedavno bio predmet omaža​ Comic-Con-a, a reditelj Dejvid Finčer i scenarista Čak Palahnjuk su bili prisutni. Strip sa nastavkom ​Palahnjukove ode o alfa mužjacima biće objavljen sledeće godine.

​Borilački klub ponovo odražava duh vremena, što je sasvim logično. Mnoge od tema koje dotiče i njegova predviđanja propasti Zapadne civilizacije postali su isuviše stvarni. Ulicama vlada haos među građanima i ljudima koji su se zakleli da će im služiti i štititi ih, razlika u zaradama je sve ogromnija, iz minuta u minut, a velike korporacije se spajaju i ukrupnjavaju brzinom spajanja ćelija. Kada uzmemo ove varijable u obzir, ima smisla da ponovo prigrlimo ovu Finčerovu i Palahnjukovu nihilističu bajku. Jedini problem je što ćemo time takođe prigrliti nešto podjednako uvredljivo kao i ono što kritikuje.

Prošlo je dobrih deset godina otkako sam bila u nekoj sobi u studentskom domu, ili u fensi radnji, tako da sam živela bez sveprisutnih postera Borilačkog kluba koji zagađuju takve prostore. Manje-više sam zaboravila da taj film postoji. Ali njegova skorašnja ponovna popularnost me je naterala da pogledam da li je film koji sam kao tinejdžerka toliko volela izdržao test vremena, ili sam kao tinejdžerka bila potpuni kreten.

Kada sam pogledala film, došla sam do zaključka da sam zaista bila potpuni kreten kao tinejdžerka. Potpuni kretenizam je svojstven tinejdžerima jednako kao i bubuljice, mučenje sa seksualnošću, i ideja da je anarhija ostvarivo rešenje za probleme u društvu.

Reklame

Nezakonito sam ga skinula sa neta, jer bi Tajler Darden želeo da tako postupim. „Bes, bes", čula sam njegov glas kako me preklinje, „protiv samog postojanja mašine". Sipala sam sebi žestinu, otvorila novu paklu cigareta, (opet, kao što bi Darden želeo da postupim), i sela da donesem presudu.

Špica je tako tipična za devedesete; tripozno sajber-pank putovanje kroz sinapse mozga, dok cepa neodređena, intenzivno neorganska muzika. Prizori su jednako zastareli kao i osnovna ideja ovog filma: da društvo nekako može biti spašeno samo od sebe. Podseća na video igricu, što ima smisla, jer je osmišljen da se dopadne onima koji, kada ne razmišljaju o tome koliko su civilizacija i kapitalizam sjebani, igraju video igrice koje plaćaju 50 evra. Posle špice, vidimo glavnog junaka koji drži pištolj u otvorenim ustima. Ekstremno, zar ne? Možeš li da izdržiš toliku napetost, mali?

Naš narator, koji pati od nesanice, otelotvorenje je rasula modernog sveta, zalutao i usamljen, u moru kafića „Starbaks" i nameštaja na sklapanje. Žudeći za smislom, odlazi na sastanke obolelih od raka testisa. Muškarci koje tamo upoznaje nisu pravi muškarci, jer su u stanju da plaču, da se grle i samosažaljevaju. Bob, jedan od članova grupe, ima sise i kaže da ga one čine još muževnijim. Kakav je to muškarac? Ima sise. Kraj priče.

Kada naš narator prigrli svoje muževno okruženje, i Bobove sise, dozvoljen mu je pristup toplom eskapizmu dremeža. Sve dok se, naravno, ne pojavi ONA. I naravno, ona je sve upropastila! Koliko je ona luda? Puši na sastancima za podršku obolelima od raka! Prelazi ulicu na crveno! Krade! Lišava našeg junaka sposobnosti da spava! Ona je definicija fatalne žene, njeno postojanje kao jedine ženske sile u filmu, potpuno lišenog drugih primeraka lepšeg pola, ne mogu dovoljno da istaknem.

Klasičan lik na ivici nervnog sloma u stilu Zelde Ficdžerald, ona je praznina koju Tajler Barden tuca ne bi li upozorio naratora na njen potencijal da mu isisa dušu. Tuca je nasilno, to je seksualni ekvivalent kluba u koji je njoj zabranjen ulaz zbog pola i inherentne nepouzdanosti. Darden obaveštava naratora da će njihovo pobratimstvo biti okončano ako nekad priča s njom o njemu. Biće izbačen iz raja nehomoseksualnog sedenja u kupatilu dok se Darden kupa. „Da sam samo protraćio par minuta na to da odem i gledam Marlu Singer kako umire, ništa od ovoga se ne bi dogodilo", lamentira narator.

