Prema Volteru Ajzaksonu, čija je biografija Alberta Ajnštajna, Ajnštajn: Njegov život i univerzum, objavljena 2007. godine, život legendarnog Nobelovca vredi proučavati zato što nam "pomaže da ostanemo u dodiru sa detinjim osećajem za čuda." Čovek koji je u mladosti samog sebe nazivao "plemenitim Švabom" zaista je u potpunosti izmenio način na koji ljudi shvataju univerzum i iskazao takvu strast prema fizici da su njegovo lice i šašava frizura postali simbol marljivog rada i ostvarivanja vašeg istinskog potencijala, oličen u inspiracionim plakatima koji vise po zidovima školskih učionica. (Popularna zabluda o Ajnštajnu je da je pao iz matematike u srednjoj školi; nije.) Ali ovaj naučnik rođen u Nemačkoj možda nije najbolji uzor za mlade studente prirodnih nauka, osim ako ne želite da kao odrasli postanu agresivni ženomrsci i ženskaroši.
Ajnštajnovo najslavnije dostignuće u oblasti fizike je teorija relativnosti, za koju mu je uprkos njenoj elegantnoj jednostavnosti — energija jednako masa puta brzina svetlosti na kvadrat — trebalo osam godina da je smisli. Njegovo najslavnije dostignuće u oblasti ružnog postupanja prema svojim suprugama, prvi put otkriveno u seriji Ajnštajnovih pisama prodatih na aukciji 1996. godine , jeste uredni spisak "uslova" po tačkama namenjen njegovoj prvoj supruzi Milevi Marić, koju je upoznao dok je sticao zvanje profesora. (Ona je bila jedina žena u njihovom odeljenju u Ciriškoj politehničkoj školi.) Iako je Ajnštajnova namera bila da spase njihov neuspešni brak zarad dece, ovaj spisak, objavljen u knjizi Ajnštajn: Njegov život i univerzum , više zvuči kao pretnja. On predviđa, između ostalih zahteva, da se Marićeva "stara" da Ajnštajnova odeća uvek bude čista; da mu redovno dostavlja tri obroka dnevno u njegovu sobu, koja takođe mora biti uredna; i da se "obaveže da ga neće ponižavati pred njihovom decom, bilo rečima ili delom." Što se tiče toga šta Marićeva može da očekuje zauzvrat, u dokumentu postoji deo posvećen tome kako "mora da se odrekne svih ličnih odnosa sa Ajnštajnom ukoliko iz društvenih razloga nisu krajnje neophodni." U to je spadalo i da Marićeva ne računa na "sedenje kod kuće s njim" i "zajedničke izlaske ili putovanja", kao i da "ne očekuje" nikakve "intimnosti". Ona je takođe morala da prestane prva da se obraća Ajnštajnu i napusti njegovo društvo ako on to zatraži.
Reklame
Mladi Ajnštajn dok je radio u zavodu za patente u Bernu. Photo via Wikimedia Commons
Slavni naučnik bio je naprosto i zao, i to na agresivne načine koje članovi njegove porodice i prijatelji nisu umeli da predvide. (Ponekad je bio brižan, naročito u početku svojih veza ili kad bi uložio poseban trud.) To je osobina koju njegovi poštovaoci — poput britanskog filozofa Bertrana Rasela, koji je dvadesetih napisao knjigu o uvodu u teoriju relativiteta — opisuju kao kvalitet, dokaz usredsređenog usamljeništva koje je najverovatnije doprinelo Ajnštajnovom geniju: "Lični problemi nikad nisu zauzimali više od tek ponekog kutka u njegovom životu", navodi se da je Rasel izjavio u knjizi Privatni životi Alberta Ajnštajna Rodžera Hajfilda i Pola Kartera. I zaista, kad je Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1921. godine, on je osvojeni novac ustupio Marićevoj, od koje je tada već bio razveden, kako bi se starala o njihova dva sina. To bi istinski moglo da deluje kao "plemenit" čin, ali kad je njegov mlađi sin Eduard — za koga se smatra da je nasledio deo Ajnštajnovog genija, samo za umetnost — poslat u švajcarsku psihijatrijsku kliniku, Ajnštajn ga, užasnut Eduardovom šizofrenijom, nikad tamo nije posetio. Eduard je na kraju umro " pod zlosrećnim okolnostima ".Iako bi Ajnštajnu trebalo da dodelimo poene za trud zato što je u pismima pomagao sinovima da reše domaće zadatke iz geometrije dok su još bili u kontaktu, on je bio i neizlečivi ženskaroš. Njegov dugo očekivani razvod sa Marićevom 1913. godine — koja je na kraju doživela nervni slom — bar je delimično uzrokovala Ajnštajnova ljubavna afera sa njegovom rođakom Elzom Ajnštajn Lovental. Njih dvoje su se na kraju venčali. Ali uprkos činjenici da je Loventalovoj slao pisma u kojima je istovremeno žudeo za njenim prisustvom i opanjkavao Marićevu, nazivajući potonju ženom " nesvakidašnje ružnoće " i "sluškinjom kojoj ne može da uruči otkaz ", na kraju je i nekada voljenu Elzu počeo da tretira kao još jedan neželjeni teret i običnu sekretaricu. Prema Hajfildu i Karteru, on je "nehajno ignorisao njena osećanja" i upuštao se u afere sa nekoliko mlađih žena.
Na kraju je Ajzaksonova tvrdnja na neki način ispala tačna: korisno je proučavati Ajnštajnovu biografiju, jer nam pomaže da shvatimo kako nečija zadivljujuća životna sposobnost za detinja čuda može biti ukaljana njegovim jezivim karakternim crtama. U svojim pismima i zapisima, Ajnštajn se često odricao svog ega i emocija, što je, tvrde Hajfild i Karter, prikrivalo činjenicu da je morao da pribegne ozbiljnom potiskivanju: "Meni se čini", pisao je C.P. Snou, "da čovek mora da poseduje pozamašan ego da bi imao potrebu da ga tako temeljno suzbija." Čini se da je makar pred kraj života prestao na tome toliko da radi. U pismu prijatelju iz detinjstva, svetski cenjeni naučnik je za sebe rekao da je "trijumfalno nadživeo period nacizma i dve supruge."Na šta ćemo samo reći: verovatno je pomoglo što je možda tukao jednu od njih .Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