„Mi smo generacija muškaraca koje su odgajile žene", kaže Darden, ponovo ležeći u kadi na način koji nije nimalo gej, odmah pored naratorove izmučene psihe. Za muškarce koje su odgajale žene, prilično je jasno da im one nisu potrebne. Čudno. „Naši očevi su modeli za boga", izgovara preobraženi Darden. „Ako su naši očevi odustali, šta to govori o bogu?" Odgovor na to pitanje je da je bog izgleda muškarac, i da žene ne mogu biti naši spasioci.

Reklame

„Žao mi je tipova koji se guraju po teretanama i pokušavaju da izgledaju onako kako im Kelvin Klajn i Tomi Hilfinger govore da treba da izgledaju", narator zapomaže. „Da li muškarac treba tako da izgleda?" Darden pljune kada zajedno gledaju reklamu za Guči. „Rad na sebi je masturbacija", obznanjuje. „Ali zato, autodestrukcija…" U sledećem kadru vidimo dvojicu klasično mišićavih momaka, golih do pasa, slike i prilike tipova iz Gučijeve reklame, kako se žestoko mlate.

Njihova brutalnost jednog prema drugom je na granici pornografije. Društvo nikada nije reklo muškarcima da se pravi muškarci ne tuku i ne izražavaju svoje animalne instinkte. Štaviše, potpuno suprotno. ​Ratna mašina možda jeste trenutno državni neprijatelj broj jedan, ali ostaje činjenica da su mešovite borilačke veštine najpopularniji sport modernog doba. Nasilje je u modi. Protiv čega se onda ovi tipovi toliko zdušno bune?

Jedna scena podseća na modernu verziju „Urlika" Alena Ginzberga. Narator priča o tome kako je video najveće umove svoje generacije kako sipaju benzin, nose bele okovratnike i rade poslove koje mrze, da bi kupovali gluposti koje im ne trebaju. „Naš najveći rat je duhovni rat", kaže on. „Naša najveća depresija je… (dramska pauza) naš život". On i demografska grupa za koju bi on trebalo da bude glasnogovornik vaspitani su da veruju u neizbežnu veličanstvenost, ali do sada su shvatili da je njeno ostvarenje nemoguće. I znate šta? Mnogo, mnogo su iznervirani zbog toga. To je isto kao opravdanje „finih momaka" za to što ne jebu ništaObećala mi je, ja to zaslužujem, zašto mi ne daje? – pitaju u prazno.

Reklame

Kada sam odgledala ovu scenu, shvatila sam. Borilački klub je filmska verzija Reddit-a.

Palahnjuk je Borilački klub napisao kao satiru, kao istraživanje užasa koji čuče u nesvesnom mladih muškaraca. Na kraju knjige, kao i filma, prikazan je narator kako stoji pred razaranjima koja je to pomenuto nesvesno počinilo, i kaje se zbog toga. Što je fino i krasno, ali to nije poruka koju prima prosečan gledalac, ljubitelj ​Reddita koji guta pilule. Umesto toga, ovi vlasnici postera iz studentskih soba su potpuno opčinjeni intenzivnim nasiljem i mizoginijom koji preovlađuju u dva sata filma, pre završne scene.

Neki ljudi jednostavno žele da gledaju svet kako gori. Nije ih briga što nisu sasvim sami u tom svetu koji gori. Nihilizam je neodvojiv od narcizma. Da budem pravedna prema naratoru, on suštinski to ne želi. On ne želi da se prikloni Dardenovom destruktivnom mentalitetu. Ali većina obožavatelja ovog filma misle da se on ponaša iracionalno, i da se na kraju filma prosto uplašio. Ako većina ljudi ne razume neku satiru, da li je to i dalje satira? Ili je samo užasna, društveno prihvatljiva (i unosna) brutalnost, sa banalnom porukom koja je tu nakalemljena zbog kritičara?

Ovo je Džejnino ogorčeno mišljenje.

Pratite VICE: Facebook i Twitter.